(BINGE EATING)

O višku kilograma i načinima rešavanja ovog problema se naširoko priča, a često se odlično i bezobzirno na njemu zarađuje. Iako je gojaznost odavno prepoznata kao medicinski problem, daleko veći od popularnijeg estetskog, malo se pažnje obraća na motivacione faktore koji dovode do ovog stanja.

Da uzumanje hrane često nema veze sa osećajem gladi je jasno. Prekomerno jedenje se vezuje za hedonizam i uživanje. Tako neko uživa u čitanju, neko u šetnji prirodom, a neko u hrani. Nekima hrana služi kao instant kompenzacija za razne oblike nezadovoljstva, koja daje trenutno olakšanje i popravlja raspoloženje. Međutim, neki primeri ne mogu da se podupru ovim objašnjenjima. Jedan od takvih je i kompulsivno prejedanje. Iako je zastupljeniji u ženskoj populaciji, procenat muškaraca koji pate od ovog poremećaja je značajno veći nego u slučaju drugih poremećaja ishrane. Savremeni način ishrane i učestala konzumacija brze hrane, podupiru ovaj vid poremećaja ishrane, mogu ga učiniti dramatičnijim i proizvesti teže posledice, ali teško da se mogu okriviti za njegov nastanak.

Kompulzivno prejedanje je ozbiljan poremećaj ishrane koga karakteriše unošenje ogromne količine hrane u kratkom vremenskom roku. Svako će se setiti situacije u kojoj se prejeo ali, kada se govori o poremećaju, bitna razlika je to što se ovakve epizode učestalo ponavljaju, a bar dva puta nedeljno u periodu od šest meseci. Količina hrane koja se unese u toku dana tada može da premaši dnevne nutritivne potrebe i deset puta. Kod osoba koje pate od kompulzivnog prejedanja javlja se osećaj gubitka kontrole nad uzimanjem hrane.

Završetak epizode prejedanja prati velika količina različitih negativnih emocionalnih reakcija kao što su samoprebacivanje zbog takvog postupka, osećaj krivice, bes, depresivnost. Nakon ove reakcije može doći do upadljivog socijalnog povlačenja i pasivne rezigniranosti. Osoba odbija da izađe iz kuće, ne želi da je iko vidi u tom stanju, ne želi da izađe iz kreveta ili da učini bilo šta dobro za sebe i čeka da stvari prođu same od sebe. Javlja se potreba da se stvar ispravi, izbriše, nekako poništi. Za razliku od bulimije koju karakteriše izazivanje povraćanja i uzimanje velike količine laksativa, u ovom slučaju osoba najčešće pribegava rigoroznim dijetama, ekscesivnom vežbanju i iscrpljivanju organizma u želji da popravi stvar. Iako nekad naizgled i počne da uspeva u tome, vrlo brzo nastupa kriza u kojoj opet dolazi do gubitka kontrole nad uzimanjem hrane. Svaki ciklus povlači za sobom veći nivo rezigniranosti i obeshrabrenja i zapadanje u još gore psihičko i fizičko stanje.

Karakteristično za osobe sa ovim problemom je opsednutost svojim fizičkim izgledom i dijetama. Kao i kod drugih poremećaja ishrane i ovde je prisutno stalno nezadovoljstvo svojim fizičkim izgledom. Za razliku od anoreksije u kojij osoba sebe vidi kao gojaznu iako je u stvari opasno pothranjena, u ovom slučaju najčešće je zaista prisutna prekomerna težina. Osoba svoje telesne granice opaža realno, ali je nezadovoljna onim što vidi. Veruje da je neprivlačna, odbojna i da svi njeni problemi imaju izvor u gojaznosti. Time tumači svako odbacivanje, negativne reakcije okoline, loša postignuća i sopstveno nezadovoljstvo. Istini za volju društvo nije blagonaklono prema gojaznima. iako to retko ima veze sa činjenicom da su oni objektivno emocionalno nestabilni i neodgovorni prema svome zdravlju, već sa raznim društvenim konvencijama i subjektivnim imperativima o tome kakvi bi i zbog čega ljudi trebalo da budu. Upravo zbog toga, umesto podrške i podsticaja, često nailaze na podsmeh i poniženje. Iako ovo nije glavni razlog nastanka ni održavanja problema, svakako ne pomaže. Štaviše. ljudi sa poremećajima ishrane su najzadrtiji čuvari takvih imperativa. Čak i onda kada im pođe za rukom da smršaju i da duži period nemaju epizode prejedanja, osobe sa ovim poremećajem nikada nisu zadovoljne svojim izgledom. Nekada, iako retko, ciklus gladovanja i prejedanja je takav da osoba nema prekomernu težinu, ali i pored toga uvek će misliti da bi trebalo da izgleda bolje, da to nije dovoljno, da joj mnogo toga manjka. Za razliku od bulimije kod koje strah od gojenja održava stalnu opsednutost i bavljenje hranom i telom, kod osoba koje pate od kompulzivnog prejedanja akcenat je na perzistentnom nezadovoljstvu sopstvenim izgledom koje ih tera da neprestano misle o njemu.

*Učestalo unošenje ogromne količine hrane odjednom

*Gubitak kontrole nad unošenjem hrane

*Krivica, potištenost, bes, mržnja prema sebi nakon epizoda prejedanja

*Sid od sopstvenog izgleda i socijalna izolacija

*Korišćenje gojaznosti kao univerzalnog opravdanja svih problema

*Opsednutost redukcionim režimima ishrane i fizičkim izgledom

*Telesna neadekvatnost u fokusu samoopažanja

*Depresija

Kompuzivni prejedači se uglavnom stide sebe u naletima prejedanja, pa to obično rade kada su sami i niko ih ne vidi. Epizode prejedanja imaju oblik prinude, pa im je veoma važno da ih u tome niko ne zaustavi. Ove osobe su često povučene i svojom voljom izolovane od drugih bar delimično. U fazama prejedanja, često ne izlaze iz kuće, ne žele kontakte sa drugima i izbegavaju da ih bilo ko makar i slučajno sretne. Neretko se izgovaraju raznim drugim razlozima, zauzetošću poslom, prehladom, putovanjem, zbog čega okolina često ne vidi velike oscilacije, kako raspoloženja, tako i težine, kojima su skloni. Prejedanje gotovo nikad ne nastupa u socijalnom okruženju. Pred drugima vrlo retko i vrlo malo jedu. Zato su često opaženi prosto kao i svi drugi gojazni i na tome se razumevanje okoline završava. Može proći puno vremena dok drugi, čak i oni najbliži, ne shvate da se događa nešto mnogo ozbiljnije od preteranog hedonizma, nedostatka discipline i volje.

Sposobnost nošenja sa stresorima je individualna i delimično zavisi od osobina temperamenta i telesnog sklopa koji su tu od samog početka. Urođenost i nasleđe su jedan od faktora koji utiču na to kako će se osoba boriti sa problemima i koje vrste zdravih i nezdravih mehanizama borbe će upotrebiti. Porodično okruženje i odgoj čine isto tako važan deo slagalice. U porodicama u kojima je prisutna depresija, zavisničko ponašanje odraslih članova, problemi porodičnog nasilja ili odbacujućeg roditeljstva, češće se javljaja ovaj poremećaj. Nekada su to osobe koje su pretrpele snažne traume u najranijem periodu života, kao što su zlostavljanje, nesreće itd.

Osobe koje pate od ovog poremećaja koriste hranu kao način da zatrpaju bolne emocije sa kojima ne smeju da se suoče. Ovo nije samo simbolično. Fiziološki, faza prejedanja dovodi do takvog stanja u kome je zaista nemoguće baviti se bilo kojim drugim problemom osim trenutne pretovarenosti hranom. Slično kao i kod samopovređivanja, fizički bol služi da potisne psihički bol. Depresivne reakcije i krivica koje slede vezuju se za sam čin prejedanja, što je podnošljivije od suočavanja sa bazičnim nezadovoljstvom sobom iz koga ono proishodi. Opsesivno razmišljanje o hrani i fizičkom izgledu obuzdavaju anksioznost koja prati suočavanje sa osnovnim problemom. Kod ovih osoba nezadovoljstvo se ograničava na fizičku neadekvatnost i postoji uverenje da bi sve bilo dobro samo kada bi bili dovoljno vitki. Fantazija da je rešenje tako jednostavno i uporna samosabotaža da se ono dostigne, daju iluziju površnog konflikta kojm je osoba u stanju da se bavi. Kompulzivni prejedači razvili su poremećaj kao način da se odbrane od prejakih negativnih emocija sa kojima nisu bili u stanju da se nose onda kada su se javljale. Iako najčešće imaju prekomernu težinu, fizički izgled je zapravo samo zgodna stvar da se na nju nalepi nezadovoljstvo. Ipak, pošto je osnovni problem nekada zaista ozbiljan kao onda kada je u osnovi reč o poremećajima raspoloženja kakva je depresija, može doći do tačke sloma u kojoj sada sve zatrpavane emocije izlaze napolje u preplavljujućem naletu. Ukoliko se osnovni problem ne prepozna na vreme, posledice takvog sloma nekada mogu biti dramatične i velikim delom nepovratne

Iako govorimo o poremećaju ishrane, u terapijskom radu nije primarno bavljenje ishranom. Štaviše, pokušaji da se putem discipline i nutricionih uputstava razreši problem kompulzivnog prejedanja ravni su pokušaju da se požar ugasi fajtalicom. Samo kada potražimo svrhu ovakvog ponašanja koje je zapravo samo simptom, imaćemo dovoljno čvrsto postolje za rad na problemu. Nisu svi spremni da se upuste u istraživanje svojih bolnih emocija i stupanje u kontakt sa traumatičnim iskustvima. Zato i razvijaju poremećaj koji ih od toga štiti. Oni koji se obrate za pomoć, nažalost, često su već prešli tačku sloma ili im je egzistencija toliko ugrožena ovakvim životnim stilom, da im ništa drugo ne preostaje. Katkad bliske osobe primete problem, pa imaju šansu da izvrše konstruktivni pritisak za traženje pomoći. Socijalni pritisak ima efekata samo ako je propraćen prihvatanjem i razumevanjem, kao i pružanjem podrške tokom tog procesa. Psihoterapijski rad se mora sprovoditi oprezno, korak po korak, sa svešću o tome da pribegavanje ovakvom načinu odbrane zaista može da prikriva veoma ozbiljne emocionalne deficite. Zbog toga što se osobe veoma često obraćaju za pomoć tek onda kada se razvije niz propratnih psihičkih i zdravstvenih problema, često je potrebno udruženo delovanje koje uključuje psihoterapijski, psihijatrijski i nutricionistički pristup.