Архиве категорија: Uncategorized

Tiganj

Оставите одговор

Čovek je baš čudna životinja…
I vrlo, vrlo specifična…
Uvek mi je bila fascinantna činjenica da, iako su i lav i medved jači od vuka, njega nikada nećete videti da igra u cirkusu…
Princip je princip…
Za razliku od čoveka…
Koji dok je živ…. na sve će se navići….
I iako je ta sposobnost adaptacije možda i glavna evolutivna komparativna prednost čoveka…
Ponekad to bude i njegova najveća mana…“Ahilova peta“…
Nebrojani su primeri kako ljudi pod onom starom maksimom, tako karakterističnom za ove napaćene prostore, da je „đavo koga poznajem bolji od đavola koga ne znam“…
Životare…
Odrađuju jedinstvene prilike…zvane život…
Pristaju…
Obaraju rekorde u trpljenju…
Navikavaju se na sve…
Navićiće se čak i na skakutanje…sa noge na nogu…
po vrelom tiganju…(i na brzo duvanje po oprljenim tabanima)…po vrelom teflonu svojih strahova, uskovitlanih misli, iracionalnosti i zabluda…osećanja krivice…kopleksa i nedoraslosti…grešaka u razmišljanju…rečenica koje se ne izgovaraju…
Čak će i na tom nepristupačnom mestu uspeti da naprave svoju zonu komfora…
A sustinski za taj „roštilj“…postoje samo dva rešenja…
Ili se vatra mora smanjiti…adaptacijom razmišljanja o realnosti…
Ili „obrok“ mora iskočiti…i stvoriti sebi bolju realnost…
Dok još može..i dok u njemu još i ima životne radosti…
Inače…
Biće zapečen…
Baš onako kako ga i vole servirati…kao specijalitet kuće…na „večerima depresivne kuhinje“ u nekom mračnom lokalu…na periferiji propasti…

Razočarenje

Оставите одговор

Znate li zašto smo ponekad razočarani u druge ljude?
Zato što verujemo da su drugi spremni učiniti za nas ono što bi mi učinili za njih…
A u realnom životu retko kada postoji znak jednakosti između te dve stvari…
Čak šta više…
Što ste bolji čovek u većem ste problemu…
Jer više i očekujete…više ste dali…
Zato ponekad zlikovci i lakše prođu kroz život…pod mantrom „use i u svoje kljuse“…i uz „one koji im oči ne iskopaju“.. (videti pod vrane)… često povezani jasnim (poštenim) materijalnim dogovorima…“ja tebi ovo a ti meni ono“…
Dok dobri čekaju…
Tako da…
Povremena razočarenja su dobrodošla…
Ona govore o ostacima onog dečijeg, bajkovitog, neiskvarenog u nama…
I razbistravaju nam pogled…na realnost…koja nije takva…ali je svakako i tako nesavršena…veoma lepa…
Jer…dobro se dobrim vraća…to je potpuno sigurno…odvajkada…
Doduše…sporo, neočekivano, nenadano i od onih od kojih smo najmanje očekivali…ponekad u sledećoj generaciji…u neko drugo vreme…ali svakako uvek (videti pod čudo, vera, karma, kosmička pravda, šifra „roditelji jedu grožđe a deci trnu zubi“)

Rambo Amadeus

Оставите одговор

Odavno me nista nije odusevilo kao ove tri kratke vinjete Ramba Amadeusa, koje sam u poslednjih nekoliko meseci slucajno procitao:

1. O današnjim medijima:
Ne postoji niko ko bi ga sprečio da umesto gledanja Farme, uključi Jutjub i odsluša koncert Rahmanjinova. Sloboda izbora podrazumeva da čovek preuzme odgovornost za sopstvenu sudbinu. Svaki čovek dnevno donese za sebe prosečno 2.000 odluka, koje čine njegovu sudbinu. On ima apsolutno pravo da izabere da bude neinformisan, lenj, glup, neuspešan i nesrećan. Niko se neće pojaviti da ga uzme za rukav I da mu kaže: „Nemoj ovo, nemoj ono“. Reč je o ličnoj odluci.

2. O heroinu:
Moram da se pohvalim da sam probao heroin i da imam direktno iskustvo kako utiče na čoveka.Za nekoliko sekundi kad šmrknete heroin, osećate se kao petogodišnji dečak koji je za rođendan dobio igračku koju je danima sanjao. Odjednom je vaše srce ispunjeno i odjednom ste preplavljeni nekim osećanjem, toliko lagodnim, osećanje blagosti nečega što je tako lepo.
Prosto vas popušta ona užasna nervoza koju ste nosili čitavog života.Međutim, posle sat, 2 ili 3, kreće drugi period.Period kad vas to popušta, kad se odjednom osećate kao da ste sahranjeni živi gde u vama nema ničeg i odjednom ste trulo mesa i kostiju.Ne vidite nikakav razlog za sopstveno postojanje.Ja sam sutradan imao taj period otrežnjenja kada mi je bilo toliko odvratno da sam rekao sebi: Ti više nikada u životu ovo nećeš da probaš!”

3. O nacionalizmu:
Nacionalizam je tema do 300 evra prihoda mesečno. Njima se servira ta priča. Kad plata pređe 500 evra, onda počinje razgovor o garderobi i kafićima. Kad pređe hiljadu, onda je top tema zdrava hrana, letovanja i zimovanja, a kad se popne na više od tri hiljade, onda prestaje svako palamuđenje. Ljudi onda pričaju o vremenskoj prognozi i ljubavi – rekao je Rambo i dodao da, budući da većina ljudi na ovim prostorima ima prosečnu platu od 300 do 500 evra (ako uopšte i prima platu), zato nacionalizam i jeste dominantna tema.

Svetski mega car. Objasnio.

Ruža

Оставите одговор

Andrić je govorio da tok događaja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali da način kako ćemo te događaje podneti, u dobroj meri zavisi od nas..
Sa genijem je uvek lako složiti se…
A to je i jedan od bazičnih principa psihoterapije kojom se bavim…
Jer…
Bukvalno je bezbroj primera kako se neki ljudi,sa objektivno veoma teškim okolnostima, nose viteški i dostojanstveno…nekako razmišljajući, osećajući i ponašajući se funkcionalno i u datim okolnostima „najbolje moguće“…jednostavno ne otežavajući sopstvenim psihičkim distorzijama ionako objektivno tešku realnost…
Heroji…
Uvek im se divim…
Jedna moja bistrooka prijateljica…građanin sveta…erudita…mudrica…“ruža na kraj sveta“…neko koga je zaista privilegija imati za prijatelja…suočena sa nagomilanim nepravdama i poniženjima, koje kao da se nekako podrazumevaju na početku života mladog intelektualca u Srbistanu…i koja je nekoliko godina „uredno preskakana“ za stalno zaposlenje…je uvek volela uz osmeh, neki urođeni beogradski prkos i dostojanstvo, taj poseban duh i inat da kaže, u trenucima kada bi svi na njenom mestu plakali i hvatali se za glavu, dok se ološ i laktaroši momentalno zapošljavaju, dobijajući sve što možda i ne žele, ali eto mogu…pa što onda da ne uzmu…potpuno anđeoski čista, iznad te žabokrečine prostakluka i banalnosti, „ti meni ja tebi filozofije“ i jednog generalnog polusveta…da…dok namešta kosu “ jbg izgleda da ne možeš biti dobra riba i zaposlena za stalno“ ili uz smejalice na obrazima „ma ja ionako ne želim da se vezujem“ ili „ma ionako volim da imam više otvorenih opcija“…uz taj sjaj u očima…
Ne mogu opisati koliko se ona trudila i koliko je objektivno zaslužila to zaposlenje…
Mogla je da kuka…da bude depresivna…da besni…da mrzi…da se ponižava…da menja svoj sistem vrednosti…da stvori paralelnu realnost raznoraznim porocima…
NIje…
Nosila se sa nepravdom stoički..
Neukaljano…
Racionalno…
Gospodski…
U fazonu „šta je tu je“…
Nikad je nisam video tužnu, slomljenu, nikada se njen duh nije pokolebao..
Mislim da je sve vreme bila u potpunosti svesna da je ona odradila sve što je bilo do nje, i da njen „neuspeh u zapošljavanju“ više govori o suludosti ovog društva no o njenoj ličnoj vrednosti…i da ima uvek gorih stvari…da je zahvalna na ovome što ima…i da se neke želje ipak ne moraju ostvariti…
Nekako za nju uvek vezujem ono staro retoričko pitanje „ako nisi zadovoljan ovim što imaš sada, zašto misliš da ćeš biti zadovoljan kada dobiješ to što želiš“…
Ona je pre oko godinu dana evoulirala…
Adaptirala se surovim okolnostima…širokogrudo i pametno…gospodski čisto…bez kontaminacije i trulih kompromisa…
Racionalno…
Naučila je jezik…
Sada je daleko…
Veoma je uspešna…
Njeno korenje je jako…naviklo na sušu i ništa…
U okruženju gde pripada samo se desilo ono što je njena „genetika“ i nosila…ono što je i bilo predodređeno…
Ruža je jednostavno procvetala…
I dalje je nasmejana…jedina razlika je što joj sada i životne okolnoti pašu uz taj osmeh..
Prilagodila je svoj život svom duhu…i tom karakterističnom osmehu….
I dalje je srećna…
Možda ni upola koliko taj svet…time što je ona tu…

Lična autonomija

Оставите одговор

Jedna od boljih osobina koju bi zrelost trebala da nam donese je sposobnost da kazemo NE…a da ne mislimo da cemo zbog toga pasti u necijim ocima…
I sposobnost da kazemo DA…a da nas nije briga sta ce o nama misliti drugi ljudi…
To je nesto sto se zove licna autonomija i stice se stalnim razvojem i rastom nase licnosti…
Nazalost retki su oni srecnici koji to mogu negde procitati i na tudjem primeru nauciti…
Uobicajan nacin sticanja gore pomenutih sposobnosti su greske u odlukama koje smo ranije pocinili…
Licno iskustvo je najbolji univerzitet…samo je skolarina ponekad skupa..
Vazno je da covek ceni sebe…svoje vreme…svoje raspolozenje…svoju energiju…svoja ljudska prava…
Da ispostuje svoj sistem vrednosti…
A sta ce „reci ljudi“…ionako mnogo vise zavisi od njihovog sistema vrednosti i licnog interesa…
No od realnosti…
Ponekad je ultimativni uspeh biti „skot“ ili „kurva“…
Neke epitete vala treba i zasluziti…i ponosno ih nositi…iako su nominalno pogrdni…oni u stvari nose pozitivnu konotaciju…
Jer…
U obrnutom sistemu vrednosti…pozitivno je u stvari ono sto je negativno…
I neuporedivno su cestitiji i ispravniji ono dvoje, gore pomenutih, od npr „onog „dobrog“ kod koga sve moze i sto na sve pristaje“ i „one „fine“ sto ceo zivot trpi i pati da bi svima udovoljila“..
Sustina je vazna…forma je bitna…samo kratkovidim…

Ptica

Оставите одговор

ptica.jpg

Sjajna metafora…
Zivot ko zivot, uvek je isti…kroz vekove…malo gore…malo dole…
Uvek u svojoj svakodnevnoj promenjivosti nepromenjiv…
I zato se ni ne treba truditi da promenimo zivot i da ga olaksamo…da ocekujemo od njega nesto sto on nije…niti je bio…niti ce biti…
Mudrost je promeniti sebe… ojacati.. porasti…
To je jedini put…
Ka zadovoljstvu, blagostanju i sreci

Baka u Merkatoru

Оставите одговор

Merkator…
Odeljak sa rinfuznom robom…
Trazim kikiriki u ljusci…to mi je pasija…opusta me ono krckanje i „borba za kikiriki“ … seca me valjda na 90-te..i sankcije..i detinjstvo…
Prelazeci pogledom po svim onim cudesima od rinfuza…
Primetih nju…
Baka…
Seda kosa…staracke naocare…stari ali besprekorno cist mantil…crveni dzemper…nepromocive cizme na nogama…kolica bez…ima samo korpu u rukama…
Nepristojno primetih..
U njoj brasno…ulje…so…nesto malo suhomesnato…
Sve u svemu..nista neesencijalno…
„Pa sta bi to njoj i trebalo“..
Mimoilazimo se pred ogromnim izborom raznoraznih djakonija…
Ona zastaje malo levo od mene i otvara jedan od onih boksova…
Iznad pise studentski mix…
Cena 2248 dinara…
Zadovoljna je dok ga sipa…jedanput, dvaput…na trenutak zastaje…ali ipak dodaje jos jednu turu…
Neka…jednom se zivi…
Nada se…
Voli…
Ne moze se njena crkavica bolje potrositi…
No na njenog jedinca…
Unuka…
Studenta…
Pitam se…znamo li mi dok nesto radimo…
Ko je sve ponosan na to?
Ko se s nama hvali po komsiluku?
Da li zaboravljamo koliko smo vredni kad smo u daunu?
I da li smo im se ikada zahvalili zbog svega sto su nam dali?
Zbog svega onoga cega su se odrekli zbog nas?
Kazu da je nemastina najveci porok…
Ja mislim da je to nemati na koga da potrosis…