Jedna od najvažnijih lekcija koju bi svako trebalo da nauči tokom svog sazrevanja je da ne možemo biti Glavni Lik u svačijoj priči…
To jednostavno nije moguće…
Koliko god to „kraljice drame“ u nama želele…
Neka svako režira kako je njemu dobro…
I svako ima pravo na svoj film…i viziju…
Nama to uopšte neće biti smrtonosno ukoliko shvatimo jednu sasvim običnu i logičnu činjenicu…mi smo Glavni Lik u našoj priči…
Što je sasvim dovoljno…
Od tog trenutka sve postaje neuporedivo lakše…
I ne moramo sarađivati ni sa kim ko ne odgovara našem senzibilitetu ma koliko bio talentovan…niti u projektima u kojima sa ne možemo razviti ma koliko bili grandiozni…niti u produkcijama koje nas ponižavaju svojom neozbiljnošću ma koliko spolja delovale sjajno…
Kada počnemo da biramo svoje uloge i žanr našeg života se obično promeni…
Ja volim one feel good filmove kad je simpatičnom glavnom junaku jako teško na početku…pa se živ namuči jureći za nečim što mu je važno pola filma…i na kraju uspe da se uzdigne i pobedi…a nas motiviše da i mi to isto možemo…ukoliko se jako potrudimo…u našim životnim trkama…
Dosta je mrakača i dubioza svuda oko nas…
Što ne bismo mi lično snimili jednu Lepu Priču?