„Ne možeš se otarasiti svojih strahova, ali možeš naučiti da živiš sa njima…
Još čaja?“
Obožavam ovu…
Uostalom…
Prava psihoterapija i počinje tek onda kada sa svojim psihoterapeutom počnete da razgovarate o stvarima o kojima ni sami sa sobom…ni slučajno…ne smete početi…
O najvećim strahovima…strepnji…besmislenosti…bezvoljnosti…bezvrednosti…patnji…besu…povređenosti…stidu…ljubomori…zavisti…i krivici…
O svim onim osećanjima koje ima svaki Čovek makar ponekad…i koje nas i razlikuju od ostalih sisara…
A lepo su nam govorili…
Ni u čemu ne treba preterivati…
Umerenost je ultimativna životna mudrost…
A mi pojurili u evoluciju…
Ta nezdrava…veoma neprijatna i osujećujuća osećanja su upravo i cena koju plaćamo za ovaj naš plemeniti nabubreli mozak…
I maltene nema granica na koliko nas samo destruktivne stranputice ta savršena mašina može dovesti predviđajući budućnost i kopajući po prošlosti…
Ni jedan trenutak ovde…
Ni jedan trenutak sada…
No šta da se radi…
Svi smo mi samo Ljudi…
Važno je da…
Kada ta Čudovišta izađu iz Ormara…
Onda i nisu toliko strašna…
Kada se obasjaju Svetlom neodbacivanja…neosuđivanja…bezuslovnog prihvatanja…naklonosti…i na prvom mestu…racionalnosti…
Onda i nisu toliko smrtonosna…
Onda lepo možemo svi zajedno sesti…popiti čaj…pa čak i porazgovarati…
Kao stari prijatelji…
I nešto ćemo sigurno naučiti…jedni od drugih…
I moćićemo da uspostavimo nove principe razmišljanja…mudrije načine donošenja odluka…i unapređena pravila življenja…koja će nas štititi…od nas samih…
Na primer…
Da živimo po onoj staroj…po kojoj se ravnaju svi pravi kučkari…
“Budi osoba kakvom te tvoj pas smatra…”