Sećam se koliko sam se samo naježio kada mi je bliski prijatelj prepričavao najteži dan u njegovom životu…neposredno nakon što su se vratili sa onkologije…nakon saznanja da je izbočina u grudima njegove supruge ipak to za šta su se danima molili da nije…
Kako izbezumljeni sede na podu njivog malog stana…
Nakom trosatnog plakanja…
I grljenja…
I ljubljenja…
I onih glupih floskula „sve će biti u redu…videćeš“…u koje u tom trenutku niko od njih dvoje nije verovao…koliko su bili prepadnuti…i ubijeni u pojam…
I pominje kako su me zvali…i da sam im je rekao da oboje uzmu po pola Loriše…da je u takvim situacijama to sasvim ok…da ih makar malo zašiti od stresa…stradanja nervnog sistema i nervoze…i da makar malo odspavaju…u tim odvratnim noćima kada apsolutno niko ne spava…
I kako ih je onda u jednom trenutku sve stiglo…i iščekivanje…i bolna istina…i plakanje…i strahovi…i premor…i loriša….
Kako je on u jednom trenutku sa onim praznim pogledom koji imaju samo ljudi kojima je smrt došla po nekog njihovog izustio „jebote…kakav loš dan“…
A njegova supruga…bukvalno najdivnija žena na svetu…Legendica i Gospođetina…jedan briljantan intelekt…Dama na sve one suštinske načine…i Žena koja nas je par puta toliko zasmejavala da smo svi imali upalu trbusnjaka danima…na to odgovorila onim čuvenom citatom iz legendarnih „Munja“…kada Sergej Trifunović nakon što je tokom noći sve otišlo dođavola…i oni očajni sede na ivičnjaku trotoara i ne znaju šta dalje…kaže „pa dobro loša noć“…a Boris Milivojević odgovara sa „loša decenija prijatelju…žešće loša“…i kako ju je on pogledao u čudu…kao „dušo…je si li dobro…šta bulazniš“…i stavio joj ruku na čelo…da proveri da nema temperaturu…a ona se nasmešila tim anđeoskim osmehom i skupila te pametne oči i nastavila da dalje citira omiljeni film naše mladosti…koji svi znamo napamer…“Pa ne…možda treba da probamo heroin…evo mali Ćimi iz kraja…navukao se…kaže da mu je do jaja…boli te ona stvar za sve…i za ribe te boli ona stvar“… 
Kako se tada nasmejao najlepše na svetu…
Onako iz dubine duše…
I kako mu je odjedanput sve bilo potaman u glavi…
I kako se sve odjedanput oko njih smirilo…
I kako je upravo tog trenutka znao da će sve biti u redu…
Da je to žena njegovog života…
I da više voli da sedi tu na tom parketu…u tom odvrstnom danu…nego u ne znam kakvoj svili i kadifi…i najvećoj sreći i radosti…sa nekim ko nije ona…
I da se neće predati lako…
Kao što uostalom nikad i nisu…
I da će spaliti ceo grad i okrenuti ga naopačke ako bude bilo potrebno…samo da njoj bude dobro…
I da i šta ima veze…što im ne ide…
Dok su zajedno…
I mogu još da se bore…
Makar je imao priliku da voli Najdivnije Biće na svetu…
I da sa njom provodi vreme…
A tog vremena ima još…
Pa što bi onda plakali…
Daj da se zezaju i trude da im bude najbolje moguće…
Kao što su uvek i radili…
Samo se protivnik sada promenio…
I tako je i bilo…
Nakon dve godine lečenja…
Eno ih…
Nasmejani…luckasti…zaljubljeni…srećni..lepi i dragi…
Žive punim plućima kao da se ništa nikad nije ni desilo…
Niko me toliko ne obraduje kao njih dvoje…
Kad im iskoče na društvenim mrežama…ludirajući se negde po belom svetu…
Smešeći se od uveta do uveta…
I vole se…
To je potpuno jasno…
Čini mi se još više…
Uostalom ja ni ne znam da li sam ikada i sreo nekoga ko se toliko voli…
I ko je toliko zdrav u glavi…
I kapira ovaj život na pravi način…
Nađi sebi nekog svog…
I proživi s njim najčarobniji život što možeš…
Dok možeš…
Makar tako što ćeš Čaroliju praviti ni iz čega…
Uz pomoć pameti i ljubavi…
I smej se kad god možeš…
I koliko možeš…
Nek’ sve odzvanja oko vas…
I ne čekaj priliku i razlog za to…
Već je stvaraj…
Prosto je…
Život će nam svima sasvim sigurno priuštiti dane u kojima ćemo puno plakati…
Naše je da obezbedimo i po svaku cenu sačuvamo trenutke u kojima ćemo se smejati…
Makar i pod Vešalima…
Ni na šta se ovaj naš spektakularni mozak ni ne može bolje upregnuti no za to…
I ništa na ovom svetu nije vrednije i značajnije od toga…
I niko ne zavređuje veće poštovanje i divljenje od Ljudina koje to mogu…
I koje nisu dozvolile da ih život slomi i baci na kolena…
No su se vazda dizali…
I iz petinih žila borili za ono što im je najvažnije…
Ta Prestižna Titula se samo tako i može dobiti…