Sigurno da je lepo i važno i poželjno da naši roditelji budu ponosni na nas…i na naše životne odluke…izbore i poziciju…

Međutim…

Neuporedivo je važnije da to budu naša deca…koju imamo…ili koju ćemo tek imati…

Da imaju rašta biti ponosna…

Da se imaju na koga ugledati…

Da se hvale time čiji su…

I da bude sasvim logično i nekako prirodno da nam jednog dana kažu „želim biti kao ti kad porastem!“…

Nema puno većih satisfakcija u životu od toga…

I to nam može biti jedna od bitnih smernica kroz olujne predele…

Znam…

Nije preterano lako…

Ali je uvek moguće…

Bez obzira koja su Raskršća pred nama…

I bez obzira ko smo i šta smo…

Samo treba sebi redovno postavljati pitanja – šta bih posavetovao svoje dete u ovoj situaciji…i šta bih voleo da uradi?

Neverovatno je koliko su ti odgovori ponekad dijametralno suprotni od onoga što mi radimo…i što smo odlučili…

Ali…

I objašnjenje je prosto…

Što bi Jovan Dučić rekao…

„Čovek koji nije hrabar ne može biti ni pošten, jer za poštenje su potrebne žrtve kakve kukavica ne ume da podnese“…

Slično je i sa Srećom u životu…

Ni ona nije za Kukavice…

Sreća uvek prati Hrabre…