Jako su me nasmešile dve rečenice koje sam skoro čuo na terapiji…
„Lep je taj novi veš…boja…čipka i sve to…ali suštinski problem je u tome što je ispod i dalje moja žena“…
I…
„Onaj moj i dalje pametuje i bistri svetsku politiku…licka se…ide u teretanu svaki dan i sekira se oko svake nove sede…ja se mislim u sebi…idi brate pravi pare…dokle ćeš se zamlaćivati s glupostima“…
Najlepša stvar psihoterapije je što ona ako je dobra nikada nije u rukavicama…i ljudi tu zaista pričaju sasvim iskreno o onome što ih muči…
I to me podseti na onu staru Čerčilovu izreku…“Ne postoje naši stalni prijatelji i naši stalni neprijatelji, postoje samo naši stalni interesi“…
Ništa istinitije od toga…
Problem je samo što se ta izreka može jako primeniti i na to koliko ćemo ostati u nekom braku…na nekom poslu ili u nekoj zemlji…
Ništa nije večno…
I sve je i tu jako promenjivo…
I s ove i s one strane…
Osim naravno onoga zbog čega nam cakle oči…
Ko to shvati…
Neće imati nikakav problem da nas zadrži…
Ili da nas lepo i prijateljski pozdravi dok odlazimo ka svojim Strastima…koja su možda i najmanje promenjiva stvar kod jednog čoveka…
Jer tu zaista ne bi trebalo da bude ljutnje…
Ili možemo nekome zacakliti oči…ili ga trebamo pustiti da odcakli dalje…
Sve ostalo je zaista mučenje…
I za nas…
I za njih…
Simple as that…
Samo ne smemo zaboraviti da i naše lične oči imaju pravo da cakle…
Da je to samo naša odgovornost…
I da na to i trebamo potrošiti najviše vremena i enrgije…
Što je veći stepen tog cakljenja…to će nam i život biti bolji…
Jer i mi sami imamo pravo da ostajemo…ili da odlazimo…
I iz brakova…
I sa poslova…
I iz zemalja…
Kada bi svako našao sebi mesto gde mu je lepo…
I kada bi se okružio ljudima kojima je igrom slučaja tu isto tako lepo…i koji i sami jako žele da budu tu…
I kada bi Cakljenje Očiju postalo standard življenja…i sasvim redovna pojava…
Ovaj svet bi postao pravi Raj…

Prvih šest meseci psihoterapije – „on/ona/oni/život je kriv“…
Drugih šest meseci psihoterapije – „ja sam kriv“…
Trećih šest meseci psihoterapije – „niko nije kriv…to je bila samo lekcija…a ne smrtna presuda…i najverovatnije nije bilo ništa lično…šta mogu da naučim iz toga…i gde sam se ja ono zaputio beše…šta je za mene zaista vredno…i šta će me učiniti zaista srećnim?“
Dve godine kasnije – „doco…samo da se javim…ništa nije onako kako smo planirali…ali uspeo/la sam…sve je dobro…i ja sam dobro…šaljem pozdrave iz *„…pa onda najrazličitije moguće pozadine sa parom nasmešenih očiju i zubima ispred…
Sedim tako i razmišljam…
Osim u Nasmešenim Apoenima…
Da li je moguće da smo još i zaista plaćeni za ovakav posao?
Pa ima li većih Srećnika?

Jedan od načina kako roditelji mogu jako oštetiti svoju decu je da se mnogo više fokusiraju na to da im deca budu dobrA…umesto da im deca budu dobrO…
Najveća posledica tog tipa vaspitanja je da će svako iole pametno dete u jednom trenutku ukačiti činjenicu da se ljubav…pažnja i divljenje od roditelja dobijaju SAMO ukoliko sve urade onako kako treba…i ako oni nemaju nijednu jedinu manu…
Dvadeset godina kasnije te osobe će biti čvrsto ubeđene da ako uspeju da budu savršene i sve stvari uspeju da odrade savršeno da onda i zaslužuju da budu bezbedne i voljene…
Što ne bi bilo toliko strašno da iko može biti savršen…i da postoji iko ko sve radi savršeno…
A s obzirom da takvih nema…niti je bilo…niti će biti…ta deca sada već ljudi će se jako namučiti u životu…
Najpre boreći se sa nenormalnom anksioznošću da li će uspeti da budu savršeni…i da li će sve ispasti kako treba…pa sa ogromnim besom prema sebi u trenutku kada to ne uspeju…a niko ne uspeva zauvek…i sa posledičnom depresijom kasnije kada već to uveliko nisu uspeli…jer naravno ko ih i može voleti takve nikakve nesavršene…
Boji način roditeljstva je sledeći…
„Volim te jako…
Ponosan sam što si naš…
I naravno da zaslužuješ sva ljudska prava…
Ovo ne smeš da radiš da ne bi ugrozio sebe ili nekoga drugog…
A ovo su poželjne aktivnosti ako želiš da imaš bolji život…
I ja sam uvek tu za tebe jer vidi pod jedan…“
Naravno…
Savršeni roditelji ne postoje…
Odnosno postoje…samo još uvek nemaju decu…
Ali opet…
Ako nekako hoćemo promeniti svet…
Možda bi najbolje bilo da prvo naučimo kako da volimo svoju Porodicu…

Po pitanju roditelja ljudi se dele na dve kategorije…
One koji su već izgubili roditelje…
I one koji se plaše da će izgubiti roditelje…
I ogromno je pitanje ko tu više pati…
Ljudi koji su ih već izgubili ne mogu tu više ništa uraditi…osim da tuguju…da se sećaju…da žale za propuštenim prilikama…i da pronalaze načine da nastave dalje…
Ljudi koji ih još nisu izgubili su ponekad paradoksalno i u podjednako teškoj situaciji…jer je anksioznost ponekad i gora od realnosti…i plašiti se je ponekad mnogo gore od suočavati se nečemu…
Jedino što ljudima koji su jako uznemireni povodom smrtnosti njihovih roditelja preostaje je sledeće:
1. Da prihvate datosti univerzuma…na jedan zreo i razuman način…nema posebnih pravila i crvenog tepiha za Đuriće…mada svakako ako neko otkrije način da ljudi koje volim postanu besmrtni i večno srećni…neka me kontaktira na mail…prepisaću mu sve što imam…
2. Da svakodnevno smanjuju verovatnoće da se roditeljima nešto desi…od obilaženja…savetovanja…čuvanja…podrške…rrešavanja uobičajnih staračkih problema…svake moguće pažnje…do vodanja po lekarima i smeštanja u starački dom pred kraj kada je to jedina humana opcija i za roditelje i za njih same…
3. Da budu tu za njih kada stvari krenu po zlu tako što će Beograd okrenuti naopačke da dođu do najboljih mogućih lekara i nege…bez obzira na sve…makar ih i samo držali za ruku..
4. Da izgrade sebi safety net…kao oni cirkuzanti u cirkusu…da kada zlo dođe po svoje ne padnu sa sto metara direktno na nos…već u zaštitnu mrežu svoje novonastale porodice…u zagrljaj svog muža…ili krilo svoje supruge…da izrode svoju decu…kako bi se circle of life nastavio…da nađu nešto u šta će verovati…da izgrade odnose sa svojim prijateljima koji će uvek biti tu…a pogotovo kad je nenormalno teško…i što je moguće kvalitetniji i smisleniji život kome će moći da se posvete kada roditelja više ne bude bilo…kako bi kako tako pretekli…
Najveća komparativna prednost ljudi koji još uvek imaju roditelje je u petom…
A to je da oni još uvek imaju tu neverovatnu privilegiju da još uvek mogu provesti Neki Čarobni Trenutak sa nekim koga jako vole…i ko je još uvek tu…od najobičnijeg sedanja na terasi…ispijanja kafe…i jedenja omiljenog kolača koji su za tu priliku spremili…preko slavljenja malih porodičnih jubileja…kojima se svi raduju bez obzira na godine…a pogotovo dok su nam stolovi puni…malih ludiranja i samo njihovih rituala…do toga da povedu mamu ili tatu na neko mesto gde će oni biti zaista srećni…i o kome su možda čitav život maštali dok su se odricali da nas podignu…neko Pecanje…neko Pozorište…neko More…ili neki Pariz…
To je jedino što nam preostaje…
Neke stvari na ovoj planeti nisu izlečive…
Ali je većina lečiva…
Ukoliko shvatimo kako stvari stoje…
Shvatimo da smo obični Zemljani…i da sve što važi za ostale…važi i za nas…
Prihvatimo neprihvatljivo…
I fokusiramo se na na Lepo i Važno…
Svakako da je jako nezgodno što smo svi mi koji smo se drznuli da nekoga volimo jako izloženi i ogoljeni pred životom…
Ali šta je uopšte alternativa?

Ekstremno je važno da svi shvatimo razliku između lutalice i džukele…
Lutalica je napušten i odbačen pas koji pokušava da preživi na ulici…
Džukela je osoba koja je tog psa ostavila na ulici…
Kada biste samo znali koliko često jedan prosečan psihijatar svedoči sličnoj dihotomiji…
Situaciji u kojoj se njegov lični pacijent dugi niz godina jako muči i ekstremno pati zbog toga što neki članovi njegove porodice nisu bili svesni ili nisu želeli da budu svesni toga koliko su bolesni…poremećeni…hladni…oštećujući ili zli…
To je možda i najteži deo psihijatrije…
No dobro…
Videti gladnu i izmrcvarenu lutalicu sa onim Kučećim Pogledom je takođe jako teško…
Sve dok je ne nahranite…i malo ne pomazite po grudima i iza ušiju..
Nakon toga je to najlepši mogući trenutak u tom danu…
Ili u bilo kom danu…
Još ako ih zaista spasete…i nađete način da dugotrajno budu dobro…mirno i zaštićeno…
Veće satisfakcije jednostavno nema…
Iako je ponekad jako teška…
Upravo je zato psihijatrija toliko i lepa…

Samo Sveci među nama nemaju apsolutno nikakvu potrebu da beskrajno kontempliraju o prošlim vremenima…o trenucima kada je sve otišlo dođavola i da se svete ljudima koji su za to odgovorni…
Oni jednostavno shvate…oproste…okrenu se sebi…porastu i odjure dalje ka svojim visinama…
Većini nas ostalih je potreban Dobar Život i Vreme da bismo tu potrebu izgubili…
Jer većeg leka za ekstremno nezdrave emocije i tu orkansku potrebu za mračnom destrukcijom sebe i drugih jednostavno nema…
Savet je veoma prost…
Pre no što potrošimo svu svoju energiju i vreme na menjanje prošlosti…i na to da se osvetimo nekome ko je imao udela u našoj ličnoj propasti…možda bismo trebali da pokušamo da neko vreme obezbedimo sebi dobar život u kome ćemo jako uživati…pa da onda ponovo sednemo i razmislimo šta nam je zaista najvažnije…i čemu bismo dalje trebali da se posvetimo…
Ili što bi rekao jedan moj pacijent…“uopšte me više doktore ne vuče da pijem zbog Ljiljane otkad mi je lepo s Jovanom“… 🙂
Ili jedan od mojih najimućnijih prijatelja koji nam nikada ne dozvoljava da podelimo kafanski račun…koji dok plaća za sve nas zajedno uvek pobedonosno kaže…“šta je to za jednog uglednog beogradskog privatnika…hvala državnoj službi što me nije htela…nikad ne bih imao sve ovo što sada imam da me ne daj Bože…i pu pu pu daleko bilo…jeste htela…ajde da smo mi živi i zdravi braćo…“
I to me podseti na način kako se čuveni francuski pisac Guy de Maupassant borio sa time što ga je jako nervirala novoizgrađena Ajfelova kula i što mu je zaklanjala pogled na ostale lepote Pariza…
Njegov način je bio dosta jednostavan…
I kreativan…
Kad god je mogao on bi ručao i večerao u vrhunskom restoranu smeštenom upravo na vrhu Ajfelove kule…provodeći vreme udvarajući se najdražesnijim damama tog doba…i ispijajući najkvalitetnija francuska vina…
Sa tih Visina mu ništa više nije smetalo…
Možda je to pravi put i za sve nas…

„Slušaj omladinac…najvažnija stvar u karijeri za jednog mladog doktora kao što si ti je da zapamtiš jedno staro pravilo…a to je…ništa sa spiska zaposlenih i ništa da spiska stanara“… 🙂
Reče jedan od mojih kasnije omiljenih kolega…doajen srpske medicine…prvi put kad me je video…a tipa četvrti dan od kada sam počeo da radim nakon fakulteta…čovek sa velikim č…uzor i kolega od onog starog doktorskog kova prepunog vrlina…od koga sam kasnije toliko toga naučio o psihijatriji…a još i više o životu…
I zaista…
Prosto je tako…
Jer 90 % aferica neće uspeti…a jako je teško imati za šeficu bivšu ljubavnicu…pogotovo ako se niste pokazali…a još gore bivšeg koji će se primitivno naslađivati pred celim kolektivom…ako ste se pokazali…ili smarača/čicu koji će vam ružiti svaki trenutak kad konačno pođete svojoj kući…
A od ovih 10% koje će uspeti…u najoptimističnijem scenariju…šta će vam pobogu muž/žena na poslu…samo vam još oni tu fale…i neke stvari prosto ne idu…
Dobro…može se promeniti radno mesto…i sve…
Ali…
Ameri imaju onu lepu izreku o biznisu i zadovoljstvu…i o tome kako se oni nikada ne mešaju…
I potpuno se slažem sa tim…
Pravi je problem što previše radimo…
I što onda naše normalne potrebe nemaju kad i gde da se namire…
A i zabranjeno voće je zabranjeno voće…
Ko ga uzme kajaće se…
Ko ga ne uzme kajaće se…
Pa je lako zabrazditi…
I pogrešiti…
Ali opet…
Pravi problem je što je u životu toliko lako propasti…i uvaliti se u neki problem…iz koga se posle teško izlazi…
Da samo baš pravi Majstori uspeju sve te Zamke da omaše…
Zato je njihova i Zaslužena Nagrada…
Zato im je i lepo…
I to ne samo lepo…
Nego i dugo lepo…što je jedino i važno ozbiljnim ljudima…
I mirno…
I opušteno…
Bez nepotrebnih sekiracija…
I jasno posloženo…
Lako je u dobrim životnim okolnostima biti srećan…
Za mnoge se ni ne pitamo…pa kome se šta zalomi…
Zato je i jako važno makar u ovim koje su do nas da budemo mudri i odmereni…
Pa će nam kad tad biti lako da budemo srećni…
Sasvim zasluženo…

Kako steći samopouzdanje?
Jedno od najčešćih pitanja koje dobijam…
Veoma teško…
Ali ne i nemoguće…
Najpre je potrebno shvatiti da samopouzdanje nastaje suštinski u detinjstvu a najkasnije tokom perioda osnovne škole…na osnovu toga kakva nam je genetika…kakvi su nam bili roditelji i kako smo se snašli među vršnjacima na samom početku…
Što znači da samopouzdanje potpada pod ono staro psihijatrijsko pravilo…nisi kriv što nešto imaš/nemaš ali si jako odgovoran da to lečiš/stekneš i da se oporaviš/zaceliš kako bi ti život bio bolji i lakši…iako nisi ni kriv ni dužan…jer ćeš upravo ti najviše patiti…ukoliko to ne uradiš…
Tako se i stiče samopouzdanje…
Najpre treba osvestiti da nismo ništa posebno…da nema čoveka koji nema neku veliku manu…i da niko nije savršen…ali da je to samo pokazatelj toga da je neko Čovek…po difoltu pogrešivo i nesavršeno biće…a ne pokazatelj da je neko manje vredan…da nema ljudskih prava…i da treba da se sakrije u neki mrak…
A potom preći na još težu etapu…u kojoj je potrebno uporno i mukotrpno ispunjavati Obećanja koja smo zadali sami sebi…
Najpre mikroobećanja…
Pa srednja…
Pa onda ona najveća…životna i suštinska…koja će nam obezbediti da nam život bude na duge staze lepši i lakši…
I Mesto u Loži iz koje to možemo posmatrati i naslađivati se…
Jer…
Zamislite samo čoveka koji sebe bezuslovno prihvata kao ljudsko biće sa svim svojim ograničenjima…manama i greškama…koji je mukotrpnim trudom uspeo da napravi sebi životnu poziciju u kojoj mu je zaista jako dobro…
Pa što ne bi bio pun samopouzdanja?
Šta njemu ko može?
I ako nešto nema steći će…
I ako nešto što ima izgubi steći će ponovo…
Prosto Ima Sebe…
Ukoliko svaki strah kome se nismo suočili postaje novi Limit koji imamo…
Šta će onda biti sa ljudima koji su shvatili da hrabrost nije odustvo straha…
Već manir da se uz nenormalan strah i mukotrpan trud uporno ide ka nečemu što nam je zaista važno…bez obzira na sve…
Samopouzdanje je običan Suvenir koji se nosi sa tog Putovanja…
Na sva ostala…

Ako smo obezbedili sebi privilegiju da se možemo razvesti…
Da možemo dati otkaz…
I da se možemo preseliti…
Jako će nas teško neko maltretirati…
Možda nakratko…
Ali na duge staze svakako ne…
Prvi korak je da osvestimo da je za sreću Vladimira Đurića zadužen isključivo Vladimir Đurić…a ne okolnosti oko Vladimira Đurića…
Da nas niko neće zaštiti ukoliko mi sami to ne uradimo…
I da Krivu Drinu još niko nije ispravio…
Ali da su mnogi njome takvom kakva jeste otpolovili do svoje sreće…
Prosto je…
Ko nema Alternative uvek će jako patiti…
Ko ih stvori…ili ih u ovom trenutku mukotrpno i dugotrajno stvara…uopšte se za njega ne sekiram…
Kad tad će mu biti jako dobro…