Ukoliko smo usamljeni prva stvar koju treba da prestanemo da radimo je da nastavimo da se obezvređujemo kao celokupne ličnosti zbog toga…
To je samo prolazna i promenjiva karakteristika…ne i definitivni pokazatelj da li neko vredi ili ne…
Nije Cica u braku bolja i vrednija od singl Cice…
Niti srećnija vrlo često…
Ali može biti ako to jako želi…pa se potrudi…
Kao što može i postati singl…ako se predomisli…
Ja to uvek zamišljam kao Kuću na Moru…
Neko bi sve dao da je ima…
Neko bi poludeo da mora svake godine na isto mesto…
Ko je tu pametniji?
Ko je tu vredniji kao čovek?
Ili niko…
Ili obojica…
Sve zavisi ko šta voli…
I ko je šta sebi obezbedio da može da izvoli…
Ali ostvarenost ili neostvarenost neke naše želje ma koliko bila velika…nikada ne sme postati merilo naše ljudske vrednosti…
To su babe i žabe…
Druga stvar je da nađemo način življenja u kome će nam biti dobro samima sa sobom…jer ko ne zna sam sebe da usreći…teško će mu i neko drugi pomoći u tome…
Naravno da mislim i na to… 
Treća je da pokrenemo beskrajni i uporni proces unapređivanja sebe…od trbušnjaka do doktorata…preko svega lepog…dubokog…širokog…pametnog i zaista važnog u nama…
A pogotovo na onim poljima koja su interesantna ljudima koje želimo da privučemo…
Četvrta je da povećamo kvantitet osoba koje upoznajemo…
Uvek mi je bilo fascinantno kako rade nuklearni reaktori…
Oni toliko nabudže temperaturu i pritisak u sebi…da postane verovatno da se dva atoma sudare…jednostavno pomognu entropiji da odradi svoju magiju…
Mi to isto treba da uradimo…jer ideja mojih klijenata da će neki Aladin ili Jasmin doleteti na Letećem Ćilimu pod njihov prozor…baš i nije toliko zrela i racionalna…
A svakako ne radi…
I poslednje…treba videti kako mi to uopšte i procenjujemo ko je kvalitet u kvantitetu…
Skoro sam se šalio sa klijentkinjom da ćemo je zaključati kod nas u ordinaciji ako nastavi da nam priča kako njenom sjajnom momku…dileru droge i kriminalcu…sa trećinom života po popravnim domovima i zatvorima zbog nasilja nad svim i svačim…a pogotovo nad slabijima…kako to obično i biva…sjaje oči kada je gleda…i kako je to najbolji ljubavnik koga je ikada imala…a kako joj je onaj fini…čestiti i dobri kolega jako dosadan…
Ima i između…
A između je vazda najbolje…
Važno je da je zabavno ali ne i smrtonosno…
Prosto je…
Čvrsto verujem da kad se mi jako potrudimo…i ovaj odozgo obično pomogne…
I jako volim onaj vic…
Kada statua iz čarobne fontane u jednom trenutku poludi i ne može više da se uzdrži…pa odbrusi čoveku koji kukumavči ispred nje kako mu se nijedna velika želja nikada nije ostvarila…
„A jesi li probao da ubaciš Novčić?“

Prvi i osnovni razlog zašto ljude treba pohvaliti je što niko nikada i do kraja nije u potpunosti siguran u to koliko vredi…koliko nešto zna…koliko je dobar u nečemu što radi…i kakav je to on uopšte…
Drugi je da nema tog čoveka na ovoj planeti koji za nešto autentično i istinito ne može biti pohvaljen…
Treći je da je…u ovom svetu prepunom mržnje…zakeranja…sitničarenja…ružnog i glupog…pohvala ekstremno retka…maltene pred izumiranjem…
A četvrti je da je to siguran način da nekome ulepšamo dan…jer divno je što i za dobru energiju važi ono staro pravilo da ona ne može da nestane…može samo da se prenese…ili preobrati…pa što onda i da ne bacimo tu grudvu…ko zna kad će nam Lavina Lepog zatrebati…ili kome je baš danas neophodna da kako tako pretekne…
Ljudi će ionako apsolutno svaku pojedinost o nama zaboraviti…osim jedne…a to je kako su se osećali u našem prisustvu…
Pa što onda da nas ne pamte po toplom…lepom…dobrom…opuštenom i nasmejanom…
Zato ću uvek i biti u Timu Ljudi Koji Hvale…
Vežbaću oko za lepo…
I usne za pohvalu…
Pa kud puklo da puklo…
Možda sam sa autsajderima…
Ali nekako sam za njih uvek i navijao…
Pa i da ne pobedimo…
Bar će nam duša biti na mestu…
I nama…
A i ovima koje pohvaljujemo…
Pa malo li je to?

Mislim da ne postoji bolji i kraći opis za ono što život zaista i jeste od onoga kako je veliki Bekim Fehmiu nazvao svoju knjigu – „Blistavo i strašno“…
Takođe mislim da je možda i naš najvažniji zadatak na ovoj planeti upravo da se borimo za Blistavo…
Da budemo u tom timu…
Da osvestimo te Male Čarobne Trenutke kada smo zaista srećni…
Da im se divimo…
I da ih guštamo do maksimuma kada se pojave…
Jer će strašnog svakako biti…
Taj tas uvek juri nadole…
Ravnoteža je jedino moguća ako sve od sebe damo kako bi uprli na ovaj drugi Tas…
Koji nosi samo lepo…dobro…važno…smisleno i dragoceno…
Jednom rečju – Blistavo…
A ko zna…
Možda ako budemo pravi srećnici i majstori…na kraju uspemo i da prevagnemo…

Najveći Žal koji imaju moji 50+ godina stari klijenti je što nisu bili malo hrabriji u životu…
Muškarci obično po pitanju karijere…novca…pentranja po hijerarhijskoj lestvici i dugo željenih avantura na koje nikada nisu ni pošli…
A žene uglavnom po pitanju ljubavi…seksa…dece i izlaženja iz uloge dobrog deteta…
Čvrsto verujem i uvek zastupam tezu da ni za njih nije kasno da počnu da ušmrkuju život onako do kraja nozdrva…
Baš onako kako oni i misle da treba živeti…
A kamoli za nas…
Koji imamo privilegiju veću od svih…
Da smo mlađi…
Svaka godina je važna…
Čuj svaka godina…
Svaki dan je prilika da se proživi…
Da se nešto vredno…lepo i veliko pokrene…
Ili da se u malom…pravom i dragocenom uživa…
Da se duboko uspravi…udahne…stisne petlja…i zakorači ka važnom i dragocenom…
Pa kud puklo da puklo…
Jednom se živi…
Ja tačno znam šta bi đed Vladimir ovom današnjem mogao da zameri…
Najpametniji među nama to već danas inkorporiraju u algoritam donošenja svojih najvažnijih životnih odluka…
I po tom kompasu su usmerena sva njihova jedra…
A nema većeg životnog uspeha od toga da se u starosti pomisli – „Baš ništa ne bih menjao…svaka mi vala čast kako sam proživeo…“
A to već mogu samo pravi Majstori…

Postoji samo jedan jedini način kako možete preživeti zaleđeni put u nekoj krivini…
A to je da na vreme jako usporite i sasvim lagano i polako uđete u tu krivinu…
Ako to ne uradite kada treba…i ne budete obazrivi na vreme…uglavnom ćete moći da birate između mnogo gorih opcija…sa čim da se slupate…da li je bolje udariti u stenu ili pasti u provaliju…a ponekad i oko toga da li više preferirate sanduk ili urnu…
Slično je i sa nekim Životnim Krivinama…
Stoga vas molim…
Ukoliko se drogirate…
Ukoliko se ne treznite…
Ukoliko ste baš pošli da se izvadite iz dugova u nekoj kockarnici…
Prikočite…
Zastanite…
Mućnite malo glavom…
Pokušajte neki drugi način borbe sa mukom…
Ima ih toliko…
Svima nam je teško ponekad…
I naravno da je život vrlo često potpuno besmislen…
Ali postoji toliko puno različitih i moćnih načina kako se on može osmisliti…unaprediti…i prolepšati…
A da ne kažem i u miru i u blagostanju proživeti…okružen autentičnim i dugotrajno građenim izvorima radosti…
Nije važno samo da prija…
Mora i da ne ubija…
I da može na dugo da se gušta…
Bez da smo već uveliko u nekoj Ljudolovci…i da je živi pakao svuda oko nas…
Često mi ljudi kažu da im je neki moj tekst došao kao poručen u nekom trenutku kad su se lomili šta će i kako će…
Tako da…
Dragi narkomani…
Dragi alkoholičari…
Dragi kockari…
Evo ga znak koji ste toliko čekali…
Nije sa neba…
Ali možda i ne morate tamo…ranije no što vam je suđeno…
2024-ta je…
Nema zavisnosti koja je neizlečiva…
Ukoliko upregnemo sve resurse koji postoje…
I u psihijatriji i van nje…
I nek vam je sa srećom…
Potpuno sam ubeđen…da ako pokušate…okružite se maksimalnom podrškom…poslušate stručnjake koji su već pomogli hiljadama ljudi pre vas da se ratosiljaju tog zla…nađete neki novi smisao za koji ćete se uhvatiti…i jako se potrudite da istrajete…da ćete u ponoć kada počinje 2025-ta želeti samo da sve ostane ovako…
I biti neverovatno ponosni na sebe…
I da ćete možda konačno zaista i osetiti to blaženstvo i sreću koje ste toliko jurili…tamo gde nikada nisu ni bili ponuđeni…
Držim palčeve…
I srećno vam bilo…
Prestupna je godina…
Pravi trenutak da se pokrenu Velike Promene…

Kad god pomislite da će vaš muškarac znati šta mislite i šta treba sa uradi molim vas da zamislite mene kako na drugoj godini fakulteta na sav glas objašnjavam mojoj divnoj koleginici spletove arterija nadlatkice u njenom malenom i mirišljavom podstanarskom studentskom stanu na Karaburmi…i kako mi ona kaže „Kako si ti pametan…kako samo divno objašnjavaš…ali nisam te ja zbog toga zvala…“ i rastegne Onaj Ženski Osmeh sa Nasmešenim Očima koji sam tek kasnije shvatio…“a ja u istoj sekundi kažem…aha…ti bi u stvari da pređemo na podlakticu…važi…odmah ćemo…i nastavljam u punom gasu…sa latinskim nazivima“… 🙂 a ona se brecnu poluljutito – polusimpatično i ode da nam pristavi novi litar kafe…sa uzdahom…koji sam isto tek mnogo godina kasnije razumeo…
Skoro smo se smejali oko toga…na proslavi 20 godina od kako smo upisali medicinu…dok mi je pokazivala sinčiće lepe kao san…
Muškarce je najbolje posmatrati kao Labradore…
Dati im jasno uputstvo…
Podviknuti i povući ih nežno ka sebi kad se zalete ka nečemu što je opasno po njih…
Dati puno Nagradica kada su dobri…
I jako puno českati…ljubiti… maziti…hvaliti…diviti im se…hraniti ih… puštati ih da se igraju sa svojim drugarima u parkiću…negovati ih…i biti tu za njih kad im ne ide…
Svakodnevno…i uporno…
Oni ne čitaju misli…
Niti predviđaju budućnost…
Najbolji su u rešavanju problema…
U želji…
I u hrabrosti…
Kad se dobro usmere…
Znate već onu o glavi kuće i vratu…
Drage dame jasno vam je koji se deo tela tu više pita oko toga šta će se gledati…i u kom smeru će se ići…
A za to je već potreban pečat Majstorice…
Što se više bavim psihoterapijom to mi je jasnije da važnije diplome za sreću i blagostanje u životu od te…da znaš sa suprotnim polom…jednostavno nema…