Zašto uvek mislimo da je prošlost bila lepša?
I nekako se sa setom uvek prisećamo prošlih vremena?
Prvi razlog bi se mogao naći u onoj narodnoj „e da mi je da se vratim u mladost…ni brige…ni pameti…“…u klasičnom žalu za prohujalim…uvidu u neminovnu prolaznost…
Jer mi danas prvi put u istoriji imamo ovoliko dana…meseci…i godina…pa možda prvi put i imamo za čime da žalimo…
Drugi razlog je to što je jedan od suštinskih odbrambenih mehanizama koje čovek poseduje upravo i pamćenje samo lepih stvari…
To nas štiti od overloada…od prezasićenja negativnim…koje u svačijem životu postoji…
Treći…možda i najvažniji razlog… je to što u prošlosti ne postoji više anksioznost…anksioznost je uvek smeštena u budućnosti…u neizvesnosti…u verovatnoćama…u mogućim ishodima…ona jedino tamo i može da postoji…jer je prošlost izvesna…i definitivna…sve što se moglo desiti se već i desilo…tj. na jedan način…
Čak iako se i nešto strašno desilo u prošlosti…mi smo to podneli…mi smo to preživeli…pa možda to i nije bilo toliko strašno koliko smo se užasavali da će biti…ili smo mi izgleda ipak nešto jači nego što smo mislili…
Pakao nastaje kada „katasrofiziramo“ i kada „a šta ako se to desi“ razmišljamo o najgorim mogućim ishodima (kognitivne distorzije tako karakteristične za anksioznost)…nama prave problem…a ne realnost…ne sama budućnost…
A još se nije rodio čovek…koji je uspeo da bude toliko anksiozan…da bi ga to zaštitilo od toga oko čega je anksiozan…ili da bi ta anksioznost promenila njegovu sudbinu…
Ali je zato mnogo ljudi prospustilo potencijalno prelepu sadašnjost…bistreći budućnost…koju ne mogu znati…i na koju ponekad u velikoj meri i ne utiču…
Kažu da su srećni oni koji se nađu na pravom mestu u pravo vreme…
A to je uvek…
Sada i ovde…
dr VLADIMIR ĐURIĆ 