Potpuno je neverovatno da nakon svih ovih godina života…školovanja i rada na sebi…i dalje kada u nekom restoranu ili kafiću dugo sedim bez da me iko usluži…negde u dubini duše mi uvek prođe misao da je to zato što ja nisam bitan…jer da jesam i da ja to zaslužujem verovatno bi me pre uslužili…
Znam…
Potpuno idiotski…
Praštajte…
I mene je sramota samoga sebe…
Ali nećete verovati koliko sam ja seansi i seansi proveo pričajući o tome…
Kada mojim klijentima ne gledaju storije…
Kad im seenuju poruke…
Kada ne žele da budu sa njima…
Kad ih ne zovu na druženja…
Kada ne dobiju posao…
Ili kada ih ponižavaju po raznoraznim mestima…od restorana i prodavnica…preko crkvi i bolnica…do njihovih ličnih porodica…gde to ponajviše i boli…
Ali pravilo je uvek isto…
I možda najjasnije na mom detinjem primeru…
Dobri restorani uvek imaju dobru uslugu…
Maderu volim već dvadeset godina od kada sam sa tadašnjom devojkom…i sa knap iznosom novca u dzepu za dva jela…dve koka kole i dve karte za noćni…slavio tu upisanu četvrtu godinu medicine…i osećao se dobrodošlim i uvaženim…i kao da sam tu stalni gost…
Jer prosto je…
To kako nas neko tretira…uvek mnogo više govori o njemu…nego o nama…
I lepo mi je sad…kada nakon jedno dvesta seansi svoje lične psihoterapije…mogu da osvestim šta me je to žacnulo kad se jako uznemirim u nekim situacijama…pa da onda tu u dubini duše sebe zacelim promenom načina razmišljanja na zdraviji i konstruktivniji…i da sa osmehom pođem ka izlaznim vratima restorana…bez ljutnje i potpuno lagano i opušteno…jer znam ko sam i šta sam…i taj restoran jednostavno ne ispunjavava moje kriterijume da bih u njemu provodio vreme…i onda lepo potražim mesto gde će mi biti ugodno da potrošim svoj pošteno zarađeni novac…
Sve je lakše od kad ja sebe uvažavam…
Čuvam i poštujem…
I nije mi više neophodno da ta potvrda dođe i spolja…
Ova unutrašnja je granitna…
I sada već decenijama usavršavana…i uporno i mukotrpno zasluživana…
Sećam se kako mi je bilo neobično te noći što me svi oslovljavaju sa Gospodine…
Sad sam se već navikao…
A da se ne lažemo…sve je mnogo lakše od kada imam mogućnosti da biram…i da ništa više ne moram…što sam skoro jednom detetu koje je došlo kod mene na psihoterapiju u potpunosti razluđeno težinom ispita iz anatomije koji treba da položi…pokušavao da objasnim da vredi…i da će tek vredeti u budućnosti svakog truda i odricanja koje sada treba da uloži…da će se sve jednom isplatiti…i doći na svoje…
Ali isto je i u ljubavi…
I sa prijateljima…
I sa poslom…
I sa porodicama…
I sa svim drugim okolnostima i mestima…
Svako može da pokuša da me tretira kako god poželi…
Moje je da odlučim šta ću tolerisati…
Koliko ću ih blisko prihvatiti…
I koje ću im mesto nameniti i u duši…i u svom životu…
Koliko vremena sam spreman tu da potrošim…
I da uvek imam sto i jedan resurs u sebi koji će mi omogućiti da biram…
Da ništa ne moram…
I da uvek mogu sebi da ugodim…
Skoro sam u Maderi gledao kako jednom našem Profi sa faksa slave odlazak u penziju…
Delovao mi je vrlo zadovoljno…
Pa ko zna…
Mi psihijatri obično ne idemo u penziju…
Već radimo posao koji volimo do sudnjega dana…
Ali nešto mi deluje…da ako ovako nastavim…da ću i ja biti zadovoljan uslugom koju ću imati na mojoj proslavi za odlazak u penziju…
Celokupnom karijerom…
Svime što sam postigao…
Video…iskusio i doživeo…
A ponajviše ljudima koji će biti tu…
Od toga prosto nema ničega značajnijeg…