Anatomija

Sećam se kao da je juče bilo…
Anatomija na prvoj godini Medicine predstavlja ispit za koji vam svi pametnjakovići kažu „e ako položis anatomiju…ništa se ne sekiraj…završićeš i medicinu…sto posto… pitanje je samo kada“…
Što ne bi bilo toliko ni strašno da u sebi ne krije jednu implicitnu poruku da ako ne možeš da položiš…čitaj naučiš anatomiju…nećeš moći ni da završiš medicinu…a to mladoj glavi naviknutoj na uspehe…tapšanje po ramenu…ponos najbližih i divljenje zvuči potpuno neprihvatljivo…i sasvim smrtonosno…
Svaki ispit na medicini se sastoji iz tri dela…
Test…praktični…i usmeni…
Test sam spremio…što bi se reklo pravo studentski…za šest…najčestitiju studentsku ocenu…što je bilo sasvim ok…jer je uvek bilo barem još nekih nedelju dve do usmenog ispita…da se lepo finišira i uglanca znanje…
Sećam se i gde sam tačno sedeo u amfiteatru…na tom famoznom i ozloglašenom testu…
Sećam se opasne i stroge profesorke koja nas je postrojavala ko za streljanje…
I zvuka muve i grafoskopa koji je brujao (za mlađe koji ne znaju šta je grafoskop…guglajte 🙂 )…
Test je trajao šezdeset minuta i imao je trideset pitanja…osamnaest tačnih za prolaz…
Dva minuta po pitanju…koja su ponekad osim objektivne težine anatomije imale i onu posebnu drsku logičku komplikaciju u sebi…
Faktički bez vremana za premišljanje…i dileme…i bez ikakvog lufta za kontraritam…
Sećam se i napetosti u glavi…
I bure u telu…
Preznojenosti…i pulsa…
Drhtanja ruku…
Tenzije…
I osećaja u želucu kao da sam progutao veliki kamen…
Tačno u jedanaest…Profesorka je pljesnula rukama…i vreme je krenulo…
Prva tri pitanja sam znao…”care…kralju…legendo…”…je odzvanjalo u glavi… 🙂
Na četvrtom sam izgubio nekih pet minuta dok sam se presabrao…ali sam bio poprilično ubeđen da sam na kraju potrefio tačan odgovor…
Na sedmom pitanju sam zabagovao i nekih deset minuta pokušavao da razlučim da li nerv prolazi iznad ili ispred vene… (znam…žali Bože na šta mi mladost prođe )…
Dok sam stigao do tridesetog pitanja već sam na satu video da je test ušao u četrdeset peti minut…i panika je počela da nadolazi…
Mozak je naravno prestao da radi…
I više ne bih znao ni kako se zovem sa sigurnošću…
I svi telesni simptomi su se udvostručili…
Bura je postala Tornado…
Mali džangrizavac sa ramena koga od milja zovem Đole (po uzoru na Miću divnog Profesora Igora Krnetića…genija i jednog od mojih najvažnijih rol modela)…je već počeo svoj pakosni i zajedljivi pir…“hahahhah…ti da daš anatomiju…ahahahhah…e glupsone moj…ti si zamislio da ćeš biti doktor…ahahaha…presmešno…ništa od toga zemljače…nisi ti kao Dule…Dule je pametan i vredan i uči…a ti si jedna obična propalica…od koje nikada ništa neće biti…i kako te samo nije sramota…a sve imaš…tvoje je samo da učiš…sram te bilo“…
I to je otpilike bio kraj…
Kako je Đole preuzeo kontrolu glave…ja sam se isključio…
Sledećih petmaest minuta je proletelo u razmišljanju jesam li ja vredno ljudsko biće ili obično govno…sa jasnom tendencijom ka smrdljivijoj opciji…
Profesorka je pljeskom označila kraj testa…
I već sam znao da po rezultate ne moram ni da dolazim…s obzirom da sam poslednjih petnaest pitanja zaokružio po principu iz potapanja brodova…
I tako je i bilo…
Pao sam k’o kruška…
Međutim…
Nakon tog testa sam shvatio jednu veliku istinu…
Tajming je sve…
Kao i samopouzdanje i vera u sebe…
A one su tako krhke…
Pogotovo u godinama kad nemate na šta da se oslonite…
Jednostavno još uvek nemate uspehe koji su samo vaši…i za koje ste se godinama borili…
I svaki test glupavo predstavlja pitanje ko ste zaista…i da li vredite kao ljudsko biće…
Moja suštinska greška tog dana nije bila u tome što se nisam dobro spremio…verovatno bih u idealnim uslovima i položio…već u tome što sam pitanja radio po redu…a ne po znanju…
I što sam dragoceno vreme proćerdao na filozofiranje…dubiozu…i razmišljanje o položaju Vladimira Đurića u koordinatnom sistemu Kosmosa…umesto da se borim…i da dam sve od sebe na Utakmici…da ostavim Srce na Terenu…pa ćemo nakon toga o svemu lepo misliti…i pametovati…
Kao da me jedan uspeh ili neuspeh na testu može definisati…
Kakva glupost…
To je samo običan test…
Nikakav smak sveta…
Zamislite profesionalnog košarkaša koji dok šutira slobodno bacanje razmišlja da li je on uopšte za košarku ili ne…jasno vam je koji će procenat imati…
I od tada sam imao jasno pravilo za testove na faksu…
Prvo uraditi samo pitanja koja su laka i koja sigurno znaš…da se samopouzdanje nakupi…i da se Đole utuli…
Potom ona koja znaš kad dobro razmisliš i skoncentrišeš se…da se potvrdi mantra kojom sam…mojoj divnoj porodici hvala…zadojen u kući “pametan si ti…snaćićeš se”…
Potom ona koja natčovečanskim naporom možeš nekako dovesti do pedeset posto verovatnoće (od četiri odgovora svedeš na dva…od kojih je jedan tačan)…pa se pomoliti Svevišnjem…za malo pomoći odozgo…
I na kraju Sportska Prognoza… (uzgred…zaokružite uvek pod c…kad baš nemate nikakvog pojma šta je tačno…ne pitajte odakle znam)…
I to je to…
Od kad sam toga počeo da se pridržavam…nikad više nisam pao test na fakultetu…
Doduše nisam više ni izlazio nespreman…
Preveliki mi je stres bilo da padam…
A i dao sam nekako Anatomiju u sledećem roku pa sam znao da ću završiti medicinu… i da sam vredan kao ljudsko biće … 🙂
I sad se velika većina vas pita što je ovo čitalo…i što sam o ovome uopšte i pisao…
Prosto…
Svaki dan se susrećem sa ljudima koji prave istu grešku…
Jurcaju…
Lome se…
Ne skoncentrisani…
Rešavaju životne probleme po redu a ne po tome koje znaju rešiti…
I koji su zaista važni…i za reševanje …i za samopouzdanje…
Zapitani da li valjaju ili ne…što im ne ide…i da li će ikada krenuti…
Dozvoljavajući sebi da ih neki drugi testovi definišu kao ljudska bića…
Bez baze…
Bez samopouzdanja…
Bez plana…
Bez razmišljanja…
Bez truda…
Bez borbe…
I koji stalno padaju na mnogo važnijim stvarima od anatomije…
Na pitanjima kuda su se zaputili u životu?
Šta je najvažnije?
S kim će živeti?
Gde će živeti?
Čime će se baviti?
Koji ne rešavaju te suštine…
A bakću se izgledom…novcem…instagramima i fejsbucima…medijima…teorijama zavere…politikama…ostalim glupostima…banalnostima…i trivijalnostima…
A prosto je…
Dopišite do kraja 2020 na mestima gde je povučena crta…
Smisao života za mene je ___, najvažnije mi je da budem/imam _, želim da živim sa ___, u ___ i da se bavim _
I gotovo je…
Pustite sitna pitanja…
Ona će se rešiti sama od sebe…
Kad budete zavoleli sebe…i bili u fazonu…”ma mogu ja sve”…”bitno mi je da sam rešio ono najvažnije i suštinsko”…”ostalo ćemo lako”…”a i da mi ne uspe baš iz prve…neći odmah odustajati od sebe…već ću se boriti…kao i svi Pravi Ljudi”…
I položićete sigurno…
Na najvažnijem testu…
Po pitanju duševnog zdravlja….
Jednostavno…
Ko ima dobru bazu…
Ko ima plan…
Ko se jako potrudio…
Ko ima samopouzdanje…
Ko je smiren…
Ko je jak…
I ko se bori…
Jednostavno ne može (pro)pasti…
Ni na kakvom testu…
A ni u životu…
To prosto garanutujem…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s