„Ma mogla bih ja da smršam doktore lako…nego ne mogu da budem još i gladna…kad sam nervozna i tužna…
A često sam nervozna i tužna…“
Koliko sam samo puta čuo ovu rečenicu…
Zaista sam ubeđen da je barem polovina od svih onih kilograma koju su nam višak upravo ove etiologije…
To je s jedne strane potresno…
A s druge strane…tu se krije i lek…
Ili ćemo naći zdraviji i delotvorniji način da potisnemo i zaboravimo na nervozu i tugu…
Ili ćemo potražiti neki pravi i istinski način da budemo zadovoljni…opušteni i srećni…na duge staze…
Najčešće tako što ćemo se pozabaviti rešavanjem naših suštinskih problema…najbolje na njihovom samom izvoru…
A to je uvek moguće…
Čvrsto verujem da će nam onda odjedanput postati veoma lako da budemo i spolja taman onako kako i treba…
Taman onako kako i želimo…

Jedna od najvećih „nepravdi“ ovog sveta je da smo mi potpuno slobodni da se ponašamo kako god želimo…ali nažalost nikada nismo u potpunosti slobodni od posledica tog našeg ponašanja…
Tačno se po tome i može veoma precizno odrediti mera nečije naivnosti…
Naivni se uvek bakću sa posledicama…i njihovim rešavanjem…stalno se čudeći kako je moguće da im se ponovo isto dešava nakon potpuno identičnih odluka i ponašanja…koja stalno iznova i iznova ponavljaju…
A kao što svi vrlo dobro znamo…naknadna pamet nema neku veliku vrednost…nakon bitke…kad je sve potpuno jasno…
Mudrost je razmišljati na vreme…
I unapred…
Dok smo još u domenu uzroka…i biranja šta nam je činiti…
I dok još uvek mi kontrolišemo svoju sudbinu…
I pitamo se kako će nam biti…
Onaj majčinski savet „bolje sprečiti nego lečiti“…iako tako dosadan…ponekad je najskuplji…
Jer k’o što dobro znate…
Mir u duši je potpuno neprocenjiv…

Apropo toga šta će drugi ljudi misliti o meni…ništa me već godinama ne smiruje više od one predobre rečenice Patrijarha Pavla koji je svojevremeno izjavio – „mene da ponižava može bilo ko…a da se ponizim mogu samo ja“…
Neverovatno me činjenica da nam niko ništa u stvari ni ne može…ukoliko mu mi to ne dozvolimo…smiruje i opušta…
Zrelost je upravo to…
Da se ravnamo ka unutra…
Umesto da tražimo potvrdu spolja…
Kakav je to samo Moćni Štit…
Kakva je to samo Supermoć…

Jako volim onaj dalmatinski izraz „danas ima Mora“…koji označava činjenicu da je danas more nemirno…da ima velikih talasa…jake struje…da je vetar jak i nepredvidiv…i da je možda danas bolje samo ga hvaliti…diviti se snazi i lepoti…a držati se obale…
Kako lepo…
Kako neosuđivački…
Kako prihvatajuće…
Uvek mi je bilo fascinantno kako ljudi koji obožavaju…žive uz…za i od mora njega neće nazvati ružnim…nemirnim…opasnim…ili strašnim…
Već će samo reći ono njihovo milozvučno „ima Mora“…
Jednostavno poštuju ga…
I ne traže od njega ono što nije…
Dive mu se…
Uzimaju ono što je lepo…
A čuvaju se od opasnog…
I čekaju dane kada će sve biti bolje…i mirnije…
Čoveče kako mudro…
I zamislite samo da smo u stanju da kažemo…
Ima Žena…
Ima Muškarca…
Ima Ljubavi…
Ima Strasti…
Ima Života…
Kako bi nam samo svima lakše bilo…
Principi guštanja su sasvim isti…
Izbegni opasne…
Uživaj maksimalno u dobrim…
Poštuj Igru kao takvu…
Nadahni se lepotom…
I jako se zabavi dok još možeš…
Pravila su kao što vidite posve ista…
Ko je dobar Moreplovac…
Ko je lepo plovio…
Ko je izvukao živu glavu…
I ko je uspeo da obiđe Svet…
Imaće na kraju onaj posebno zadovoljni pogled ka Pučini…koji imaju svi stari Mornari…
I misao…koja bubnji duboko u grudima…
E dobro moje More…šta smo mi sve prošli…
Uprkos svemu…
Kako je samo vridilo…
Kako je samo bilo lepo…
Što me to uopšte i pitaš…
Naravno da može novi Đir…
Ionako…
Oduvek…
Navigare necesse est…
Ploviti se mora…

Da sam juče umro…ne bih znao da deci kada nešto dobro urade ne treba pričati da su pametna…
A onda mi je briljantni Vlada Borovnica…jedan od najboljih srpskih psihologa i psihoterapeuta…i čovek koga smatram svojim prijateljem…i to gledam kao jedno od svojih najvećih životnih dostignuća…objasnio da nije nikakav problem u toj rečenici dok deci ide…ali da je skrivena implicitna poruka te rečenice…da ako nisi nešto dobro uradio i ne ide ti…onda mora da si glup…i nikakav…
A nikom ne ide zauvek…
I stalno…
Čoveče…
Nikad mi to ne bi palo napamet…
Mnogo je bolje decu pohvaliti za trud…i reći…bravo ti ga baš si se potrudio…ili dobro…sledeći put će biti bolje…samo moraš više da se potrudiš…
A da ne pričamo o tome kako rad i disciplina na duge staze uvek pobeđuju talenat i urođene sposobnosti…
Jer deci je lako…
Kontrolni iz matematike je predvidljiv…pošten i generalno najviše zavisi od toga koliko je neko učio…
Život obično nije…
Da li će neko uspeti da se ostvari u nečemu što mu je važno…
Da li će neki muškarac zaraditi novac…
Da li će se neka žena udati i roditi decu…
Da li će neko upisati glumu…ili biti dobar u nekom sportu…
To zavisi od sto faktora…
Ponekad i od obične sreće i slučajnosti…
Zato je bitno da kod dece od malih nogu usadimo to…da ostvarenost na nekom pojedinačnom životnom polju…a pogotovo to da li im se ostvarila neka želja nikada nije i neće ni biti pokazatelj toga koliko su vredni kao ljudi i koliku ljubav zaslužuju…
Pa zamislite samo ove rečenice…
Volim te sine zato što imaš para…
Volim te ćero zato što si se udala…
Volim te zato što dobro šutiraš na koš…
Volim te zato što studiraš glumu…
Jaka ljubav…onoliko…
I dobro roditeljstvo…kad bi se šalili…
Jasno vam je da tu nešto nije kako treba…
I pitanje je onda da li se vole baš ta deca ili blagodeti koje njihovi uspesi donose u život roditelja…makar to bilo i samo da se pohvale pred poznanicima i komšilukom…
A deca će uvek misliti o sebi upravo ono što im je sto puta ponovljeno…šta god to bilo…
Tu realnost nije mnogo bitna…
Niti anatomija…
Niti bilo koje objektivno postignuće…
Ali zato…
Volim te što si moj…
I tu sam za tebe…
Kakav god da si…
I kako god ti trenutno išlo…
Čestitam na uspehu…isplatilo se svo tvoje odricanje…trud i rad…
Ili biće bolje drugi put…samo se potrudi više…
I nemoj sebe obezbređivati što nešto nemaš…ili ti želja nije ostvarena…
Samo nastavi da se boriš…
Jednostavno nikad ne mogu da izgube…
Navijati za svoj omiljeni klub samo kada pobeđuje je intelektualno…moralno i ljudski naivan manir…
I šta je tu uopšte i poenta…
A to je samo klub…
Koliko smo mi sami veći i bitniji od toga?
Stoga…
Živeo ti meni Đuriću…
A verovatno vam je jasno da to važi i za bukvalno sva ostala prezimena na svetu…
Samo upišite svoje na kraju…
Počnite da navijate za sebe iz petinih žila…
A pogotovo onda kada vam ne ide…
I samo napred…
Živeli i vi…
I nek vam je sa srećom…

Obožavam onu staru „Kako lepo ostare ljudi koji se ostvare“…
I kakva je to samo istina…
Jedno slovo V u potpunosti menja nečiju sudbinu i stepen ostvarenog mentalnog zdravlja…
Nekako uvek mislim da je to slovo u stvari skraćenica od glagola volim…
Volim ko sam…
Volim gde sam…
Volim s kim sam…
Volim šta radim…
Volim kako sam živeo…
A tek što volim kako ću…
Godine spram ovih supermoći i basnoslovnih dragocenosti nemaju apsolutno nikakvu šansu…

Uvek me je do kostiju potresala ona Bertonova rečenica iz Anatomije melanholije – „Ako postoji pakao na ovom svetu, on se nalazi u duši depresivnog čoveka“…
I odavno znam da je to jedna velika istina…
I sa ove i sa one strane…
Ono što još više znam je da je psihijatrija neverovatno napredovala u poslednjih nekoliko decenija…
I da pakao više nije bezizlazan…niti neizlečiv…a kamoli da u 2023. godini postoji i jedna jedina depresivna osoba na ovom svetu kojoj ne možemo makar malo pomoći…a često i sasvim…odgovarajućom i neophodnom kombinacijom pomoći…
Lekovima…
Psihoterapijom…
Hospitalizacijom ukoliko je zagustilo…
Motivisanjem da počnu da uređuju svoje živote…
Edukacijom koliko su zdrave i konstruktivne navike pogotovo u ovakvim situacijama ponekad i presudna prečica do zelene grane…
Još jednom nepristrasnom pameću u njihovom uglu dok naši pacijenti žmure od bola i straha…i iz petinih žila boksuju sa nagomilanim životnim problemima…
Navijanjem iz sveg glasa za njih dok primaju neverovatno bolne udarce od života…i dok se bore kao lavovi da ustanu iz nokdauna…
Ostajanjem uz njih…pogotovo dok im ne ide…
Saosećanjem…
Strpljenjem…
Razumevanjem…
Podrškom…podrškom…podrškom…
I onom lepom ljudskom ljubavlju…koja je možda i najvažniji protivotrov ništavilu…
Pa malo po malo sve dok ne izađu iz kazana…
Zato je toliko i volim…
Zato je toliko i spektakularna…
Retko gde ćete naći zanimanje sa više satisfakcije…
Kad je teško često se setim da je to samo zbog toga da bismo se na kraju svi zajedno još više radovali…
Čist zaplet i razvoj Likova…
Pred Happy End…

Po pitanju toga „šta će reći ljudi o nama“ nema rečenice koju više volim od one koju…uz raskošni osmeh koji imaju samo prepametni i ostvareni ljudi…kaže jedna moja dobra Prijateljica…jedno presjajno biće…u apsolutno svakom pogledu u kome jedna žena i može biti sjajna…
„O meni loše pričaju samo ovi koji nisu sa mnom ni bili…a jako su želeli…ovi koji jesu me obično hvale i zagonetno se smeše čim pomisle na mene“… 🙂
Rekoh vam…
Jedna ozbiljna Carica…
I da odmah sprečim zlurade komentare…
Da sam pristrasan…i da pripadam ovoj drugoj grupi…
Zaista nisam…
Ja je ovako obaška hvalim…
Jednostavno ispunjava sve moje kriterijume da bih nekoga smatrao Legendicom…
Kao uostalom i sve ostale samosvesne…emancipovane…široke…i autentične Ljudine…koje znaju šta hoće…gde su se zaputili…i koje se ravnaju isključivo po svom sistemu vrednosti…koji su godinama uporno unapređivali svojim iskustvima…rastom i stalnim radom na sebi…
Nek im je sa srećom gde god krenuli…
Mada…
Iskreno…
Ni mrvicu se ne sekiram za njih…
Jednostavno…
Neće oni ni stati dok god sebi ne ugode…
I dok im ne bude jako dobro…

Postoje pitanja koja ako iskreno postavimo sebi zaista mogu promeniti naš život…
Jedno od mojih omiljenih je…
„Da li ne može ili ne možeŠ?“
Jer…
Ako ne može…što bi se uopšte i sekirali?
Ako može…što bi časili i časa na bilo koju aktivnost koja nas ne vodi makar i milimetar bliže tamo gde i treba da budemo?
Baš tamo gde ništa nije nemoguće…

Ne znam ko je tačno rekao „ne pitaj me zašto pijem…pitaj me što sam žedan“…
Ali odavno znam…
I svaki dan mi se u praksi to potvrđuje…
Da su sve zavisnosti ništa drugo do raznorazne kratkotrajno prijatne i raskošno mameće…a na duge staze smrtonosne Mišolovke za ljude koji su u nekom trenutku jako ranjeni…a potom zaraženi dubokom mržnjom prema sebi ili prema životu…
Tu se uvek i nalazi suština problema…
Tu se uvek i nalazi Lek…