Sjajno sam razmišljanje juče od prijatelja koji se dugo bavi pitanjem – ima li život uopšte smisla kada je ovoliko težak…ružan i nepravedan?
Njegov odgovor je sasvim jednostavan…
„Nema…
Ali kako to da kažem mom sedmogodišnjem sinu koga prosto obožavam…koji sedi bezbrižno zavaljen u korpi od bicikle…nasmešen i potpuno zamusavljen od Sladoleda…dok jezdimo oko Ade Ciganlije u prolećni sunčani dan“…
Kakva jednostavna mudrost…
Globalno nema…
Ali lično se uvek može pronaći…

Sećam se kad nam je na jednom kongresu u Parizu kolega iz Njujorka pričao koja su njegova pravila za preskakanje reda na listi čekanja koju ima za svoje klijente…koja je u tom trenutku bila oko godinu i po dana…što je sasvim uobičajno za vrhunske psihoterapeute u njegovom gradu…
Rekao nam je da je on uvek bio protiv uobičajnog američkog pravila da ukoliko želite da ne čekate i da idete preko reda…može ali morate da platite neku sumanutu sumu za prvu seansu…tipa 5-10 puta vaše regularne cene…jer mu je to uvek zvučalo nepošteno i preterano favorizujuće prema ljudima koji već imaju privilegiju da novcem mogu rešiti dosta svojih problema…i da zato nikada nije bio pobornik toga…
I da on ima samo dva principa kako neko može doći preko reda…
Ljubav i Smrt…
Ljubav…ukoliko je to Neko Važan Nekom Njemu Važnom…na primer mama od kolege…ili brat od druga…
I Smrt…kada neko umire uskoro…pa iz objektivnih razloga ne može baš puno da čeka…jednostavno…tamo gde je pošao psihoterapija mu više neće ni biti potrebna…
Svi ostali moraju da sačekaju…
Jer želi da radi maksimalno etički…profesionalno…posvećeno i dobro…
A to je moguće samo kada se radi MALO…
Potom mi se urezalo kada nam je rekao kako je naša sveta dužnost da otkažemo seansu  kada mi nismo dobro psihički…i da je to jedino etički i profesionalno…pa da odemo kod svog psihoterapeuta…ili da se samozakrpimo…kako znamo i umemo…jer je naša obaveza da štitimo blagostanje i dobrobit naših pacijenata…po svaku cenu…čak i od nas samih…
I da je sam psihoterapeut dužan da obezbedi sebi dovoljno kvalitetan život u slobodno vreme…kako bi imao klijentima odakle da da…
Što je drugi suštinski razlog zašto uvek treba raditi MALO…ali što će nažalost neminovno dovesti i do liste čekanja…kod svakog iole kvalitetnog…
I da zato treba jako da podržimo i da se obradujemo svakom novom mladom kolegi koji kreće u ovu divnu i važnu profesiju…
Jer trebaće i klijentima…
Ali i nama samima…
I to mi se sve jako dopalo…
Sećam se kada je Kobi Brajant pričao kako je celo leto pokušavao da navežba neki Džordanov potez…
Da ga ukrade…
I usavrši…
Dok ne postane i njegov zaštitni znak…a ne samo Džordanov…
Ne treba biti puno pametan u životu…
Sasvim je dovoljno da procenimo ko je pametniji od nas…
Pa da počnemo da ih imitiramo…
Što je vazda i bio najveći znak divljenja…
Sve dok to čemu smo se divili ne postane integralni deo i nas samih…
A ko zna…
Nikad ni možemo znati ko se sve na nas ugleda…
A ko će se tek ugledati…
Bolje da se mi pokažemo…
Što je sigurno…sigurno je…

U top pet odgovora na novinarska pitanja u istoriji čovečanstva posebno volim onaj legendarni čuvenog boksera Mate Parlova : „Kako ja mogu biti nacionalist ako sam svjetski prvak? Mnogi to ne razumiju. Nisu bili ni prvaci države, a često niti sami sebe nisu uspjeli pobijediti. Svijet se divio mojim rezultatima i svi su me svugdje prihvaćali kao svoga, bijeli i crni, svejedno. Upoznao sam svijet, i ne mogu biti ništa doli kozmopolit. Tako ja gledam i na sport i na život.“
Druga stvar koja me je potpuno oduševila je misao koju sam uhvatio negde na internetu…zaboravih gde tačno…da država umesto vojnog roka od par meseci…uplati mladim ljudima putovanje u inostranstvo u istom trajanju…
Isto bi koštalo…
A naša država više nikad ne bi mogla biti ista…
Ništa ne leči toliko primitivnost…glupost…mržnju i zatucanost od putovanja…
Od upoznavanja novih ljudi…zemalja…običaja i kultura…prosto nema boljeg školovanja…
A ponekad je i nalakši način da zavoliš svoje…upravo da vidiš kako ti je kad si u tuđem…
A da ne kažem da ko jednom vidi More…
Teško će prihvatiti da nastavi da se baškari u Žabokrečini…
Ili makar više neće toliko uživati u tome…i misliti da je to normalan način življenja…
A onda je već pola posla završeno…
Ne treba mi tu puno da budemo pametni…
Treba samo bukvalno preslikati sve što je najbolje iz inostranstva…sve ono što godinama unazad provereno funkcioniše…a zadržiti ono što je kod nas još lepše…
I naći neki fini Ekvilibrijum…
Kao što ga imaju neki od mojih najvažnijih Profesora…ujedno i najboljih srpskih psihijatara…
Školovani po svetu…
Prepuni najmodernijeg znanja…
A sa našim razumevanjem Duše…
I iskonskim ljudskim kvalitetima bez kojih dobrog lekara nikada nije ni bilo…
Znanje je smrtonosno za predrasude…
I jedini pravi antidot za glupo…ružno…i bahato…
Čvrsto verujem da ljudi na kraju imaju upravo onakav život kakav im dozvoljava veličina njihove pameti…širina pogleda…i znanje koje su uspeli da akumuliraju usput…
A bolje Dohrane za sve to od putovanja…otvorenosti za nova iskustva i kosmopolitizma jednostavno nema…

U moru ružnog…zatucanog…posesivnog i primitivnog koje čujete veoma često kada ljudi pričaju o svojim partnerima na psihoterapiji…sporadično se desi i poneki pravi pravcati Biser…
Doduše i ovaj se desio u ružnim uslovima…
Kako to obično biva…
Na jednoj od poslednjih poseta svom suprugu koju je moja klijentkinja imala na intenzivnoj nezi hematologije…
Tog dana je njen muž bio posebno raspoložen…
U nekom čudnom miru i prihvatanju neminovnog…
Iako vidno iscrpljen bolešću zbog koje je i ležao na tom umiralištu…
Samo ju je privukao i prošaputao…
„Slušaj Bebo…niko nije sa boljim ženčetom proveo život…moglo je i duže…ali šta da radimo…sve što je lepo kratko traje…
Imam jednu veliku molbu za tebe…
Pošto znam da ćeš sad da se potreseš kad ja capnem…
Nemoj da mi cmizdriš tu i da se samosažaljevaš godinama…
Sve je to deo života…
Lepo nam je bilo…
Spektakularno…
Niko nije živeo bolje nego mi…
Nemoj sad to da kvarimo…
Želim da nastaviš svoj život…
Da radiš sve ono u čemu si najbolja…
Da budeš lepa…
Da putuješ…
Da trešti naša muzika kroz spuštene prozore dok voziš uz neko more…
Da žmureći plešeš u kafani…sa čašom vina u ruci…zgodna kao neka boginja…
Da se smeješ na sav glas…sa našim potpuno luckastim prijateljima…
I obavezno…
Ali obavezno…
Da nađeš sebi nekog momka…
Da bude dobrog srca…duhovitog uma i dobar u krevetu…
Da te oporavi…
I vrati ti radost življenja…
Motriću pomno sa Oblaka da li mi je žena srećna i namirena…
Nemoj da moram da te podsećam na ovaj dogovor sa grmljavinom…
Neka to bude mala pobeda naše porodice nad ružnim…
Hajde pa mi smo makar uvek bili iz Porodice Nasmešenih…
Nećemo to ni sad da izgubimo…
Obećaj mi…“
I samo se nasmešio…
Sa tim upalim očima…
Poljubio je…
I zadremao…
Snom pravednika…
Ljubav je uvek bila veoma jednostavna…
Izrasteš u sebi dovoljno da uopšte i možeš nekoga da zavoliš…
Nađeš sebi nekog svog…
Poradite onda zajedno na svim svojim potencijalima…
Kako bi se vinuli u više…lepše i smislenije slojeve postojanja…
Potrudiš se da mu pružiš najbolji mogući život…
I shvatiš da je prava sreća uvek bila u slobodi i u davanju…a ne u uzimanju…
Samo početnici u ljubavi se raduju zbog toga kako im je sa nekom osobom…
Majstori su fokusirani na to kako je toj njihovoj osobi sa njima…
I odatle crpe radost…smisao…snagu i sreću…
A s obzirom da u usrećivanju nekoga nema gornje granice…
Jednostavno nema maksimuma…
Slično je i sa ljubavlju…
Ukoliko je zrela…
Ukoliko je dobro kalibrisana…
Ukoliko je usmerena u pravcu slobode… kreativnog i lepog…
I ona je neograničena…
Kao što je neograničen i osećaj u grudima kad ti je srećan neko tvoj koga voliš…
Pa makar to bilo i na sasvim neobične načine…
Retko šta je na ovoj planeti veličanstvenije…

Priča mi moja divna prijateljica kako je na neki stori…na kome je zaista prava reklama za ovaj Grad…pre par dana dobila 700 reakcija…hvalospeva…vickastih i kreativnih doskočica…par sabranih dela Dostojevskog kako je lepa i posebna…nekoliko nemuštih i prizemnih glupih fora…i jedan onaj mali Rumeni Smajli od Njega…
Šta mislite šta je na nju ostavilo najveći utisak?
I o čijim očima…podlakticama i bezobrazno inteligentnom smislu za humor sam Kukavac Crni slušao do kraja kafe?
I to van svog radnog vremena… 😀
Razmišljam koliko je to lepo…
I surovo…
A opet pošteno…
Kakva je to Moć…
Nekom smo sve…
Nekom ništa…
Neko je nama sve…
Neko ništa…
I to realno nema baš puno veze ni sa tim kakvi smo mi…
Ali ni oni…
I ukoliko nam je neko namenio negativni predznak…džabe nam sav trud da povećamo broj iza toga…
Jednostavno su to drugi koordinatni sistemi…
Koji se nigde ne dodiruju…
Šišmiši čuju jedan ospeg zvuka…
Kitovi drugi…
A ljudi sasvim treći…
Ne možemo nikako imati objedinjenu Top Listu Hitova…ma koliko se trudili…
O ukusima samo intelektualno naivni razglabaju…
A zaljubljene savetuju samo još naivniji…
I mislim se dalje kako nam je onda možda jedini spas da postanemo Rumeni Smajli baš po svom ukusu…i da ga na srce pošaljemo tom nekome ko je baš po našem ukusu…
Pa kud puklo da puklo…
Pametnom obično bude sve jasno u par poruka…
Il’ ide…
Ili ne…
Slova i rečenice su tu bitne koliko i u poeziji…koja ionako služi da se izrekne neizrecivo…
Čarolija je obično negde između njih…
I da ne shvatamo stvari suviše lično…
Ako smo sve pogrešno protumačili…
I jednostavno nekome nismo ta Šoljica Čaja…
Nije to nikakav smak sveta…
Ovaj svet je prepun i Rumenog i Nasmešenog…
Čvrsto verujem u to da ko god je tražio… Radio paralelno na svom ličnom Rumenilu i Osmehu…
I nije gubio nadu kad se ispostavi da je nekome samo Kamilica…
Kad tad je pronašao baš ono što mu i treba…
Baš svoju Rumenu Smajlinu…

Saveti koje dobijamo mnogo više govore o ljudima koji nam ih daju…nego o tome šta je zaista ispravno…i šta treba da uradimo…
Sećam se kad je jedna moja klijentkinja…tada studentkinja slučajno zatrudnela pre neku godinu…
Noć je bila lepa i jednostavno se desilo što se desilo…
Kondom je ili spao…ili nije puno pomogao…
Najpre je pitala mene kao svog psihijatra…ja sam joj rekao da mora sama da odluči na osnovu toga ko je ona kao žena…koje su njene fundamentalne životne vrednosti…i šta je za nju najveća radost…a najmanja cena koju mora platiti…i da ću je ja u svakoj odluci podržati…
Duhovnik je rekao da je to od Boga…i da obavezno rodi…da je sve ostalo ogroman greh…
Savetnica sa fakulteta…ono „strong independent feminist“ je savetovala da obavezno abortira i da je sada vreme da sebe razvije kao ženu…na svim poljima…pa će kasnije sve stići…
Muški autor deteta je savetovao takođe da abortira i da su još mladi…i da je sada sve to jednostavno preteško…i da tek treba da uživaju i da se zabavljaju…
Tetka koju mnogo voli…legendica sa jako teškim životom…koja nije imala sreće da sebi rodi svoju decu je oduševljeno rekla…e hvala Bogu nešto lepo i u našu kuću da se desi…i da će joj ona pomoći sa svim…i da su deca najveće bogatstvo…
Stric koji je voleo život…a pogotovo žene…i koji plaća tri alimentacije…je zastupao teoriju da je rano…i da treba tek da proživi…i da su deca ogromno davanje…i odricanje…i nešto što uvek zakomplikuje situaciju…i da mu je mnogo žao što u njenim godinama nije stavio bekpek na leđa i obišao čitav svet…a da to svakako nije moguće kad imaš dete…
Mama je bila neutralna…i najvažnije joj je bilo da do koje god intevencije da dođe…abortusa ili porođaja…to bude na najboljem i najbezbednijem mogućem mestu…i da je njeno zdravlje najvažnije…i glava na ramenima…a da će se sve ostalo kako tako urediti…i da je ona svakako mnogo voli…
Tata je bio smrtno ljut…u smislu kako se to uopšte i smelo desiti…i kao i svaki general nakon bitke je davao savete šta je pre trebalo uraditi…a ne sada kada su odluke mnogo komplikovanije…i zastupao je tezu da je najvažnije da završi fakultet…i povukao se u svoj bes i osuđivanje…i enorman strah da će mu neko koga mnogo voli propasti…a da on ne može da je spasi…što ga je i dovodilo do ludila…
Ginekolog je prokomentarisao da se plod jako lepo razvija…i da izgleda super…i profesionalno i etički predočila rizike i verovatnoće svake odluke…i kada šta mora da se uradi ako će se uopšte i raditi…i takođe savetovala da sama mora da odluči šta je najpametnije…da to nije njen deo posla…
Drugarice su bile podeljene…po onoj staroj sto ljudi…sto ćudi…dvesta mišljenja…
Nasmejana lepojka iz glorije koju je listala kod frizera sa preslatkim žgebčetom u naručju je tvdila da je pravu sreću u životu osetila tek kad se ostvarila kao majka…
Odmah nakon toga joj je na instagramu iskočio stori pet njenih koleginica potpuno egzaltiranih od radosti i euforije i vina na nekon grčkom ostrvu u letnji dan…ono reklama za mladost i bezbrižnost…
I tako…
Jedan potpuni haos…
Galimatijas uticaja…
I rolerkoster emocija…
No uspela je…
Donela je baš potpuno ispravnu odluku u datim okolnostima…
Zrelo…pametno…odmereno…i promišljeno…
Baš u skladu sa sobom i sa svojim vrednostima…
I baš onu koju bi ona savetovala nekome koga mnogo voli…
Istrpela junački cenu…
I udahnula svu radost te odluke…
Prigrlila sebe…
I naučila ozbiljnu lekciju…
Postala Majstorica…
I okrenula se trudu da toj odluci u budućnosti pomogne da bude ispravna…što je ponekad i najvažnije…
Nema globalno ispravnih odluka…
Postoje samo odluke ispravne za nekoga pojedinačno…
I to treba svakome dozvoliti…
I podržati ga u tome…
Bez pametovanja…
A pogotovo osuđivanja ako se ne uklapa u naš referentni okvir…
I znam da vas kopka…
I mene je…dok nije prelomila…
Ali vam neću reći…
Konkretne i pojedinačne odluke ionako nisu važne…
Život je Maraton…
Doduše sa Preponama..
A ne sprint…
Ali mogu vam reći da je sada srećna…
I da je odluka bila sasvim ispravna…
Bravo Mila… 😀

Neki moji klijenti su čvrsto ubeđeni da su loši…
A u stvari…
Oni su samo dobri ljudi kojima su se desile jako loše i ružne stvari…
Ponekad je pravo otkrovenje kada to osveste tokom psihoterapije…
Još je i veće…kada shvate da su ljudi suviše kompleksna bića da bi se mogli naslikati samo sa crnom ili sa belom bojom…
Svi smo mi samo manje ili više sivi…
Šućmurasto je autentična ljudska nijansa…
Pravo pitanje je koju ćemo nijansu odabrati da nosimo…
I za koju ćemo se jako boriti…
Svetlo šućmurastu je jako teško dobiti…
Ali upravo u njenom stvaranju se i pravo majstorstvo Slikara otkriva…

Danas potpuno skrajnuti ali ekstremno važan zadatak roditeljstva je NE uskratiti svojoj deci privilegiju da sami sebi ostvare svoje želje…
Retko šta od pozitivnih i često potpuno dobronamernih uticaja toliko oštećuje…
Osećanje sreće je uvek direktno proporcionalno tome koliko smo na nešto morali da čekamo i koliko je truda bilo potrebno da uložimo da bismo to nešto dobili…
A na ovoj planeti jednostavno nema toliko puno različitih radosti…
Život prosto nije preterano kreativan na tu stranu…
Pa ako na tacni dobiju obične i male…
Vrlo brzo će se zagubiti tražeći neobične i velike…koje uvek imaju i svoju cenu…
Stoga je naš deo posla da im obezbedimo dobre Patike za Trčanje…
Da ih nadahnemo da se trud u životu uvek isplati…
Da im dodamo vodu i čokoladicu kad misle da ne mogu više ni jedan jedini korak da naprave…
Da ih naučimo da je taj osećaj samo prolazna zabluda koja se pobeđuje voljom…upornošću…karakterom i ponosom…
I da u tome i jeste poenta trčanja…
U istrajavanju nad mukom dok idemo u pravcu koji smo sami sebi zacrtali…i koji je baš nama intimno važan…
I da aplaudiramo iz sve snage dok prolaze kroz cilj…
Ali Istrčati Maraton je uvek sasvim lična stvar…

Kad ste psihijatar nema te slave…rođendana ili kafe na kojoj ćete se pojaviti a da vas neko ne priupita – „Je li majke ti reci mi koju dijagnozu ima ovaj političar…pevačica…sportista…ili neka druga javna ličnost?“…
Moj odgovor je uvek isti…
Kako sam na jednom sjajnom kongresu u Strazburu još pre mnogo godina čuo za sjano Goldwater pravilo koje primenjuje Američka psihijatrijska asocijacija (APA) još od 1964.godine…
Naime…
Beri Goldwater je bio pomalo neobičan američki senator koji je želeo da se kandiduje za predsednika…
Kada su pitali članove APA-e da se izjasne da li je on dovoljno psihički zdrav da bude predsednik…američke kolege su konsenzusom odgovorile veoma jednostavno…i to je od tada jasno etičko pravilo kome se moraju povinovati svi američki psihijatri…
„Ako pomenuta osoba nije moj pacijent ja jednostavno nemam dovoljno relevantnih podataka da imam pravo mišljenje o tom pitanju…a ako jeste ja nemam pravo da pričam o tome u javnosti da bih zaštitio pravo na poverljivost i dobrobit mog pacijenta“…
I to je jednostavno najispravnije…
Možda nisam neki zanimljiv gost na slavi…
Ali jednostavno me oduvek iritiraju sveznalice…
I oni koji o svemu imaju mišljenje…
Baš sve znaju…
I sve su oni prokljuvili…
Obično većih neznalica nema…
Pa makar tu manu ne moram imati…
Nema većeg znanja i širine od toga da postanemo svesni da nešto baš i ne znamo…
I da nismo dovoljno kvalifikovani da o nečemu pametujemo…
I da imamo mišljenje…
Nema veće pohvale intelektualnosti…
A to mogu samo veliki…
Na tom istom kongresu sam prvi put i čuo od jednog velikog profesora svetskog ranga da „ne zna odgovor na neko pitanje…ali će pogledati do sutra“…i to me je u potpunosti opčinilo…
Da i najveći mogu da ne znaju…
Ali da će jako potruditi da saznaju…
I po tome se od tada ravnam…
Jer…
Kao što ideja o sveznalosti ima ogroman limitirajući faktor…
Tako i ideja da imamo još mnogo da učimo ima u sebi jedan sjajni potencijal…
Volim onu Ajnštajnovu da su „svemir i ljudska glupost beskonačni…s tim što za ovo prvo nije siguran“…
Čvrsto verujem da je treća beskonačna stvar upravo mogućnost proširenja našeg Znanja…
I dopada mi se ideja da sam i dalje samo Učenik…sićušan spram Nauke…
Ipak je to najlepše doba…

Jedna od najvećih lepota ovog divnog poziva je da što se njime više bavite to će biti i veći dijapazon najrazličitijih mogućih klijenata koji će vam dolaziti…
Doći će vam ponekad jedno za drugim…Kriminalac koji se apsoultno ničega ne plaši…i odmah potom Studentkinja koja se apsolutno svega plaši…
Prvi je odrastao na trnju…i svakom problemu pristupa sa idejom…pa šta…i to ću rešiti…ko i sve do sada…ma idi…šta sam sve ja prošao…imam ja sebe…
A druga najčešće u staklenom zvonu…i potpuno je paralisana idejom da se i njoj veliki životni problemi mogu dešavati…i da većinu njih ipak sama nekako mora da reši…a kako će…kad nije imala priliku da provežba…i da postepeno stekne samopouzdanje…
Prvi je tokom svog odrastanja navežbao narcizam i psihopatiju…
Druga je tokom svog odrastanja navežbala anksioznost i izbegavanje…
I na to vam se i dalja psihoterapija onda svodi…
Na uravnotežavanje…
Na unormaljivanje…
Na urazumljivanje…
Da se Kriminalac spusti sa nivoa „meni se ništa ne može desiti“ na nivo predostrožnosnosti…i da se malo pričuva…
A da se Studentkinja sa nivoa „meni će se sve desiti“ podigne na taj isto nivo…i da malo proživi…
Pa da na primer…po pitanju seksa prvi odbaci ideju da tako divan čovek kao što je on može dobiti neku seksualno prenosivu bolest…
A da ona odbaci ideju da će umreti od side ukoliko obučena sedne momku u krilo…
I da oboje postanu predostrožni oko svog seksualnog zdravlja…da se pozabave kontracepcijom…da mudro biraju…ali i da stignu da se zabave i da jako uživaju…
Imam podjednaku empatiju za oboje…
Svako od nas je mogao postati sve…
Samo da je Roda greškom skrenula dve ulice pre…
Mi ionako nismo tu da sudimo…
Već da saosećamo…
Da podržavamo…
Da budemo tu…
I da pričamo istine…
A istina je uvek u Umerenosti…
Najvećoj ljudskoj supermoći…
I najvećem Majstorstvu…
Pa ko zna…
Zamislite jednog dana tu vezu…
Zamislite njega kako vezuje prvi put u životu pojas…odmah nakon što ga je ona poljubila…dok ga je ispraćala na vratima njihove kuće…
I nju na nekom raftingu kako vrišti od sreće…nakon jedne ljute domaće…znajući da je on tu odmah iza nje…i da život ipak treba posmatrati samo kao jednu avanturu…
Zamislite taj seks…
Zamislite tu decu…
Kako bi divni ti Mali Ljudi bili…
Vaspitani i hrabri…
Baš onakvi kakvi i treba da budu…