Petak…premorenost u glavi…posebno naporna nedelja…
Iako radim na mestu gde je „malo ludosti dobrodošlo“…ponekad stvarno „lipšemo“…i to se oseti u nekoj posebno opuštenoj atmosferi i gromoglasnom smehu…koji se čuje i na susednim odeljenjima…sa mog…
Naravno od nas zaposlenih…
Valjda se tako branimo od stresa…ventiliramo…
Izlazim sa Klinike baš dobro raspoložen…napolju proleće…neka pozitivna energija u ljudima…standardna gužva dok se ne iskobeljam sa kliničkog…i onda…
Semafor…pogled mi pada na veliki đubretarski kamion koji čeka na istom semaforu samo preko puta…
Jasno vidim…četiri glave napred…četiri niske kristalno belih zuba…široki osmesi…imam utisak da se kamion trese koliko se oni smeju…kolega udara kolegu do njega po leđima u egzaltaciji…u fazonu „ma prestani bre… crkoh od smeha“…
Svi su u narandžastom…tri imaju i teget strafte…radne uniforme…jedna glava je nešto niže…i nema teget…
Gledam malo bolje…
Tri radnika gradske čistoće…i jedno dete…
Jedan sin…crna kosa…crni ten…narandžasta majca…kao njegov (pretpostavljam) otac…i njegove kolege…
Poveden na posao…
I on je u timu…i on radi…
Ko zna iz kakve muke dolazi (e)…i šta sve nema…
Ali….
Tu je…uz svog idola…
Ima rol-model…na osnovu koga se razvija…
Pa šta mu još treba…
Podeliće posle neki burek i jogurt svi zajedno…neće biti gladan…a i to će biti doživljaj…
Koliko li je ponosan?
Koliko li se moćno oseća?
Koliko li je zabavno?
U velikom kamionu…na toj visini…u dresu…sa ćaletom…u petak u pola tri…u centru Beograda…po ovako lepom danu…
Koliko za roditeljstvo malo treba…
I koliko se sve može postići…uz dobru volju…
Bez obzira na okolnosti…
dr VLADIMIR ĐURIĆ 