Setio sam se juče dok sam sletao na aerodrom u Beogradu…kako sam se slatko ismejao kad mi je moj divni prijatelj…riznica „dnevna doza prosečnog Srbende“ fazona i pošalica…ispričao kako se u povratku sa kongresa držao starog pravila oženjenih muškaraca…“kupi lep poklončić u free shopu – mali znak pažnje…i odmah sa vrata zaskoči svoju rođenu ženu“…kako je baš to sve i uradio…i kako je onda sve dalje išlo logično i kako valja i trebuje…i kako su oboje baš jako uživali…ali da je najsmešniji deo usledio dok su namireni i nasmešeni ležali u svojoj bračnoj postelji…kad mu je njegovo Ženče…oličenje pameti…intelektualnosti i širine…koju svi obožavamo zbog nestavrno dobrog i politički nekorektnog smisla za humor…reklo „šta bi dušo…opet ništa nisi uradio na kongresu…c c c c…pa kako…među tolikim ženama…brukaš nam kuću…šta sam te i peglala onoliko“… 藍藍藍
I kako su se onda slatko ismejali…
I kako sam se smešio dok je dodavao…“eto i rođena žena me zajebava…trunku autoriteta kao zavodnik više nemam“…
I potom pričao kako je obožava…
I kako je ovih dvadesetak godina ljubavi…pažnje…poštovanja…i grohota koji nekako uvek odzvanja oko njih…proletelo za tren…
Jako ih volim…
Koliko se kao psihijatar bojim ljibomore…posesivnosti…zatucanosti i nasilja…i koliko znam da tu nismo puno odmakli u lečenju…i zaštiti ljudi koje će njihov patrner zatočiti i upropastiti svojim nezalečenim patologijama…toliko volim onu izreku da je ljubav uvek sloboda…trud da budem maksimalno dobar…da pruzim što je moguće više….da ti sve procveta dok si sa mnom…a ti ako zelis budi tu i vrati mi duplo vise nazad…da svi budemo maksimalno srećni dok smo zajedno…i da lepo i mirno proživimo ove naše kratke živote…
Ljubav je nista drugo do rad na potencijalima osobe koju volimo…
Zalivanje te krhke Biljčice dok raskošno ne procveta…
A onda lepšeg prizora nema…
Niti osećaja…
Niti vrednije stvari na ovom svetu…

Kada god mi neki pacijent kaže da je depresivan…moje razmišljanje momentalno kreće u smeru toga da odredimo kakav mu je kvalitet života…
Ukoliko je on objektivno jako loš…takav da bih i ja lično u takvim okolnostima bio tužan…neraspoložen…bezboljan i bez ikakvog osećaja radosti u bilo kojoj aktivnosti…onda to i nije prava psihijatrijska depresija…već više duboka svesnost situacije u kojoj se taj čovek nalazi…
Tu se onda i krije lek…
U promeni okolnosti…ondosno životne situacije…koja će na duge staze dovesti i do poboljšanja raspoloženja…
Ukoliko mu je život objektivno dobar…tu onda moramo biti jako obazrivi…razmišljati stručno psihijatrijski…i brzo reagovati…nekada iz svih topova koje depresija jako ne voli…i kojih se jako boji…
1. Lekovima
2. Psihoterapijom
3. Filozofijom življenja…smislom i identitetom…koji će pomoći da se život razume…i bolje i kvalitetnije uredi
4. Negom…negom…negom i negom sebe
Čvrsto verujem da ljudi koji misle da depresija nikada neće i ne može proći…najčešće nisu probali sve…dovoljno jako…dovoljno dugo…i dovoljno sveobuhvatno…
I da baš zbog toga i ne treba da očajavamo…
Već da se pitamo šta je sledeće kako ih možemo podržati…
Neobično me to smiruje…
I motiviše…da i dalje uporno pokušavamo…
Svi zajedno…
Sve dok se taj prvi Autentični Osmeh konačno ne pojavi…
A tada je biti psihijatar ubedljivo najlepši poziv na svetu…

Ja…kao i svako dete devedesetih…jako čuvam stvari…
I jako se radujem kada dobijem nešto novo što jako volim…a čemu sam se dugo nadao…
Tako sam se i ovog rođendana jako obradovao novim slušalicama koje sam dobio na poklon…
Prvo sam ih zagledao…
Pa polagano otpakovao…
Onda se radovao zvuku…
I svim onim ostalim đakonijama koje sve ove nove sada imaju…kao što su isključivanje ambijentalne buke i tako to…
Onda sam ih lepo ostavio u kutijicu…stavio nežno na komodu pored kreveta…i krenuo na trening sa mojim starim…koje sam dobio za rođendan pre četiri godine…
Kao da ne akam nove…
Onda sam krenuo niz stepenice…zastao…prozujao mi je kroz glavu poražavajući podatak sa prošlonedeljnog kongresa o tome kako prosečan Srbenda živi svega 70 tak godina…frapiralo me je koliko sam već procenata te brojke proćerdao…a da ne pričamo o poslovničnoj…porodičnoj…staračkoj nagluvosti Đurića…koja je retko koga od mojih mimoišla…
I shvatio da se nema bogzna šta puno više čekati…
I štedeti…
Pa sam se okrenuo…vratio…i uzeo moje nove slušalice…
Život je suviše kratak za loš zvuk…
Za lošu muziku…
Za isprazne razgovore…
Za iritirajuću buku…
Za nebitne ljude…
Za grubo…ružno…primitivno…zlo i dosadno…
Hladno…mlako i bez emocija…
Treba uživati uvek kada možemo…koliko možemo…najviše i najbolje što možemo…
Ne bih zvučnicima na ovim mojim novim sluškama bio u koži…
Gruvaće se na max sledećih nekoliko godina…
Uostalom…
Možda je celokupna mudrost upravo u onom Andrićevom…
„Ne teče rijeka, nego voda. Kao što ne prolazi vrijeme nego mi“…
Jedan od najjačih repelenata prolaznosti su Fragmenti Radosti utisnuti u večnost…
Trenuci Lepog pretočeni u divna sećanja i sjajne uspomene…kojima posle uvek možemo da se vratimo…
Da zažmurimo…da se setimo i da uživamo…
A muzika je tu uvek tajni začin…i najbrži način za teleportovanje u vreme kad smo bili srećni…
Vi ne verujete kako dobro zvuči ova stvar…
Na ovim sluškama…
Po ovom prolećnom danu…
Na ovom proplanku…
U ovu nedelju…
Pred ručkić… 🙂
O just a perfect day…

Ništa me odavno nije toliko oduševilo kao dve rečenice koje su mi slučajno iskočile na internetu a koje reklamiraju monodramu „Dejt“ glumice Sandre Silađev…
„Samo kurve idu na psihoterapiju, poštenim ženama depresija je normalno stanje“
I…
„Samo kurve plaču i viču, poštene žene imaju čir“…
Potpuno oduševljenje… 
Ne znam kakva je predstava…ali znam šta neobično jako želim da pogledam…
Odavno mi je jasno da pozorište ponekad otkriva najdublje istine neuporedivo bolje od svake psihoterapije…

Postoji jedno divno pravilo u borilačkim sportovima koje glasi da…kada je borba bila toliko izjednačena da bukvalno nijasne odlučuju…pobeda se uvek dodeljuje onom borcu koji je…nakon sudijskog znaka koji označava poslednjih deset sekundi u poslednjoj rundi……udahnuo…zagrizao gumu u ustima…i krenuo NAPRED ka protivniku…zamahujući iz sve snage…pa kud puklo da puklo…
Nakon ovih petnaestak godina u psihijatriji čvrsto verujem…i neće me niko ubediti u suprotno…da i Ovaj Odozgore Pobedu dodeljuje po potpuno istim pravilima…
Ljudima spremnim da ostave srce na podu svojih Ličnih Ringova…
I spremnih da grizu i trče…ka svojim snovima dugo i uporno…do poslednjeg atoma snage…
Neobično me to smiruje sve ove godine…
Da je jedini pravi poraz u stvari odustati od borbe…
Hvala…
Dragi pacijenti…
A u stvari…
Borci Amateri…
I Mustre za to kako treba živeti…

Kada god razgovaram sa ljudima na psihoterapiji o njihovom ultimativnom strahu „Šta će moja deca ako ja umrem?“…često navodim ovu pričicu…koja ponekad i pomaže…
I sa ove…
Ali i sa one strane…
„Moj najbolji prijatelj je umro pre nekoliko godina. Danas sam dobio iznenadni poziv sa njegovog broja. Ispostavilo se da je to njegov mali sin. Pitao me je da li mogu da mu kupim bicikl. Pitao sam ga da li me on uopšte i poznaje. On je odgovorio: „Ne, ali sam našao fotografiju mog oca sa nekim čovekom na njoj i na poleđini fotografije ovaj broj telefona i tekst: Ako ti bilo šta bude potrebno a ja ne budem tu, zamoli njega, on sam ja, samo na drugom mestu“
Ako me nešto plaši na ovoj planeti…to je njena surovost…orkutnost i nepredvidovost…ta neukrotiva i nekontrolabilna opasnost koja leprša nad našim voljenima…
Ono što me jako smiruje…je ljudska nepresušna…višemilenijumska moć prevazilaženja…udruživanja spram muke…i zajedništva u borbi protiv nedaća…
Da možda i nije toliko bitno ko je protiv nas i šta nas čeka…
Već ko je sa ove naše strane…
Težak je život…
Ali nismo vala ni mi za bacanje…
Sve dok su nam Ljubav i Zajedništvo najjača Supermoć…

Koliko sam se samo bojao svega novog što me čeka u osnovnoj školi…ali sam ostao dovoljno dugo tu da steknem druga…
Koliko sam se samo bojao da šutnem na koš u odsudnim trenucima kada se utakmica lomi…ali sam toliko puta promašio…da sam shvatio da je to samo deo sporta…pa onda toliko trenirao da je ponekad ta lopta i ulazila…
Koliko sam se samo bojao da priđem nekoj devojci…ali sam dovoljno puta to na najtrapaviji način koji možete da zamislite pokušao…da je jednoj bilo dosadno i ovulirala je taj dan i bio sam baš njen tip…pa sam shvatio da ni ja nisam najgori…a posle sam samo ponavljao iste glupe fore…koje uvek upale…ako ste dobra prilika…na čemu sam isto bespoštedno i dugo radio…shvativši da je potpuno nebitno šta ćete nekome reći kada prilazite ako imate u sebi baš puno toga što je jako dopadljivo…
Koliko sam se samo bojao prijemnog na medicini…ali sam ga spremao godinu dana…toliko da sam nenamerno zapamtio napamet rešenja onih prokletih zadataka iz hemije…i sećam se tačno tog trenutka na prijemnom kada sam shvatio da ću ipak upisati…
Koliko sam se samo bojao ispita na fakultetu…ali sam toliko uporno izlazio na njih…i borio se sa tremom…da sam shvatio da ću u jednom trenutku ipak propričati…ako sam dovoljno učio…i da će stranice samo početi da mi se otvaraju pred očima…
Koliko sam se samo bojao na svojim prvim seansama…ali sam se dovoljno dugo sedeo u toj fotelji dok mi mozak nije proradio…i dok nisam shvatio da sam ja u tom trenutku specijalizant psihijatrije tek neku godinu…a Vladimir Đurić – Čovek eto već tridedetak…i da psihijatar uvek leči svojom ličnošću pa tek onda znanjem…i onda je čarolija otpočela…
Koliko sam se samo bojao držanja predavanja…dok nisam dovoljno dugo vremena stajao pred svim tim ljudima…dok nisam shvatio da je najvažnije naučiti napamet prvih pet minuta priče…i biti lepo obučen… 🙂 …dok mi mozak ne proradi…i dok ne počnem da pričam kao da sam sa prijateljima…politički nekorektno…skokovito…vrcavo i duhovito…
Koliko sam se samo bojao sistematskih…dok nisam shvatio da ne postoji način da se manje bojim…no da na njih idem…i da je neuporedivo bolje strepeti jednom godišnje umesto cele godine…
Koliko još samo strahova imam…
I koliko je…možda i ponajviše…na moj život uticalo pravilo da svaki strah kome se suočiš da bi dobio neku važnu i bitnu Životnu Vrednost…on se smanji…a ti porasteš…
I da je samo poenta dovoljno dugo ostati tu…biti uporan…i truditi se…da vidiš da možeš…i da će sve biti dobro…
Da se vredi truditi…bojati…i boriti…sve dok ne osetiš jedan od nalepših osećaja u univerzumu…kad strah popusti…a ti pomisliš…čoveče…pa možeš ti ovo…bravo ti ga Đuriću…nisi ti tako loš…
Kakva je to samo Magija…
I koliko smo samo moćni…
Hrabrost uostalom nikad nije ni bila odsustvo straha…
Već Plašt kojim se orgneš dok se probijaš ka svojom Snovima…
Ma koliko pljuštalo…
I nekako je surovo pošteno da ne može da se kupi…i dobije na poklon…već samo stekne…upornim hodom napred i probijanjem kroz nedaće dok se jako bojimo…sve dok jednom strah ne prestane…a mi pobedimo…
Pa pokušajte i vi…
I dalje ne znam lakši način…iako je ponekad zaista preteško…da se dođe do dobrog života…
A onda se sve višestruko isplati…
I lako je onda uživati u lovorikama…
No znate već…
I sreća prati hrabre…
I dalje ne znam bolji…važniji i delotvorniji Manir za usrećivanje od Hrabrosti…
Neobično me raduje činjenica da ukoliko uspemo da postanemo hrabri…lako će nam biti da budemo srećni…
Kako je to samo lepo…
Pa srećno nam svima bilo…
U svim borbama koje nam predstoje…