Uzrok mnogih covekovih nedaca je u tome
… sto covek misli ponekad, ali zato oseca uvek…
Kada bi…na tren…zastao i razmislio racionalno i „posteno“ o svemu…postoji velika verovatnoca da bi dosao do nekog drugog…ispravnijeg zakljucka…a potom i do neke druge… zdravije emocije…a na samom kraju i do… nekog neuporedivo korisnijeg ponasanja…po sebe…
Ali ne…
Ko ce da razmislja?…
Dok srce lupa…
Daj da upropastim sve sto je moguce…brzo i mnogo…i jako…

Svaki…ali bukvalno svaki covek…vas moze necemu nauciti…
Neko…kako treba izgledati…koji sistem vrednosti negovati…i kako se ponasati…
A neki…kako ne…
Od ovih drugih…mnogo vise mozete nauciti…
Pogotovo…ako uspete da vas ne iznerviraju…a to…srecom…u potpunosti zavisi od vas…

Eh…zelje…proklete zelje…
Ko ih ima previse…osudjen je na anksioznost…
Ko ih ima premalo…vec je verovatno depresivan…
Neostvarene…slute na frustraciju…i bes…
Ostvarenje nekih…je precica do stranputice…i cini nas zavisnim…od tog osecaja…
Tako da…
Budite veoma pazljivi sta zelite…
Taj izbor…je neobicno vazan za vase mentalno zdravlje…
I ukoliko tu dobro odigrate…na dobrom ste putu…da osetite jedno od najboljih mogucih osecanja koje covek sebi moze priustiti…
MIR…

Zasto vecina ljudi svoju uspesnost meri tako sto poredi svoja dostignuca sa dostignucima drugih ljudi?
Jedini ispravan nacin pomocu koga bismo mogli da uporedimo uspesnost i vrednost izmedju dvoje ljudi…a da to bude tacno i posteno…je da oni…do trenutka merenja…imaju potpuno istovetne zivote…bukvalno potpuno istovetan svaki prozivljeni trenutak…od oplodjenja jajne celije do trenutka merenja…da imaju istu genetiku…isto poreklo…pedigre…primarnu porodicu…rodjake…detinjstvo…igranje…obrazovanje…prijatelje…ljubavi…iskustva…prilike…i mogucnosti…
Samo tada bi mogli…u jednom trenutku…da podvucemo crtu…i da vidimo…ko se kako „snasao“…
Sve ostalo su „babe i zabe“…
I neuporedive stvari…
Tako da…
Treba na minimum svesti uporedjivanje sa drugim ljudima…i „merenje“ spram njih…
Jer je svaki…tako dobijeni rezultat…unapred pogresan…
Jedino sa cime bi se trebali uporedjivati…smo mi sami…juce…

Cesto se spocitavaju mane mobilnih telefona…i otudjenje kome su oni doprineli…
U mnogome se slazem…
Medjutim…mobilni telefoni nisu samosvesne masine…koje same biraju sta ce raditi…
Tako da…njih mozemo iskoristiti i za najplemenitije stvari…
Npr…dok negde gubite vreme…u raznoraznim redovima…bankama…na kasama… pumpama…u saobracaju…kad god nesto morate cekati…ili se smarate na nekom dosadnom mestu…
Preobratite to protraceno vreme…konvertujte ga u nesto najvrednije…
pozovite nekoga koga volite…i recite mu upravo to…nasmejte ga…ma samo ga pitajte kako je…sta radi…ulepsajte mu dan…a sebi zivot…orocite ljubav u toj imaginarnoj stednji…
to je u svakom slucaju win-win situacija

Ukoliko prolazis kroz pakao…samo nastavi da ides….
Ukoliko se smrzavas…samo nastavi da se kreces…
Ukoliko plutas….samo disi i ostani na povrsini…
Iako ce sve u tebi govoriti da stanes…i da je lepse… i lakse…da se prepustis…da prestanes da se trudis i boris….da vise nema smisla…i da samo sklopis oci…
Postoji jedno slicno stanje…“tihi ubica“…koji po istom principu funkcionise…kao i pakao…hladnoca…ili voda…
Depresija takodje ubija…ako krenes naoko „laksim“ putem…i prepustis joj se…
Ipak…
Depresija se prevazilazi ukoliko uspes da uradis najtezu mogucu stvar u tom trenutku…
Da uprkos svemu…nastavis da se kreces…kroz nju…ka svetlu..

Uspeh (u Srbiji) nije pitanje principa…truda…moralnosti…i inteligencije…vec prilagodljivosti…i TACKA.
Mozda ce zvucati grubo…i neposteno…ali takva je situacija…
Imamo dva izbora…da kukamo (jadno)….ili…da iskoristimo sve svoje potencijale da se snadjemo (kako znamo i umemo…hrabro…pa sta bude)…

Posmatrajuci otimanje o koricu leba …izmedju tri…ofucana…premrsava…recna galeba…na Savi…pade mi na pamet…kako je zavist…urodjena…nagonska stvar….
Svi zavide na onome sto nemaju…
Plemenitost…uljudnost…maniri…kultura ophodjenja…civilizovanost…su samo prekrili iskonske procese u nama…
Sto je zelja veca…a cekanje na ostvarenje iste duze…frustracija raste…
Nabujala frustracija…prelazi u zavist…“najgoru“ emociju…
Jer…kad zavidimo…ne samo da sami sebe zderemo…i prelose nam je…nego nas je i sramota samih sebe…jer negde u dubini nam je jasno…da skroz gresimo…i da je u nama problem…
Jedini nacin da se u korenu sasece zavist je da …kako znamo i umemo…budemo uspesni…tamo gde nam je mnogo vazno…
Ili makar uspesniji…od nas samih juce…jer se jedino sa samim sobom i trebamo uporedjivati…
Kao sto radi ovaj najveci …sada vec sit…galeb…

Sustinski razlog zasto bi trebali da poradimo na sebi… i da resimo sopstvene strahove i anksioznosti….je da bi bili u mogucnosti da donosimo ispravne odluke….
Neobradjena…nekontrolisana…povisena anksioznost…i prenaglaseni strahovi… nam ne dozvoljavaju da ispravno razmisljamo…
Tada mozemo samo da donosimo odluke koje nam omogucavaju prestanak teskobe….straha….i napetosti….tj….koje nam donose sigurnost…
A ne one….koje su…dugorocno… najbolje za nas…
A ispravne odluke…obicno zahtevaju boravak na vetrometini…

Ljudi sa visokom inteligencijom cesto imaju bogat i plodonosan unutrasnji zivot… gde stvaraju unutrasnji svet koji odgovara njihovim snovima i preferencijama…
Cesto taj svet bude veoma lep….ispravan…posten…i logican…
Takoreci „pametno“ napravljen…
Oni takodje imaju mnogo intenzivnije i dugotrajnije reakcije na spoljasnje stimuluse….od ne tako darovitih ljudi…
Jednostavno imaju bolje uvide u svet…i „kako…nazalost sve funkcionise“…
Problem nastaje kada dodje do sudara izmedju realnosti i njihove percepcije sta je realnost („kako bi trebalo da izgleda“)
Tada se daroviti ljudi osecaju izgubljeno i nesposobno da to prihvate…
Visoka inteligencija je stoga predisponirajuci faktor za depresivnost…
I po tom pitanju…umerenost je zlato…