Razmišljam sinoć u ponoć…dok su zvona zvonila da proslave početak Uskrsa…o nekim mojim klijentima i pacijentima…
O majkama bolesne dece…
O nezaposlenim…siromašnim i poniženim očevima…
O studentima koji studiraju ono što ne žele…
O zlostavljanim srednjoškolcima…
O starima bez ikoga ko će ih danas pozvati…
O najmlađima koje niko ne voli i ne podržava…
O ljudima koji imaju nesnosne bolove…
O ljudima koje jako boli duša i koji se neprestano plaše…
Ali onda…
Dok se zvonjava pojačavala do maskimuma…
I dok su zvona udarala iz sve snage jedna u druga…
I dok se neka lepa Blagodat širila kroz vazduh…
Kako deca i ozdravljaju…i kako se niko ne raduje plićaku na moru…ili rolerima…od majki i dece koja nisu mogla ni da zamisle da će se to ikada desiti…i da će moći biti toliko srećni…
O očevima koji su se trgnuli…promislili…i izučili da lepe pločice…i sad imaju svoj ponos…mogućnost da zaštite one koje vole…i osećaj da niko više ne može da ih maltretira…
O studentima koji obrću porodice naopačke…ali kreću ka umetnosti ili preduzetništvu…pa kud puklo da puklo…pločice će se uvek lepiti…a i nema veće privilegije na ovom svetu no sam propasti…i sam sebi olupati glavu…a da ne kažem da je to ponekad i najkraći put do toga da se nakon niza prilagođavanja i uspe…i da se bude ponosan na sebe…i sam svoj gazda…što je svakako najlepša pozicija na svetu…
O srednjoškolcima koji su naleteli na jednog jedinog posvećenog profesionalca…koji i dalje radi svoj posao onako iz dubine duše…zato što je važan i ima smisla…i koji će dobiti adekvatnu podršku baš onda kad im je i najpotrebnija…i kad su najkrhkiji…pa će možda jednog dana i oni postati baš takav profesionalac…
O starima koji će se pogledati u oči…i izviniti svojim najbližima…što se nisu snašli u nekoj ulozi…ili u neko vreme…ili…ukoliko zaista nije do njih…potražiti adekvatnu negu i pomoć i neku vršnjačku dušu sa kojom će podeliti muke starosti…u nekom dostojanstvenom staračkom domu…
O najmlađima koje će neko željan i dobar…usvojiti ili odhraniti…
O mom prijatelju anesteziologu koji mi je rekao da je neverovatno da živimo baš sada…i da danas nema bola koji ne može biti kupiran…i očima koje se u olakšanju i miru ne mogu sklopiti…
O psihijatriji i psihoterapiji kojima danas treba samo vreme i trud…da muka i bol prestanu…
I razmišljam…
Dok je poraza biće i pobeda…
Dok je mraka biće i svanuća…
Dok je muka i nedaća biće i prevazilaženja…
Dok je problema biće i kreativnih rešenja…
Dok je smrti biće i Vaskrsnuća…
Hristos vaskrse!
Srećan Uskrs!