Ukoliko neko baš ne zna da se ponaša kada ste dobri prema njemu to najčešće nema apsolutno nikakve veze sa vama samima…
Već sa jako velikim oštećenjima koja su te osobe doživele u svojoj porodici kad su bili mali…i nejaki…
Ljudi koji ne dobiju dovoljnu količinu ljubavi…podrške…pažnje…nežnosti…zaštite… reosiguravanja da su vredni i važni…i ubeđivanja da će sve biti dobro i u redu…će dvadeset godina kasnije na primere slične  energije ragovati potrebom da se zgrče ili pobegnu…
Jednostavno nisu navikli…
I imaju neki duboki osećaj sa ih samo zafrkavate…
I da je sve ovo samo skrivena kamera…
Jer…
Ko bi njih uopšte i mogao da voli?
Ovako nikakve?
Zato oni jako dobro funkcionišu sa ljudima koji ih tretiraju kao đubre…
I večito se lepe za njih…
Jednostavno im oni deluju autentično i iskreno…i deluju kao da govore istinu „bezvredan si…zato te tako i tretiram…jer naravno da ne zaslužuješ ništa bolje“…u koju i oni sami duboko i veruju…
Plus im daju večite Igre bez Granica da se bore za nečiju ljubav…
Što da ne?
Ionako su čitavo detinjstvo to isto radili…
Možda ovaj put budu uspešniji…
I uspeju da ubede nekog važnog da ipak zaslužiju ljubav…
I da je sve bila samo greška…
Nesrećan slučaj…
I da se samo nisu snašli dok su bili deca…
Ovaj put će biti bolje…
I uspeće u toj večitoj trci da ih neko zavoli..
Što i ne bi bilo toliko strašno…
Da je to moguće…
A često nije jer na njih naleću ljudi sa kompatibilnom patologijom…samo sa drugačijim predznakom…
Koji su slična oštećenja iz detinjstva prebrodili na drugačiji način…pa se kroz ceo život probijaju dramom…bukom…haosom i agresijom…
Svaki psihijatar zna da ne postoji veća ljubav od one između dramatika i strašljivaca…
I da u tom Galimatijasu Emocija možemo očekivati potpuni Vatromet Psihopatologije…
I nažalost…jako puno posla…
I potrebe da intervenišemo…
Kako bismo zaštitili slabije…i ugroženije…
No dobro…
Postoje dva načina kako možemo pomoći ljudima koji misle da ne zaslužuju ljubav…
Prvi je da ih pustimo na miru…
Ukoliko smo samo hteli da se malo zabavimo sa njima…
I da uzmemo nešto što je lepo na njima…
Kako bi nama bilo lepo…
Jer nije fer…
I ne treba biti zao…
Sve se vraća…
Sve se plaća…
I neko to od gore vidi sve…
I tu bi trebalo da važi ono staro viteško pravilo koga se drže svi pravi Borci na sparingu…
Slabiji se štedi…
Na jačeg se kidiše sto posto…
I svako od nas treba sebi da nađe svoju Ligu…
I da se trudi da svake godine napreduje iz ranga u rang takmičenja…
Prosto njih odbacivanje boli kao nož direktno zabijen duboko u srce…jer im čvrsto i definitivno potvrđuje sve ono čega se čitav život najviše i plaše…
Da je u njima problem…
I da su potpuno defektni i bezvredni…
Pa ih zato niko ni ne može voleti…
Kako će?
Kad ni najrođeniji nisu mogli…
Drugi je možda i delotvorniji…
Ukoliko ste stvarno zainteresovani…i imate motivaciju da se oko nekoga jako dugo trudite…
I možda imate zaista ozbiljne planove da sa tom dušom možda i ostarite…
Dobrodošli…
Nikome na ovom svetu ne treba više ljubavi… podrške…pažnje…nežnosti…zaštite…reosiguravanja da su vredni i važni…i ubeđivanja da će sve biti dobro i u redu…
I vremena provedenog u lepom i dobrom…
I u sreći…
Ma hajde…
Duša je to…
Ništa na ovom svetu nema veći potencijal oporavka…
Možete čak završiti i medicinu…
Pa psihijatriju…
Pa se tim Poduhvatom baviti svaki dan…
Sa potpuno različitim ljudima potpuno isto ubijenim u pojam…
I imati najveću satisfakciju na svetu kada vidite da je neko odbacio gluposti kojim su ga zadojili u porodici…
I najpre shvatio u čemu je zaista problem…pa uvežbao da razmišlja zdravo…ispravno…istinito…i logično…
Okrpio i ojačao prvo sebe…
Pa stvorio sebi novu Porodicu…najpre dvočlanu…a potom i višečlanu…u kojoj važe neka sasvim druga pravila…
Ionako ne postoji ništa lepše…važnije…i vrednije na ovoj planeti od Porodica koje odišu ljubavlju…
Svedočiti toj Metamorfozi s vremena na vreme je i glavni razlog zašto je psihijatrija najbolji posao na svetu…