„Ali ja njega volim“…
Večiti argument Ljubavnica…
„Ali to je moj san“…
Večiti argument Nezaposlenih…Volontera i Ljudi Zaposlenih na Određeno…
I za to imam…verujte…potpuno razumevanje…i ogromno saosećanje…
I o tome se stalno priča na psihoterapiji…
Sve izgleda potpuno isto…i kao ono što zaista žele…
Iz daljine se maltene ne razlikuje…
Srećne su…voljene…noći su sjajne…smeju se…uživaju…skoro kao prave Žene…samo ne onda kada bi to one želele…
Ili…
Imaju beli mantil…šetaju ponosno kroz te hodnike…pacijenti misle da su pravi lekari…dolaze prvi i odlaze poslednji…jako su posvećeni i etični…sve je isto kao da su zaista zaposleni…osim što nisu…i verovatno nikada neće ni biti…
Još ako imaju Obećanje…
I ako su Ludi da se tome raduju…
Ako su zaraženi čekanjem…
Savršena zamka je postavljena…
Prava Ljudolovka…
I sve je potaman…
Kada bi se šalili…
Malo nade je sasvim ok…
Previše zna da ubije…
„Razvešće se…“
„Zaposliću se…“
Do Nove Godine…ili one tamo…najviše za dve…dve i po godine…
Sa strane Izgleda kao da je između njihovih snova i njih samo jedan mali milimetarski zid…
Još ako su Borci…i naučeni da ne odustaju…već da se jako potrude oko toga što žele…
I ako su sa druge stane njihove Ultimativne Vrednosti…i Ostvarenja Snova…
Eto popločanog puta u destrukciju…
I jedino što preostaje je lupanje te lepe glave o taj tvrdi neprobojni zid…
A znate kako je…
Sekira zaboravlja…ali drvo vrlo dobro pamti…
Slično je i sa glavama…
I lako je tu biti Savetnik…kada gledate sa strane sve je potpuno jasno…
Svima nama je lako da kažemo…
„Muškarci se ne razvode…“
I…
„Ko se još zaposlio bez veze…“
Zato što nas ništa ne boli i to nisu naši snovi…
I mi razmišljamo a ne osećamo…
Međutim…
Znate u čemu je suštinski problem…
Što se Ovi Naši Ostrašćeni tu ništa i ne pitaju…
Već Zid…
Oženjeni i Direktor…
Tojest…
U manjku alternativa…
U tome što ljubavnica dok lupa o taj zid potpuno zapostavi sebe…fizički…psihički i socijalno…svoje potrebe i ljudska prava…i onda u tim trenucima slabosti…deluje da je On…jedini mogući izvor ljubavi…nežnosti…pažnje i poljubaca…pa daj šta daš…biće bolje…mora da bude…ionako nema nikoga drugog…u ponudi…
Put do Pakla je popločan moranjem…da bude sa Njim…
I u tome što su Nezaposleni obično dobra deca…i kao neki hrčak jurcaju po tom koturu…daju sve od sebe…jer će to neko primetiti…i to se mora isplatiti…a i gde će drugo…eno dve hiljade lekara na birou…gladnih i žednih…ako on neće da trči dok se ne slomi…ima ko hoće…biće bolje…mora da bude…
Put do Pakla je popločan moranjem…da se Tu zaposle…
I tako dani…meseci…godine prolaze…
Oni su sve umorniji…sve frustriraniji…i sa sve manje elana…samopouzdanja i samopoštovanja…
Kao omađijani…
Uzdaju se u horoskop…tarote…proročanstva…gledanje u kafu i dlanove…to što se dobro dobrim vraća…i želje za rođendne i za nove godine…
Uzdaju se u sreću…
A ne mora da bude bolje…i neće…samo zato što oni to tako žele…
Život jednostavno ne funkcioniše tako…
Uostalom…
Definicija ludosti po Ajnštajnu je…raditi istu stvar iznova i iznova a očekivati drugačije rezultate…
Pravi srećnici…pronađu inspiraciju…ili ona pronađe njih…
Njihove „Ljubavi“ rode sebi novo dete…ili pronađu sebi novu mlađu…lepšu i zgodniju ljubavnicu…
Ili im se Klinika zahvali…ili zaista više nemaju šta da jedu…niti gde da spavaju…ni do kraja nedelje…
I onda je lako…
Nade više nema…
Uzdanje u sreću…sudbinu…obećanja i nekoga drugog tada više nije dovoljno…za smirenje…
Čuvaj se čoveka koji nema šta da izgubi…
Taj će otići na kraj sveta za svojim snovima…ili poginuti da ih zaštiti…
Ja bih dodao…
I onog koji ima Alternativu…
Šta mislite koga će izbrati ljubavnica…svog dugogodišnjeg nedostupnog čoveka koji samo što nije njen…ili novog slatkog slobodnog tipa koga je upoznala kada je otvorila oči širom…koji je već samo njen…od tog prvog pogleda…
Ili nezaposleni lekar koji je usput naučio norveški…nemački ili engleski…između toga da za samo par hiljada evra ponovo menja trudnicu u nekoj seoskoj ambulanti za pedeset hiljada bez ikakave mogućnosti napredovanja…degradiran i ponižen…ili da Negde Preko bude Gospodin Doktor…koji će zaista lečiti ljude…i biti poštovan i adekvatno plaćen za težinu i odgovornost svog posla…
Alternative su Majka…
Čim nešto ne moramo…mi smo na Konju…
I onda na tom Konju možemo odjahati ka tome šta zaista želimo…
Ukoliko shvatimo da ne mora sve biti baš onako kako smo zamislili…
I da ne mora baš sve biti po našem…
Da se ne mora ostvariti plan A…
Da život ne mora biti lak…
Da nas ne moraju hteti…
Ni kao Žene…ni kao Zaposlene…
Sve je onda rešeno…
Kad imamo ili stvorimo sebi Kud…
Lako nam je da tamo krenemo…
Lako je doneti Odluke kad su Opcije iole dobre…
Ako nisu na nama je da prevrnemo Nebo i Zemlju da ih stvorimo…
Kada se to desi…biće samo…
Hvala lepo…
Ja imam samo sebe…
I samo jedan život…
Okret na prstima…
I pun sprint ka svojim snovima…
Ka Neizvesnosti…
I ne verujem u to da je Pakao koji znamo bolji od Pakla koji ne poznajemo…
Slažem se…
Možda će sledeći biti još Veća Budala…ali ako budemo mudri…i on će postati Bivša Budala…
Ukoliko čuvamo sebe i sebe stavljamo na prvo mesto…nijedan posao nije sramotan…gde piše da moramo raditi odmah kao lekari…
Ja bih na nekom Ostrvu glat bio Šanker…
Boljih psihoterapeuta od njih ionako nema…
Ukoliko se otisnemo na to Strašno More…
Možda ćemo naleteti…
Na zaljubljene oči…zagledane samo u nas…crne…plave ili kosooke…koje nas vole…i žele…baš takve kakvi smo…i koje mi možemo voleti…kada god mi to poželimo…
Ili na takve iste razne oči pune zahvalnosti…u Torontu…Kuala Lumpuru… Madagaskaru…ili Tromzou…psihičke patnje i muke makar ima svuda…
Život je ili veoma jednostavan…
Ili ekstraordinarno komplikovan…
A to u velikoj meri zavisi samo od nas…
Od naše fleksibilnosti…
Mudrosti…
Kreativnosti…
Konstruktivnosti…
Racionalnosti…
Zagledanosti na rešenja i na naše potencijale…umesto na probleme…blokade i to što nemamo…
I hrabrosti da preuzmemo sudbinu u svoje ruke…
Od toga da li želimo da budemo žrtve ili junaci…
Protagonisti…ili sporedni likovi u našim sopstvenim životima…
Od srca želim svim Ljubavnicama…Nezaposlenima…Volonterima i Ljudima Zaposlenim na Određeno…
Svim Ljudima koji se nadaju…i čekaju…
Da evoluiraju…
Da se unaprede…
Da poprave svoju poziciju…
Da se ohrabre…i preuzmu svoju sudbinu u svoje ruke…
Da stvore sebi opcije…
I na kraju krajeva…
Da jednostavno izumru…
Pa da se ponovo rode…
Kao voljene Žene…i Ljudi koji vole svoj Posao…