Hipohondrija u sebi često sadrži i delić narcizma…
U smislu „kako ovako divnom i sjajnom i unikatnom čoveku sa posebnim i jedinstvenim pravima…kao što je Vladimir Đurić…sme i može da se desi nešto tako strašno i neprijatno i bolno kao što je bolest…kako može on da ostari…i da umre… kad bi to takva grehota bila…nenadoknadiv gubitak za ovaj svet…i jedna skandalozna nepravda…i stvarno ne bi bilo fer…njemu treba sve uvek potaman i lepo da bude…ne sme biti muke i bola za njega na ovom svetu…nije takav čovek to zaslužio“…
Tu se često krije i suština problema u razmišljanju…
S druge strane…
Baš u shvatanju da su i bolest i starenje i smrt samo sasvim običan Deo Života se krije i lek…
Uvek postoje dva nivoa svesti…
Kukati što nešto nemamo…ili što postoji mogućnost da nešto šro nam je jako važno izgubimo…
Ili biti zahvalan na tome što nešto uopšte i imamo…ili što smo makar imali privilegiju da imamo…
Ko se nabaždari na zahvalnost i ko unapredi zrelost svog pogleda na život…i shvati da je on takav kakav jeste a ne takav kakav bi bilo lepo da bude…
Ko nauči da bude odmeren u svim okolnostima…i snažan u stoicizmu…i shvati da je i sposobnost trpljenja bitan deo jačine karaktera…i da nema nikakavih posebnih prava niti privilegija pred sudbinom…ni bolest mu neće teško pasti…
A taj čarobni period života kada je neko zdrav će biti jedan potpuni Spektakl…
Koji je do poslednje kapi ispijen…
I proživljen do daske…
Nije problem što postoji mogućnost da se razbolimo…
Problem je u tome što ne živimo dok imamo privilegiju da budemo zdravi…