Sećam se kako me je samo nešto žacnulo u stomaku kada mi je pre neku godinu klijent ispričao kako ga je sa sve Ćerkicom od nekoliko godina starosti ostavila supruga čim je shvatila koliko je teško biti majka…koliko je tu odricanja i požrtvovanja potrebno…i da je ponekad najizazovniji zadatak roditeljstva upravo naučiti da voliš nekoga više od sebe…i samo jedan dan došla i promrmljala „Ja stvarno ne mogu ovo više…preteško je…ja zamišljam život potpuno drugačije…tako mi se ide negde da izludim sa drugaricama…tako mi treba da se iz svega isključim…da budem srećna…i ponovo nasmešena…ja moram da odem dušo…nemoj da se ljutiš“…
Sećam se kako sam momentalno počeo da je osuđujem u sebi…
I pitao se kako može…
Kako joj nije stalo…
Ajde nema veze za ovog mog…muževi su vazda promenjivi…to poštujem…i svakom može da se desi da se zaleti i pogreši u nekom životnom izboru…ali za Ćerkicu…Kovrdžavo Pegavo Pile…sa dobrim detinjim očima…željnim majčinske ljubavi kao što je i svako živo sisarsko čeljde na planeti…
Nekako uopšte nisam imao razumevanja…
No život je najbolji Učitelj…
I uvek postoji način da se sve uredi…
Ukoliko ljudi imaju sebe…
I zaista znaju šta žele…
I iskreni su i prema sebi i prema drugima…
Razdragana mama je bila sasvim kul i dala puno starateljstvo mom klijentu…
I otišla za svojom srećom…
On je to shvatio kad dar…i priliku da zablista kao Tata Godine…
I našao u toj ogromnoj ljubavi prema ćerkici smisao i pokretač da izdrži sve nedaće…
A onda je i Ovaj Odzgor’ malo pripomogao i umešao prste dok je ispred vrtića započeo sasvim uobičajni roditeljski razgovor sa slatkom samohranom majkom rumenog nestašnog bucka…vršnjaka i najboljeg druga njegove čerkice…sa potpuno istom sudbinom…jer verovatno vam je potpuno jasno koliko je momaka-očeva u ovom gradu koji „isto tako ne mogu…nisu oni za to…i preteško je“…
I sad je svako gde i treba da bude…
Razdragana je na nekoj jahtici na moru…u letnji suton…muzika trešti…i pijana je i drogirana…nasmešena od uveta do uveta… lepa kao san…i sasvim lagana…opuštena i srećna…bez ijednog problema i obaveze na svetu…i kao takva vrlo dobrodošla za svako muško društvo na svetu koje ne voli preterano da se upliće a zna puno da uzima i uživa…kao što je i ovo od Buckovog tate…tačnije autora…
A ovo četvoro je na Divčibarama…
Bucko cepa ćevape…i pomfrit…sav zamusavljen od kečapa…
Kovrdžava njupa sladoled…isto tako musava…kao da su rod najrođeniji…
I da se prezivaju Musavčić…
Jezdi se niz zip lajn…
I grli se Sestra na kraju da ne padne…
A odmah potom i zadirkuje Brat dok smotano prelazi preko potoka…malo dalje…
Dva su sedišta u malenom porodičnom suvu pozadi…obrazi ih svo četvoro bole od smejanja…i muzika trešti…u povratku kući…u njihov Mali Topli Dom…u taj isti suton…
Nema većeg roda na svetu…
Niti veće Porodice…
Od njih četvoro…
Jednom ostavljenih…
Pa pronađenih…
Niti veće ljubavi…
Porodičnost nikad nije ni bila krv…
Porodičnost je Ideja da se volimo…
Da smo tu jedno za drugo…
Da ćemo se podržavati i čuvati…
I dati sve od sebe da je Našima makar za mrvicu lakše i bolje…jer smo mi tu…
I ideja da se zna šta je najvažnije…
A i ono…
Da se najbolje živi kada znaš zašto bi momentalno dao svoj život…
Kao što Musavčići to vrlo dobro znaju…
Nek su svi ljudi na ovoj planeti srećni…
Nek je svako sebi pronašao svoj Mir…
Živeli svo šestoro…

Irvin Jalom je poznat po onom antologijskom pitanju koje uvek postavlja svojim klijentima – „Šta biste mogli da uradite u narednih godinu dana, kako biste počeli da živite život bez kajanja?“
Jako volim to pitanje…
I samom mi je promenilo život…
I hvala o veliki Učitelju…
No…
Za naše prostore bi bilo još delotvornije da svako od nas sebi postavi pitanje –
„Kako bismo to živeli kada bismo prestali da kukamo?“
Ne znam puno moćnijih Čarobnih Štapića za Sreću…od onog koji Ma Nema Šanse menja u Ma Ko Ga Jebe…gledaj sad kako Ipak može…kad se čovek jako potrudi…
Ništa me više na ovom svetu ne raduje od stalnog svedočenja takvim Sudbinama…
I divljenja ovim mojim Krojačima…

Moj drug koji radi u turističkoj agenciji uvek kaže da su najgori gosti ona teška sirotinja koja letuje u maju za trideset eura i ona najbogatija ekipa koja letuju u avgustu u all inclusive…najskupljim hotelima na najboljim destinacijama…
Ovim prvima je duša u nosu…životi jako teški…i onda se uvek razočaraju kako deset dana kakvog takvog uživanja ne mogu da obrišu čitavu godinu muke i poniženja…i zlopaćenja…
Dok ovi drugi…samozaljubljeni prestolonaslednici očekuju da će im enorman novac doneti život bez apsolutno ikakve neprijtnosti i frustracije…i onda polude što se kafa prebrzo ohladila ili jedan oblačak pojavio na slici na instragramu…i nikad im ništa nije dosta…
Ovi između su…po njegovim rečima…sasvim ok…
I sa njima je sasvim lako sarađivati…
I sa time se neobično slažem…
Pogotovo što sam imao tu privilegiju da budem i jedno i drugo…
Pa tačno znam kako je…
I sa ove i sa one strane…
No dobro to je i sasvim logično…
Umerenost je uvek bila zlatna…
Čak i po pitanju novca…
Biti iznad poniženja…
A ispod bahatosti…
Biti bezbedan…
Ali ne i samoljubiv…
Zaštititi se od nepotrebnih neprijatnosti…
A prihvatiti neminovne…
Urediti sebi sve za šta se pitaš…
A adaptirati se na ono što nije do tebe…
Moći sebi da priuštiš put do mora i ronilačku opremu…
A shvatiti da su more…sunce…so i vetar koji piri sami po sebi sasvim besplatni…kao i dobro druženje…muzika sa omanjeg radija…grohot svuda oko nas…i ti Mali Čarobni Trenuci…
To između je po istraživanjima u Evropi oko tri hiljade eura mesečno po osobi…
Do te sume novac direktno korelira sa mentalnim zdravljem…osećanjem duševnog blagostanjem…i srećom…
U smislu da ko ima nula eura mesečno je najmanje psihički zdrav…a ko ima tri hiljade je najboljeg mentalnog zdravlja…
Nakon toga novac više ne utiče na osećanje sreće i mentalnog zdravlja…
Tad su neke druge stvari mnogo važnije…
Smisao…
Osećanje dužnosti…
Porodičnost…
Religioznost…
Seksualnost…
Ljubav…
Prijateljstvo…
Autentični ljudski odnosi…
Zajebancija sa ljudima sa kojima se kapiramo u pogledu…
Neprestani smeh…
Uživancije baš po našoj meri…
I najčešće potpuno besplatne stvari koje obivčno najviše raduju dušu…
Neprocenjivi Trenuci kad nam se duša smeši…
U našoj zemlji je to poprilično težak zadatak…ali ne i neostvariv…ukoliko se jako potrudimo…
Pa srećno nam svima bilo…

Sujeta…gordost i jako visoko mišljenje o sebi nam apsolutno nikada neće napraviti nikakav problem sve dok nam je život dobar…a sudbina laka…
Onog momenta kada ćurak okrene…a uvek okrene…i kada dođu muke i problemi…ljudi koji su sujetni i gordi duplo pate…i zbog same težine životne situacije…ali i zbog one duboko iskrene misli „kako ovako divnom čoveku ovako teška sudbina da zapadne…pa nije fer…meni treba uvek da bude lako…ja zaslužujem samo lepe dane“…
A nikad nije lako…
I nikome nije stalno lepo…
I ovde važi ona stara „ko visoko ledi uvek nisko pada“…možda i ponajviše…
Plus što za ovih 15 godina gde slušam samo teške ljudske sudbine…još nisam čuo nijednu koja je jedinstvena…i koja se još nikada nikome na svetu nije desila…
A za neke moje pacijente i klijente zaista važi ona „ko ih kleo nije dangubio“…
Sve je to deo života…
Sastavni deo Igre…
Ništa lično…
I mala slova na zadnjoj strani ugovora…koja smo nehotice potpisali kad smo se rodili…
Zato je i rešenje dvojako…
Ili da budemo Srećnici…što ne znam kako se postiže…mi Đurići još nismo uspeli…javite ako znate…molim vas…
Ili da smanjimo očekivanja…da shvatimo da smo sasvim obični Zemljani…za koje važe ista surova pravila…i da navežbamo Skromnost u očekivanjima spram sudbine…kao vrlinu najvažniju od svih…
Možda nas ne čeka Crveni Tepih…
Ali ni Trnje nije loše kada čovek zna gde se zaputio…šta mu je važno…i da je bol u stopalima samo sastavni deo Putovanja…
A da vam ne kažem koliko se divim onim Sasvim Običnim Ljudima alijas Normalcima…koji znaju da se raduju malim stvarima i sitnicama…obično najvećim…i najvrednijim…
Znate ono…
Obična nedelja…
Sunce prodire sa terase…
Omanji stan…
Prepun sto preukusnih đakonija…
Graja…smeh…puno dobre energije…
Sloga…podrška i ljubav…
Čaša domaćeg vina…
Lagana muzika u pozadini…
Svi na broju…
I niko bolestan…
Kako samo život zna da bude lep…

Ako neku izreku volim to je onda ona stara afrička…
„Kada smrt dođe neka te zatekne živim“
Sećam se razgovara koji se odigrao još dok sam imao vežbe iz interne medicine na četvrtoj godini faksa sa možda i prvim pacijentom na koga sam naleteo u karijeri da boluje od bolesti od koje se definitivno umire veoma brzo ali koga je neobično štititlo intimno ljudsko saznanje u grudima – „E moj sinovac kad bi ti znao kakva je to samo Vožnja bila sve ove godine“…
Sećam se…kao da je juče bilo…tih smirenih očiju…zadovoljnog osmeha…i nekog lepršavog pobedonosnog osećaja da smrt ne mora da bude strašna ako se sa ovog sveta odlazi sa Pričom a ne sa snovima…i izgovorima…
Puno sam tada naučio…
Mnogo više od tada cenim Trenutke…
I mnogo se više od tada bavim Magijom…
Jer stvarati Čarobne Trenutke ni iz čega je možda i najveća životna veština…
No i nagrada je ogromna…
Biti smiren spram neumitnog i svestan da si živeo baš onako kako i treba jednostavno nema cenu…
Tako da…
Čika Brko ako si sada Gore…
Drmni jedno Bijelo Vino na moj račun…i kaži im da razlade još mnogo…
Eto me…gledano iz ugla večnosti… manje više brzo…
Samo još malčice da se naživim…
Samo još malo doživljaja da prikupim…
Samo još malo da budem srećan…
Samo još malo da se radujem…
Samo još malo da se smešim…plešem…pevam…grlim…ljubim i ludujem…
Samo još par pasoša da popunim…
Samo još malo oči i dušu da naparim…
Samo još malo da volim…štitim i podržavam…
Da imam i ja o čemu da ti pričam…kad sednemo k’o ljudi natenane…
Da se ne brukam… 😉