Месечне архиве: јануар 2016

Šta je trebalo da se desi

12508880_1498059723835527_4294254773859299480_n

„U jednom trenutku,
Jednostavno moras da pustis to sto si mislio da je trebalo da se desi,
I da zivis u tome sto ti se desava“
Iliti sto bi rekla Cya 90-tih…dok sam odrastao…i dok nisam znao apsolutno nista o ljudima i psihoterapiji…
„Kada vidim kako zivimo, sve oko sebe kako moze, kako jeste, kako bilo nam je pre, nikog necemo da krivimo, idemo pravo nikom idealno nije, i razmisljam zdravo“
Inace…pesma se zove Bolje vreme..
Haha…Kakam apsurd…kad pogledam sa ove vremenske distance…
Ali…uzgred budi receno…pesmu gotivim i dan danas…vrlo…

Prosjakinje

Stojim u koloni na onom dugom semaforu na uglu Narodnog Fronta i Kneza Miloša…
Ne stižem da prođem na tri uzastopna zelena svetla…tako da imam sasvim dovoljno vremena da posmatram porodicu prosjakinja (ili radnu grupu…kako se uzme)…
Majka…belkinja…izmučenog lica…jednom lepa…možda i sad…uz odgovorajuću negu…30 do 40 godina…visoka…kovržava crna kosa…adidas trenerka i patike…definitivno poklonjene…iznošene…od nekog srećnijeg izgustirane…
U naručju drži žgebče od tri godine…dve starije ćerke…od recimo pet i devet godina…pomažu…vrzmaju se oko njenih nogu…rade…
Najmlađa ćerkica se bezbrižno igra sa majkinom kosom…zadirkuje je…privlači pažnju…dete ko dete…niska biserno belih zuba (kakve mogu imati samo ona deca koja nikad četkicu videla nisu…ali koja imaju…da se tako izrazim… olakšavajuću okolnost u nedostatku slatkiša…)u potpunoj diskrepanci sa crnim očima…crnom kosom…i obrazima koji od jutros…skupljaju čađ…tu na ulici…
Dve starije sestre…navežbano prilaze prozorima kola…i kao da se takmiče…nameštaju face…ni preponizno…ni nezainteresovano…u svojevrsnoj igri ko će uzeti više…ko će biti radnik dana…u njihovoj maloj firmi…
Deluju nekako bezbrižno…
I razmišljam…možda jedino u tom periodu života i možemo biti bezbrižni…u kakvim god uslovima odrastali…
To je normalna faza u razvoju…faza bez problema…faza lakoće življenja…faza koja nam omugućava da prihvatimo svet…
Samoosujećujuće je…nekorisno…i iracionalno kada odrasli ljudi očekuju da im život bude takav…bez sekiracije…
Nerealno je očekivati da nam život bude ružičast…jednostavno tako nešto ne postoji… i apsolutno nikome nije takav…
Jer u međuvremenu nakupljena mudrost i oči nabaždarene na daljinu… i vide dalje… i više…
I što pre napustimo uzaludno sekiranje što eto baš nama život nije ružičast…to se pre možemo pozabaviti sa samo našim ličnim realnim problemima…i rešavati ih jedan po jedan…polako…ali uporno..i stoički…
Kao što to radi ova prelepa majka…

Noćni prevoz

Sećam se…pre jedno par meseci…u povratku sa neke proslave…dospeh na Zeleni Venac…da sačekam stari dobri noćni prevoz…
Odavno nisam bio tu… i to radio…a svojevremeno sam bio redovan…
Pamtim i čuvenog pijanog konduktera iz 75-ce…koji ne naplaćuje sirotinji (tj. studentima…tj meni)…jer mu ovi bogatiji vraćaju neotkucane karte…i tako u krug…
Potpuna ravnoteža i blagostanje…
Iako mi je stražnjica uglavnom visila napolju…sve je bilo potaman…
Ili sam ja bio mlađi…i bolji…i mnogo manje mi je trebalo…
Elem…
Stojim ja tako i čekam čuvenih 2 i 10 da naiđe sledeći noćni u mom pravcu…
I posmatram kolege na stanici…
Pijanac…koji samo tu sedi…u principu neće on nigde…ali među nama ne privlači pažnju i može da drema…do sledeće doze…
Dva ortaka…brutalno frendzonovana te večeri…pokušavaju da spasu šta se spasti može…nakon što su nedeljni džeparac spucali na drugarice…koje nikada neće dodirnuti…onako…kako bi želeli…
Intelektualac….sa aktovkom…i mantilom…možda sa nekog uzadludnog…slaboplaćenog…ponižavajućeg posla…bez radnog vremena…možda od neke…mlađe…negovanije…gore…žene…žuri ka svom mudro prenesenom genetskom materijalu…i drugoj polovini istog..u svoj skromni…dosadni…dom…
Par metalaca…bučno raspravljaju koji je bend alternativniji…uz dvolitarku…
Odozdole…iz Savamale…dva ortaka…polako pušta euforija…ionako veštački uzrokovana (da ne kažem unesena u organizam)…i zamenjuje se autentičnom prazninom…koja je tu…pa tu…
i na kraju…malo podalje…
Primećujem…dve studentkinje…više brucoškinje nego apsolventi…
Njihovi osmesi obasjavaju noć…
Mlade su…bezbrižne…vraćaju se iz grada…a novac za taxi ( ta poslednja crvena) je potrošen na nešto što je verovatno noćas na njima…parče tkanine…ili sjaj…ili miris…ili to jedno piće u onom klubu…nebitno…
Prioriteti se moraju znati…
Posmatram kako im bukvalno svaki XY koji silazi iz pravca Sremske prilazi i pokušava da započne komunikaciju…
Kako ih smaraju…nepristojno dobacuju…
Razmišljam…koliko su nebezbedne tu…šta bi sve moglo da im se desi…
I pravim mentalne zabeleške ukoliko ja budem imao ćerke…
U tom trenutku…pažnju mi odvlači pomešani zvuk nekoliko hiljada kubika i trenutnog NO 1 turbo folk hita…koji nadire iz tunela…
Crni audi…birane tablice…crne felne….lep…kao iz samog pakla…
Staje na semaforu…
Napred…dva „zajebana“ momka…40-tak godina…kratka kosa…gruba lica…brzi…neustrašivi…egzaltirani…besmrtni…
Na zadnjem sedištu vršnjakinje gore pomenutih studentkinja…
Nešto manje garderobe…nešto više podočnjaka…ali sličan osmeh…
Razmišljam…
Koje od njih su srećnije?
Koje su bezbednije?
Koje kakav život čeka?
I čime bih voleo da se moje eventualne ćerke vraćaju iz grada?
Nisam pametan…
Audijevi airbegovi ne štite od belog…
Noćni ne ide brzo…pa u njega uspeju da stignu… svi pijani…drogirani…napaljeni…frustrirani…likovi koji su te noći izašli…
Opet…jedino je stakleno zvono…siguran put da upropastimo svoju decu…jer pored korenja…i funkcionalna krila su im nephodna za život…
Ne znam…
Možda sam prestario za noćni…
A možda dobijem sinove…
Oni se ionako u grad ispraćaju uz rečenicu „samo molim te nemoj da pogineš“

Nesanica i novac

Ko god je proveo i jednu noć buljeći u plafon i prevrćući se po krevetu… zna koliko je nesanica neprijatno stanje…
To mi je veoma dobro poznato…kao verovatno i vama…
Međutim…posmatrano sa aspekta ekonomije…ukoliko se svi slažemo da je vreme novac….tih nekoliko sati su jedan pristojan kapital…
Možda upravo to malo vremena što vam već dugo nedostaje…
Zamislite… na primer…da morate da učite ili da spremate neku tortu…ili imate nekog super ljubavnika…koliko bi vam značilo da vam se ne spava…da imate celu noć na raspolaganju…
Ukolko iskoristite to vreme pametno…nesanica vam tada faktički ne uzima…već daje…
Da ne pričam o Tesli…Da Vinčiju…Ajnštajnu…ili pak…Robinu Šarmi i Bilu Gejtsu…i njihovim uobičajnim rutinama koje su podrazumevale samo nekoliko sati sna…
Tiho je noću…obično nema nikog…
Kompjuter je tu…beskrajni internet…koliko stvari ste hteli da pogledate a nemate kad…
Knjige su tu…nepročitljivi okean znanja, mudrosti i zabave čeka na vas…
Kažete nemate kad da vežbate…gde piše da se ne sme vežbati noću…
Imate neki zaostali posao ili domaći…hm…spojite lepo i korisno…
A ubedljivo najveći biser je što čim se budete tako lepo organizovali…I seli nešto da radite…
prispavaće vam se kao detetu…u onim presmešnim klipovima…
Jer mozak jednostavno tako funkcioniše….čista fiziologija…
I još se niko nije na silu uspavao…
Ali smo se svi ponekad namučili da ostanemo budni…

Fudbaler

Slusam nekog fudbalera kako zadovoljno (uz onaj poseban…karakterističan… nazovimo to… osmeh) objasnjava kako on mozda i jeste nizak…ali kad stane na novcanik…postane najvisi…i svi ga lako primete…
Eto…
A ja godinama ziveo u zabludi…
Mislio sam da u zivotu stojimo na svim onim knjigama koje smo procitali…da sa te visine nekako mozemo bolje videti…sta nam se to desava…i tako donositi mudrije odluke…
A mozda i nisam…
Jer on zaista i jeste vidjiv…
Porocima…koji su skupi…
Pogrešnim ženama…koje su još opasnije…
Brzim automobilima…a fizika je verovali ili ne…neumoljiva…i ista za sve…
Reketašima…raznoraznom polusvetu…i tako dalje…
S druge strane …naucno je dokazano da su kolicina novca i sreca direktno srazmerni samo do odredjene granice…da količina prvog povećava količinu drugog…samo do jednog nivoa…
Nakon te cifre novac nam vise ne moze doneti srecu…
Druge stvari i pitanja tada postaju mnogo važnija…
Jer sa određenom svotom vi već možete imati sve što vam je zaista potrebno…nakon toga je samo pitanje koju marku ili tip tih nepohodnih stvari posedujete…a to je u suštini toliko nebitno…
Sustinski problem u ovoj nasoj napacenoj zemlji je sto toliko mali broj ljudi ima tu minimalnu sumu…da mogu biti bezbrižni…i razmišljati o suštinskim stavrima…da je to pretužno…
Jer mora se preživeti…mora se jesti… i moraju se platiti računi…
Zbog toga je i došlo do okretanja razuma naglavačke…i do zaključka da je novac najvažniji…da je on jedini put do sreće…
Do potpunog apsurda… da novac zagospodari ljudima…da postane neki zli totem kome se svi klanjaju…mozda i zbog toga sto ljudi ne mogu ni da zamisle da ga imaju iznad te zamisljenje granice…to im je prosto nepojmljivo…a ogromne neuslišene želje znaju da uporopaste čoveka…da ga iskvare…pogotovo ukoliko dugo ostanu neostvarene..
A suština je u shvatanju da je novac neophodan tek u određenoj meri…ali da je on u stvari samo sredstvo…samo način prevoza…do cilja… a ne sam cilj…
jer…i u taljigama i u bembari se stiže tamo gde smo zapucali…a to mesto…i mis sami smo pravi, dobri i srećni…
Ili ne…