Sreća koju osećamo u nekom trenutku je najobičniji Količnik između onoga što imamo i onoga što želimo…
Taj Odnos je suštinski jedino važan…
I beskućniku…
I milioneru…
Sve ostalo je ekstremno raznoliko…promenjivo i subjektivno…
Apsolutne vrednosti brojioca i imenioca u tom količniku mogu varirati od plus do minus beskonačno…i potpuno su nevažne…
Nekome je…ostatak domaćinskog ručka zapakovan u kesici za frižider…okačenoj o kontejner…u njegovom reonu…potpuna Čarolija…
Dok je nekome to trenutak kaparisanja jahte za metar duže od one koju je kupio kolega…i bivši ortak…aktuelno smrtni neprijatelj…
Tako da…
U stvari…
Postoje dva načina kako se možemo usrećiti…
Prvi…
Da uspemo da ostvarimo sve što poželimo…što je vrlo upitno…i teško ostvarivo…čak i najboljima od nas…
Život jednostavno ne funkcioniše na taj način…i nismo mi Centar Univerzuma…ma šta god vam pričali Ovi Nasmejani…i Pozitivni…
I drugi…
Da uspemo da redukujemo zelje na fundamentalne…tojest na one koje su nama lično zaista najvažnije…i da prevrnemo i nebo i zemlju trudeći se da ih ostvarimo…
Da damo bukvalno sve od sebe na tom Putovanju…kako bi crpeli osećaj Zadovoljstva iz tog čestitog truda…ponosa…i upornosti…
Da budemo umereni u željama…
Mudro skromni u očekivanjima…
Stoički strpljivi pod nepravdom …
I granitno čvrsti spram uobičajnih životnih frustracija…
Pa makar povremeno i bili Nadrndani…
Jednostavno…
Takav je Put…
Stalne Uzbrdice i Nizbrdoce…
I nepregledne Serpentine…
Ali na njemu zaista vredi istrajati…
Zbog tih povremenih Zalazaka Sunca nad Morem koji nas nenadano puknu iza neke Dugačke Krivine…
Zbog tih retkih čarobnih trenutka kada postanemo svesni da je To Naše Malo i Važno…
Već tu…
I da smo uspeli…u onome što je najbitnije…
Baš za nas…
Tada bude sasvim u redu što nemamo Sve…
A i šta će nam?
Kad već imamo Sve…što nam je zaista potrebno…