Po jednom od najnovijih istraživanja očekivani prirodni životni vek Homo Sapiensa je 38 godina…
Sve ostalo je dostignuće medicine…
I zaista po tom pitanju nikada nije bilo bolje živeti nego sad…
Na primer u Danskoj…gde je očekivani životni vek 84 godine…
S druge strane…
Dvadeset i prvi vek će biti vek gerijatrije…
Ja uvek komentarišem sa pacijentina da ko god je prebacio tridesetu…može da se opusti po pitanju velikih psihijatrijskih bolesti…sve do 65-te kada otprilike počinju demencije…
Naravno…
Ukoliko smo toliko privilegovani i obazrivi da uopšte i dobacimo do njih…
Iako predstavljaju jednu od najdramatičnijih i najpotresnijih stanja u psihijatriji…
Staračke demencije treba shvatiti kao deo puta…
Sve je to život…
Rađamo se nemoćni…
I umiremo tako…
U međuvremenu treba zavrteti Točak ljubavi i pažnje…
Multiplikovati i vratiti Energiju uloženu u nas…
Čuvati i voleti one koji su čuvali i voleli nas…
Stoga…
Biti neprijatno iznenađen staračkim izmenama i popuštanjima je na neki način bogohulno…
Nećemo se ljutiti na polovnjaka sa placa što mu nešto lupa tapacirung na proslavi jubiralnog polamilionitog kilometra…
Suštinsko pitanje je gde su ti kilometri pređeni..
Sa kojim ciljem…
I u kom društvu…
Pravi problem je u onome o čemu sam pričao sa mojom koleginicom pre neki dan…
Koja se sita isplakala kada je gledala kako odlazi Korsa-Duško koja je bila član njihove porodice prethodnu deceniju…
„Znaš ti šta smo mi sve sa njim prošli…i groblja…i porodilišta…
Duša me bolela dok su ga odvozili…
Žao mi je što ga nisam još jedanput poljubila…kao što sam radila posle svakog dužeg putovanja…pred rastanak“…
A to je samo lim…
Stoga…
Mislim da je moj auto zaslužio prvo pranje u ovoj godini…
I da vidimo…
Koga sve danas imamo na Spisku za Poljupce…