Posmatrajuci otimanje o koricu leba …izmedju tri…ofucana…premrsava…recna galeba…na Savi…pade mi na pamet…kako je zavist…urodjena…nagonska stvar….
Svi zavide na onome sto nemaju…
Plemenitost…uljudnost…maniri…kultura ophodjenja…civilizovanost…su samo prekrili iskonske procese u nama…
Sto je zelja veca…a cekanje na ostvarenje iste duze…frustracija raste…
Nabujala frustracija…prelazi u zavist…“najgoru“ emociju…
Jer…kad zavidimo…ne samo da sami sebe zderemo…i prelose nam je…nego nas je i sramota samih sebe…jer negde u dubini nam je jasno…da skroz gresimo…i da je u nama problem…
Jedini nacin da se u korenu sasece zavist je da …kako znamo i umemo…budemo uspesni…tamo gde nam je mnogo vazno…
Ili makar uspesniji…od nas samih juce…jer se jedino sa samim sobom i trebamo uporedjivati…
Kao sto radi ovaj najveci …sada vec sit…galeb…