Zaljubljenik sam u podkaste…
Stalno mi se vrte kad god nešto radim po kući što baš i ne zahteva punu pažnju…
Odavno znam da se u njima može čuti svašta nešto mudro…zabavno ili opuštajuće…što su jedina tri oblika sadržaja kojima već godinama pružam svoje dragoceno vreme…
No juče sam shvatio koliko oni mogu biti i dobar psihoterapijski edukativni medijum…kada sam sasvim slučajno naleteo na jedan u kome je gost bio Milan Ponjević…čuveni „koga će to Milanče danas da je**?“…naše gore list a trenutno jedan od najboljih i najtraženijih porno glumaca u Americi…i da se našalim jedan od naših najuspešnijih ambasadora u svetu…
Momak je simpatičan…drag…neisfoliran…pametan i odmah se vidi da voli to što radi i da mu u tome dobro ide…da je pošao ni iz čega a da je sada srećan i ostvaren…
No ono što me je oduševilo je trenutak kada je opisivao svoj najvažniji dan u karijeri…kada je iz manje produkcije konačno samopregornim radom i talentom došao na najviši nivo produkcije…ono maltene Holivud…i jednostavno na prvom danu snimanja potpuno zakazao…
Ni makac…
Njegov najvažniji adut u poslu ga je jednostavno izdao…
Kada biste vi znali koliko sam ja sati proveo razgovarajući sa mojim psihogeno impotentnim klijentima…kako se to dešava…kako to nije ništa strašno…kako količina mililitara krvi u nečijem penisu ne definiše to koliko je neko muškarac…
I koliko sam sam bio neuspešan…
No Milan je to laički mnogo bolje razrešio…
Izvinio se svima…
Rekao da danas jednostavno nije u elementu…
Da je samo čovek…
Da je pod ogromnom tremom…
I da je mnogo više uplašen no uzbuđen i radostan…i rekao je vidimo se sutra…
Ništa strašno…nikakava drama…danas nije u glavi prisutan tu…pa ne može biti ni dole…
Bez trunčice osuđivanja i obezvređivanja sebe…
Sutra se već opustio…fokusirao se na to što voli da radi…već mu je bilo poznato da će tu biti dvadeset kamermana…sva ona svetla i mikrofoni…a i koleginica je bila dražesna…saosećajna i podržavajuća…kao i svaka prava žena u takvim situacijama…on se posvetio tome da se unese…da se zabavi…i da zaista uživa…kao da su sami na svetu…
I potom je sve išlo kako i treba…
Hvala kolega Milane…
Na dobrom objašnjenju…
Na ranjivosti i pravoj muškosti…
Nijedan još momak nije svom penisu uspeo da naredi da se ukruti…
To se posredno dešava…
Kad se muško uzbudi…
A da bi se to desilo muškarac mora da bude opušten…srećan…da bezuslovno samoprihvata sebe…i da je zaista tu…
Prosto je…
Erekcija je pod uticajem autonomnog nervnog sistema…koji se i zove autonomni zato što sve sam radi…bez našeg uticaja…
I on ima dva suprotstavljena dela…
Simpatikus…deo sa borbu ili beg…i parasimpatikus…deo za odmaranje…relaksaciju…stvaranje i druge plemenitije aktivnosti kao što je između ostalog i seksualnost…
Oba u isto vreme ne mogu raditi…
Jer zamislite zeca kako beži iz sve snage preko livade od vuka koji bi da ga pojede sa maksimalnom erekcijom u penisu…
Pa jednostavno ne ide…
Ali zato kad dođe u svoju jamicu…
Kod svoje Dragane…
Kad se malo ponjuškaju…
Kad ona podigne uši…da joj lepe krupne oči dođu do izražaja…
Kada budu sasvim opušteni i bezbedni…
Eto magije…
Tako da…
U jednoj rečenici…
Svakome se od nas desi…
Ako nekome nije dignut…obično nije u njemu problem…već u tome kako se oseća…
Stoga se tu i nalazi lek…
Dakle sebe volim kako god mi ide…
Kao što volim našu reprezentaciju…bez obzira da li pobeđuje ili ne…
A ako ne ide…
Hajde da vidimo zbog čega je to tako…šta nam fali da se opustimo i da uživamo…
A ne da se odmah bičujemo po leđima i samoodbacujemo…jer će to samo sve još više pogoršati…
A i što bi dobri Milan rekao…
Sutra je novi dan…
Sutra će biti bolje…
Ja sam plaćen da radim nešto što je najlepša stvar na svetu…
Samo da se unesem…i da počnem da uživam…
To važi i za nas ostale…
Kad nam postane opušteno i lepo…i dole će sve biti kako treba…
Proslavi nas Milanče…
Bravo ti ga Zemljače…

Volim onaj fazon kad na internetu upoređuju scene u filmovima u kojima Džejms Bond i Pavle Vuisić naručuju piće u kafani…
I sad Džejms sav uštogljen i lep kaže šankeru „Daćete mi votku martini promućkanu a ne promešanu“…a odmah potom dobri Pavle tek izašao iz kamiona…raspojasan…i nešto ranjiv i emotivan kaže konobaru „Daj mi tri dupla viskija“…na šta konobar odgovara sa „Da li želite džek denijels…balantajns…džoni volker…džejmison“…a Pavle kaže „ama dupla brate dupla“… 
Uvek će mi biti simpatična ta dihotomija…
Na ljude opterećene formom i ljude koji jure suštinu…
Uvek ću pripadati ovoj drugoj grupi…
Koja može i u Hilton i na Klupicu…
Koja može piti i čivas…i zajedničko pivo iz dvolitarke…ili domaću rakiju koju je neko poneo od kuće…onako svako po gutljaj…pa u krug…
Uvek će mi važnije biti s kim sam…nego gde sam i šta pijemo…
Ionako ništa više ni ne opija i ne donosi radost od pameti…šarma…duhovitosti…i lepote duše…
Tako da kad bih morao da biram između ove dvojice…
Kako bismo se samo Pavle i ja proveli do zore na nekoj muzici…
Ne bi Džejmsu ništa falilo sa onim njegovim lepoticama…

Celokupna suština uspešnog roditeljstva… odgoja…podizanja i vaspitanja dece se krije u jednoj jedinoj rečenici…
Deca ne slušaju…deca imitiraju…
Zato je i bitno da im apriori…još i pre začeća…odaberemo dobru Mustru za drugog roditelja…na koju bismo želeli da nam liče…
I spolja i iznutra…
Ko tu potrefi…
Dobra će mu biti i deca…
Još ako i mi sa naše strane doprinesmo kao uputstvo za to kako treba živeti…
Namerno i uporno ubijajući u sebi svoje slabosti…gluposti i loše navike…a uvežbavajući ono što je u nama najlepše…najmudrije i najbolje…u stvari sve ono čime bismo želeli da ulepšamo i oplemenimo planetu…
Ta deca će biti pravi pravcati Srećnici…
Mada ćemo u suštini to neuporedivo više biti mi…

Bilo mi je simpatično kad je moj divni Profa…Učitelj i Ljudina na nekoj viziti na specijalizaciji prokomentarisao za nekog pacijenta da je ovde glavni uzrok patologije i loših životnih odluka „intelektualna nesofisticiranost“…
Urezalo mi se to…
Kako lep i neuvređujuć način da se kaže da neko baš i nije preterano bistar…
A onda sam juče umro od smeha kada mi je kolegnica rekla da je ostavila dečka koji nije mogao da ispuni tu Suštinsku Prazninu u njoj…
Ja sam se odmah nasmešio i pitao „Je li Cico je l ono što mislim da jeste?“…
A ona reče kroz grohot…“Ma da ja u životu manji nisam videla“… 
Tako da…
Uvek postoji način da ne vređamo i osuđujemo…
Da ne budemo grubi i prizemni…
Da pristojno komuniciramo…
A čak i da se našalimo…
Ionako kao vrsta veću Supermoć spram nedaća od Osmeha ni nemamo…

Jako volim one Đoletove reči…
„Ona se, slučajno, udala 18. maja 1980. Da se udala za mene, verovatno bih, kao pravi muž, ponekad i zaboravio taj datum. Ovako, zapamtio sam ga zauvek” 
I razmišljam kakvo je to prokletstvo…
Da uvek više razmišljamo…čeznemo i patimo za onim što nemamo…
No što smo svesni i zahvalni na onome što imamo…
Kakav je to samo Otrov za Sreću…
Ali Vrhunski Lek ukoliko se okrene naopačke…

Kad sam pre neki dan reklamirao pokvarene točkiće na koferu…dobio sam veoma zanimljivo pitanje u servisu…“Da li je kofer doživeo neko fizičko oštećenje?“…na koje sam ja…kao što bi i svaki psihijatar…imao u trenutku milion asocijacija…i odgovorio možda i neprimereno šalom…“A ne ne…emotivno je povređen…ostavila ga je ljubavnica tik pred poletanje na aerodromu u Madridu sad kad smo bili…a ne može rođenoj ženi ovde da kaže zašto je tužan…pa ga evo ja sad vodam po lekarima“… 
Radnik u sersvisu me je naravno pogledao kao potpunog idiota…i samo mrzovoljno uzeo kofer bez reči na na popravku…
Ja sam se potom izvinio na možda i neadekvatnoj šali o otišao dalje kroz grad…
No posle mi je palo napamet nešto što odavno znam…
Kako naše društvo ima ogromno razumevanje za ljude koji imaju fizička oštećenja na svom telu…na primer od nekoga ko ima gips na nozi se neće očekivati da đipa od sreće u kolu na porodičnoj proslavi…dok se od mojih psihijatrijskih pacijenata to očekuje…kao znam da si anksiozan i depresivan ali svakako smej se sad…raduj se…budi zababan i nemoj da mračiš i kvariš nam atmosferu na veselju…
To je jedna ogromna nepravda…
I u stvari jasan pokazatelj koliko ne razumemo…
Koliko nismo saosećajni…
A ponekad i koliko smo zatucani…primitivni i neemancipovani…
No dobro i to se polako menja…
Psihijatrijske bolesti su bolesti kao i svake druge…
Imaju svoje jasne uzroke…način kako nastaju…kliničke slike…neki svoj očekivani tok i prognozu…ogroman uticaj na sve sfere života pacijenta…i jasan način kako se leče…
A bogami i sasvim iste procente ozdravljenja…kao što imaju i interna medicina ili hirurgija…
Otprilike četvrtinu pacijenata ćemo izlečiti…
Polovini ćemo pomoći sa dugotrajnim i upornim lečenjima da imaju dobre živote…
Dok za četvrtinu najtežih i dalje imamo vrlo loše prognoze…
No trudimo se…
I verujem da će moje mlađe kolege biti mnogo uspešnije u budućnosti stručno…
A da ćemo mi svi ostali više razumeti…podržavati…i biti više saosećajni…i neosuđujući ovako…
Kao Ljudi…
Kao što sam i ja dok sedim u kafiću i pijem pivo sa ovim mojim olupanim koferom…koji nakon izlaska sa hospitalizacije ne zaklapa o tome koliko je voleo njegovu Panelopu iz Madrida…jako zgodnog i lepog…malog crnog kofera sa crvenim tufnama…sa kojim je bio najpre priljubljen tokon leta…a potom sasvim opčinjen…i na kraju i ostavljen…
Biće bolje dobri moj…
Jedna se otegla druga se protegla…
Idemo mi dalje na Put…
Nek stradaju točkići na našim Koferima…
Boljeg povoda za sekiraciju u životu jednostavno nema…
Lažem…
Možda da nam se popunio Pasoš od silnih Putovanja…
Pa moramo da ga menjamo pre isteka…
Da Bog da nam to zauvek bili najveći problemi u životu…

Deset eura košta radni sat moje spremačice…divne Gospa Nade…Žene Zmaja sa zlatnim rukama…Bog da je poživi…i da joj da sreću i zdravlje…
A da ne kažem da bih lakše zakazao magnetnu rezonancu mozga na kliničkom centru…nego što sam do nje došao…
Naravno da nećete dobiti kontakt…ni ne pokušavajte…
To znači da ukoliko bi neko radio dvadeset i pet dana mesečno po osam sati kao spremačica izašao bi na dve hiljade eura…
Moji klijenti koji su woltadžije i glovo dostavljači izađu i na više mesečno…
Tako da ta priča MORAM nešto zbog para…je samo šarena laža…jedan lep alibi za nesreću…ili duboko napravljeni dogovor sa samim sobom šta je najvažnije…novac ili sreća…
Jasno odabrana linija manjeg otpora koja obično vodi samo nizbrdo…
I jedno ozbiljno Zlatno Živo Blato…u kojem su mnogi utopili svoje duše…radost i snove…
Dopada mi se ona misao da je plata samo mesečna pretplata na nas…
Kolika je…toliko nam je i zanimljiv Paket koji nudimo…
No to je uvek promenjivo…
Samo se treba jako pozabaviti uređivanjem Programske Šeme koju pružamo…i potražiti Oči koje to znaju da cene…
Jer čak i u nesrećnim zemljama postoji uvek način da se čestito i pošteno zaradi novac koji će vam omogućiti privilegiju veću od svih…a to je da ništa ne morate…
Samo treba otkriti poziv koji u sebi objedinjuje četiri važne činjenice…
Ja psihijatriju jako volim…povremeno sam dobar u njoj…ona je neograničeno potrebna na tržištu…i od nje se sasvim pristojno može živeti ukoliko radite privatno…
Tako da sam se ja obezbedio od svoje neke trideset i pete godine…pa nadam se do penzije…ili sve dok nas neki sto puta bolji…pametniji i nepogrešivi Androidi ne zamene…kao celokupan esnaf…
A vi sebi pronađite svoj Poziv…za koji ćete moći da date potpuno ista četiri potvrdna odgovora…
To je uvek moguće…
Ako ne danas…krenite na Uzbrdno Putovanje od pet godina da do toga dođete…
A da ne kažem da sam skoro video oglas…“Postanite barmen…steknite diplomu koja vredi“…
Nemojte se iznenaditi ako se vidimo za nekim Šankom…
Suština i mog i tog poziva je ionako potpuno ista…da bude za mrvicu lakša Noć…i da se pojure neki Čarobni Trenuci…u kojima se sve posloži…bude kristalno jasno…pojavi se čak i poneki Osmeh…naprave se Obaćanja samom sebi za budućnost…i konačno zavlada Mir…
Samo nam se lekovi i pristup malčice razlikuju…
No to je u principu to…
A zamislite da nazdravljate i šalite se sa nekim Besgrešnim Androidom…
Pa zaista gde to ide…

Kad god mi neko na terapiji kaže da se oseća bezvredno…da nije dovoljan i da ne zaslužuje ljubav…moja instant reakcija bi bila da moje pacijente ili klijente zagrlim…malčice prodrmam…i kažem sestro ili brate dozovi se…šta lupaš…to može biti samo zabluda…laž i neistina…nikako istina…
Obična greška u razmišljanju i zaključivanju…
Softverski bag u sistemu…
Ne zato što hoću da im kažem nešto utešno i da ih okuražim…
Već u to čvrsto verujem i kao čovek i kao stručnjak…
Jer ko to na ovoj planeti ne zaslužuje ljubav…ljudska prava…da mu bude lepo i da uživa…i da mu makar ne odmognemo ako već ne možemo da mu pomognemo?
Koje je to ljudsko biće?
Koji to čovek?
Šta čovek…
Koji pas lutalica ne zaslužuje sva ova prava i tretman?
Nema tog čoveka na planeti koju ne zaslužuje bezuslovno prihvatanje…saosećanje i pristojnost u ophođenju…
Ali pošto u psihoterapiji kojom se ja bavim nema grljenja i drmusanja…zbog jasnih etičkih i profesionalnih pravila i ograničenja…što ponekad zaista mislim da je greška…i da bi možda mogli da integrišemo moderna saznanja iz telesne terapije…koja defakto ima svoje mesto u pomaganju ljudima…ja se onda posvetim objašnjavanju…da to u šta oni pogrešno veruju je svega 10 % do njih…
50 % je genetika koju su dobili od svojih roditelja i njihovih porodica…a 30 % celokupan odgoj…vaspitanje i količina ljubavi i podrške koju su dobili u svojoj porodici…a potom u vršnjačkoj grupi i tokom školovanja…a potom i od celokupnog društva…
Manjak ljubavi prema sebi je najeklatantniji pokazatelj da je neko imao loše detinjstvo…
I toga da neko jednostavno nije dobio dovoljno…
A ne istina koja je nepromenjiva…
To je mnogo više pokazatelj nesposobnosti i defektnosti roditelja…vršnjaka…institucija i društva no nekoga ko je u teškoj zabludi da njemu nešto fali…i da je on sam defektan…
I da svako ko ne veruje u to da je vredan ljubavi…ne može biti u pravu…već ga samo neko nije na vreme naučio pravim istinima…kad mu je to bilo najpptrebnije…
Kao što vam je potpuno jasno da će i pomenuti pas lutalica imati potpuno drugo poimanje života i mišljenje o sebi…i količinu straha ili razdraganosti…na osnovu toga da li je ostao na ulici i nastavio da se zlopati svakodnevno…ili ga je neko usvojio…zavoleo…poveo kući…i počeo da ga čuva…podržava…redovno hrani…i svakodnevno cmače…česka…i nežno se igra se sa njim…
Ukoliko bi to bila dva štenca iz istog legla…
Jasno vam je koliko bi se razlikovali psihološki nakon 3 godine potpuno različitog životnog iskustva…
A zamislite koji onda potencijal imaju ljudi…kojima bi se nešto slično desilo…
Da neko počne uporno da ih voli i podržava…grli i cmače…
I da im stalno ponavlja sasvim univerzalnu istinu koja glasi sasvim jednostavno…i treba da se uči u školi koliko i matematika i srpski jezik…a to je da dok neko diše vredan je…zaslužuje ljubav i lepo…i apsolutno svako ljudsko pravo…pa sa tog Granitnog Temelja može dalje poći da mudrim izborima uređuje svoj život da bude dobar…ispunjen…lep i radostan…
Svakako da je najbolje kada se sve ovo nauči u svojoj sopstvenoj porodici sa 9 godina…
Ali nikad nije kasno…
I u to čvrsto verujem…
Kad biste samo znali koliko je plodonosno kada to neko nauči i sa 19…29…ma i 59…
I kakve su to životne transformacije kojima svedočimo u foteljama preko puta nas…
Koliko je to samo lepo gledati…
Ranjene i prepadnute i izgladnele Štence koji postaju razdragani…srećni i nesnosno smotano…halapljivi Labradori pred našim očima…
Zaista mislim…
Ubedljivo najbolji poziv na svetu…
Svakako jedan od onih sa ubedljivo najvećom satisfakcijom…
Srećno vam bilo Labradori…
Sve sad pronađite i pojedite čega ste bili željni…
Svu ljubav…pažnju…nežnost…radost…smeh…opuštenost i uživanciju…
Naravno da imate svo pravo ovog sveta…
I da zaslužujete to…
Pa dišete zar ne?
To je sasvim dovoljna kvalifikacija…

Kad god na terapiji čujem rečenice tipa svi su vam doktore muškarci danas isti…svi varaju…svi bi oni samo seks i ništa ozbiljno…ili sve vam žene danas gledaju samo koliko novca imaš…ništa ih drugo ne interesuje…ili nigde više nema prave ljubavi…džabe se i truditi…ne može se ona više ni pronaći…prošla su ta vremena…
Ja uvek postavljam kontrapitanje…
„Koliki vam je uzorak muškaraca ili žena sa kojima ste do sada bili koji vam daje za pravo da sa tolikom sigurnošću tvrdite tako mračne istine?“…
I obično dobijem poražavajuće brojke…
Sa dvojicom…ili sa šest…
Uz ponekad ono setno…presimpatično i presmešno što reče moja klijentkinja pred menopauzom skoro „Gde mene doktore život prođe…dva sam penisa do sada videla…jedan od njih i nije bio nešto…pravo da vam kažem“)…
Moj jedini odgovor mojim klijentima nakon toga je da sve što oni tako čvrsto tvrde…svako to Svi ili Niko…Uvek ili Nikad…je jako diskutabilno jer im uzorci jednostavno nisu REPREZENTATIVNI…
Da bismo nešto naučno jasno potvrdili to mora da se pokaže i dokaže hiljadu ili milion puta…
Ovo „slušaj šta mi se jednom desilo“ nema neki veliki značaj…
To su samo anegdote…
Iskustvo mojih klijenata kojima ne ide u ljubavi je najčešće toliko maleno i tanano…da oni ništa ne mogu sa sigurnošću tvrditi…
Jednostavno nemaju validne podatke…
I u tom uzorku se obično i krije rešenje…
Jer…
Maltene svako ko je sada srećan u ljubavi je do jednog trenutka u svojoj ljubavnoj karijeri bio jako i uporno nesrećan…
Ponekad i u deset uzastopnih veza…
Ljudi se po tome ne razlikuju…
Suštinska razlika je u tome da li su nastavili da idu dalje…
Uporno i hrabro…
Da se trude…da rade na sebi…da rastu i da se usavršavaju i po pitanju sebe samog i po pitanju izbora koje prave u životu…
Sve dok nisu stali pred neke dobre…lepe…i pametne Oči…
I momentalno im je krenulo u ljubavi…
I sad im je lako da lepo žive…
Tvrditi da ne treba ići na More…jer nam je prethodna tri puta bilo loše vreme…je toliko intelektualno naivno da je maltene i simpatično smešno koliko je pogrešno…
A More je takvo…
Hirovito i ćudljivo…
Namrčeno…vetrovito i hladnk…
Ali se uvek kad tad razvedri…
I okrene na Sunce…
Zato je i čarobno…
Potpuno isto važi i za Ljubav…
Samo je ona još čarobnija…

Možda i suštinska razlika između anksioznih ljudi i onih koji to nisu je u tome…što su anksiozni ljudi fokusirani na to šta se sve može loše i strašno desiti…i onda povazdan zamišljaju kako bi im bilo užasno i koliko bi propatili…ukoliko se taj neki zamišljeni horor scenario ostvari…
Dok ljudi koji nisu anksiozni imaju ideju…ako se sada i ovde nešto loše ne dešava…što bih se ja sekirao unapred…ako se ipak desi…ali tek i ako se zaista i desi…tada ću o tome misliti…i reši ću nekako…snaći ću se već…mogu ja to da prebrodim…
JA MOGU SVE DA PREBRODIM…kao ideja je ultimativni protivotrov za anksioznost…
Jer ako možeš bilo čemu što te u životu može snaći da budeš naredan što bi uopšte i strepeo…
A ljudi imaju urođenu sposobnost kao vrsta za to…
Oduvek…
Tu Supermoć zvanu „ostaću na nogama…snaći ću se..rešiću sve kako znam i umem…i kad tad ću naći način da mi bude bolje“ treba u sebi zasaditi i zalivati kao neki Raskošni Kaktus…u sred Pustinje…sve dok ne procveta…a onda ničega lepšeg na ovom svetu nema…
Samo treba sebe iskonski ubediti da ne postoji važniji i moćniji ljudski manir od Prevazilaženja…kao životnog lajt-motiva…
Tako da…
Pustimo visinu i nepristupačnost i bodljikavost Prepreka…koje će svako od nas dobiti na pretek u životu…
Spas je uvek i bio u tome koliko visoko možemo da skočimo…
A tu nikada nije ni bilo granice u mogućem rekordu…