Uprkos svom napretku nutricionizma…svim tim režimima zdrave ishrane…dijetama…pravilima kada i šta treba jesti…i svim tim vežbanjima i načinima života…i dalje važi jedno staro pravilo…
Glad veoma retko dolazi iz praznog stomaka…
Mnogo je češće u pitanju gladna Duša…koja traži makar nešto lepo da joj se desi…
Da bi kako tako pretekla…
Ponekad se tu i krije ta Čudotvorna Dijeta…
Ko nađe način da postane srećan…zadovoljan i ispunjen na suštinskom nivou…
Lako će mu biti da se zdravo hrani…
Ma kakvi…
Shvatiće koliko je malo hrane potrebno da bi se lepršalo kroz život…
Setite se samo kada ste poslednji put bili jako zaljubljeni…
Koliko je hrana bili samo gubljenje vremena…
Ili hajde…samo oporavak da se ne onesvetite…nakon burnih noći…i prikupljanje snage za noć koja tek dolazi…u kojoj ćete još više uživati…
Stoga…
Pustite stomak…
Ja na primer imam rezervi da ne pojedem ni gram hrane do proleća… 🙂
Ništa mi ne bi falilo…
K’o medvedu koji je pošao da negde prilegne za svoj zimski san…
Ali Duša je važna…
Tu nam svima treba neograničeno punjenje…
I tu se vazda i nalazi Lek…

Koliko sam samo puta vodio ovakav dijalog u ordinaciji…
Ja – „Vaše psihičko stanje je posledica životne pozicije u kojoj ste se našli…i jednim delom svakako i vaša odgovornost pošto birate da tu i ostanete…“
Pacijent uplašeno – „Da li to znači da ja sada treba nešto da menjam u životu?“
Ja – „Ne nužno…mogu vam propisati lekove koja će smanjiti bol i patnju…i makar za kratko vam doneti olakšanje i mir…dok se ne presaberete“…
Pacijent – „Uh dobro je…uplašio sam se za trenutak da ću ja morati nešto da uradim“…
Iako ovakav način lečenja i pomaganja ljudima nije pogrešan i neetičan…jer će bol i nespokoj makar za neko vreme utihnuti…i primenjuje se i u svim ostalim granama medicine sasvim legitimno…kao kod na primer uzimanja analgetika kod ljudi koji ne čuvaju svoju kičmu ili kolena iz nekih njima znanih razloga…ili ponekad i komično kao kada moj prijatelj…kolega i vrhunski stručnjak u svojoj oblasti medicine…kada god sednemo u restoran najpre popije šaku lekova koji će unapred prevenirati bolne posledice svega onoga što će u sledećih nekoliko sati uneti u sebe… 🙂
Čvrsto verujem da je suština poziva jednog psihijatra da odgonetne koja to Dubinska Patologija stoji na putu oporavka njegovog pacijenta…
I zašto neko neće sa čuva sebe…
Moje omiljeno pitanje u tim situacijama je uvek – „Zašto vi birate sebi život kakav ja ne bih sebi izabrao ni u ludilu?
I šta to vi u stvari postižete unutra sa tim…što vam prija i godi…iako spolja svima nama kojima je stalo do vas izgleda da jako stradate?“
Kada to otkrijemo…
Obično smo već na pola puta da nam lekovi neće ni biti potrebni u lečenju…
Začudili biste se koliko puta je odgovor sasvim logičan…
Ja možda ne bih…jer volim Vladimira Đurića…tako su me naučili da treba još kad sam bio mali…i nisam od toga odustao ni pored svega što mi se kasnije dešavalo kada me je život kao i sve dohvatio i počeo da šamara…pa imam zašto i da ga čuvam…i zašto da mu i produžujem život…
Ali mnogo mojih pacijenata to niko nikada nije naučio…
Ili su se negde usput zbunili…i zaboravili na to…
Ili su se neki Zlikovci jako okoristili od toga što su im dugo isprali mozak sve dok ih nisu i ubedili da su u stvari bezvredni i nikakvi…pa onda to mučki eksploatisali…
Ili su to neki sasvim iracionalni i logički potpuno neodrživi dokazi…tipa samo lepe žene i bogati muškarci imaju pravo na lep život…da se ljube…budu voljeni i uživaju u životu…što vrišti sa većine bilborda pored kojih prolazimo svaki dan…kako bi nas naterali da kao mahniti hrčci na onim koturima po celi dan trčimo jureći za tom iluzijom…gubeći sve ostalo…a po najviše i sebe samog…
No dobro…
Još više biste se začudili koliko je to promenjivo…
Pa i kineski se može naučiti…
A kamoli to da svako zaslužuje ljubav prema sebi…
Ljudska prava…
I saznanje da nema tog ljudskog bića koje ne vredi i koje ne treba da se čuva i jako trudi…kako bi posledično vremenom i dospelo u životnu poziciju u kojoj će lako biti srećan…i u kojoj će život često biti jako lep…
Svedočiti tome i smešiti se kada nekome počnu da lepršaju Novoizrasla Krila…najpre krhko…sporo i bojažljivo…a potom u stilu nekog Orla koji juriša iznad nekih proplanaka…je i razlog zašto je psihijatrija prosto čarobna…kao Nauka i Veština…
Zato je toliko i volim…
Retko gde u medicini su takva Čuda moguća…

Nije to toliko teško…
Treba ih samo…
1. Nenormalno puno voleti i jasno im pokazati to…
2. Naučiti ih da sva ljudska prava apsolutno važe i za njih…ali i za svako drugo ljudsko biće…
3. Zaštititi ih od stvari koje ih prevazilaze dok su nejaki…
4. Iškolovati ih za nešto što vole i u čemu su talentovani…
5. Pustiti ih da odlepršaju gde oni žele kada im krila dovoljno ojačaju…
Ako ste to uspeli…
Ostvarili ste jednu Svetu Dužnost…
Dovoljno ste dobar Roditelj…
I poboljšali ste i ulepšali ovu planetu…
Pa malo li je to?

Dok god mi držimo naše lepe i normalne želje na nivou preferencija…na primer…“jako bi bilo lepo da imam skladne odnose…poštovanje i ljubav sa nekim članovima porodice…ali ne moram ukoliko je to jednostavno nemoguće postići i nije ponuđeno kao opcija“… sve će biti sasvim u redu…
Ukoliko imamo sreće…lepo ćemo se slagati sa njima jer i oni to igrom slučaja hoće i mogu…i sve će biti super…
Ukoliko ne…nećemo se previše jediti…već ćemo naći sebi životnu poziciju gde nas neće moći puno mučiti…i gde nam neće naše celokupno mentalno blagostanje i sreća suviše zavisiti od njih…
Šalio sam se skoro sa klijentom koji je od svojih ličnih monstruma iz porodice pobegao na Novi Zeland da je i to možda preblizu…ali da je po svemu sudeći ipak izgleda krenulo nabolje…i da se polako oporavlja…i počinje da cveta kao čovek…u neuporedivo boljim i zdravijim uslovima…makar i na kraj sveta…
Problem nastaje kada se ta lepa želja i preferencija podigne na jedan nivo više…na nivo apsolutističkih i rigidnih zahteva…“ja moram imati dobre i bliske odnose sa nekim članovima porodice…bez obzira na okolnosti i to kakvi su oni“…bez obzira na to što su oni možda bolesni…bezobrazni…jednostavno nisu po našem ukusu…pored njih se osećamo uvek ružno i loše…ili nas vazda uvlače u stotinu problema…
Toksični članovi porodice ne zaslužuju oproštaj i beskonačne šanse samo zato što su igrom slučaja iste krvi kao i mi…
Niti moramo provoditi vreme sa njima…
Niti imati bilo kakav odnos…
Niti imamo ikakvu obavezu da budemo porodica sa nekim sa kim bi to na papiru bilo očekivano i logično…a u realnosti je živi pakao…
Mislim…
Bilo bi lepo ali NE MORA da se desi…
I po tom pitanju je suština uvek važnija od forme…
I regula…
I toga gde se ko rodio…
I od strane koga…
Neverovatna je sreća da mi možemo sebi birati nove članove porodice…
I da mi tu u potpunosti odlučujemo o uslovima konkursa…i o postignućima koje neko treba da ispuni da bi i ostao član naše porodice…
Nećete me ubediti da moj kum meni nije rođeni brat…
A moja najbolja prijateljica rod najrođeniji…
I da za ovu Bandu koja dolazi kod mene na slavu ne bih uradio i dao sve što i za bilo kog nominalnog Đurića…
Jer oni to i jesu sasvim…ako se ja pitam…samo se drugačije prezivaju…
A da ne pričam tek o rađanju novih članova…sa nekim ko je baš naš Čovek… onako suštinski od glave do pete…
O stvaranju novih ljudskih bića koje ćemo toliko napuniti ljubavlju…pažnjom…posvećenošću…i vaspitanjem…da će nam prosto biti lako da sa takvima posle budemo porodica…
Ne zato što se tako mora…
Već što će nam tako igrom slučaja biti jako lepo…
Znate već…
Bol je u životu siguran…
Patnja je već stvar izbora…
Čvrsto verujem da je ta dihotomija čvrsto uplivisana našim načinom razmišljanja…
I time…
Da li stalno nešto moramo…i zahtevamo da nešto mora biti onako kako smo mi zamislili…
Ili smo osvestili da je neuporedivo bolje da samo želimo…i da se nadamo da će sve biti dobro i lepo…ali da ipak imamo navežbanu ogromnu mogućnost prilagođavanja ukoliko to naše zamišljeno nije ni ponuđeno u realnosti…jer će nas upravo ta mentalna fleksibilnost najpre i dovesti do blagostanja…
Važno je da nikada ne zaboravimo da pomenuto pravilo o patnji važi i obrnuto…
Prilike da budemo srećni u životu su takođe sigurne…
Da li ćemo ih iskoristiti je takođe stvar izbora…
Miljenici Sreće su u stvari samo ljudi koji znaju kako se to često postiže…

Pravilo za zagrevanje u teretani je da tu vežbu koju planirate raditi…uradite u jednoj seriji sa težinom koja je upola manja od one koju i želite da podižete…
Kako bi se mišići…ligamenti i psiha postepeno pripremili za muku…
Takođe…
Jako je važno da povremeno podignete i maksimalmu moguću težinu…koju uopšte i možete podići…kako bi mišići mogli da daju sve od sebe…i stimulisali se da još više porastu…kako bi preživeli…
Najlepši trenutak u teretani je kada posle nekog vremena u kome ste je jako trudili i bili uporni…vaša pređašnja maksimalna težina postane vaše težina za zagrevanje…
Kakav je to samo osećaj…
I koliko je to samo lepo…
Taj osećaj da možete…
Da ste uspeli…
Da ste car…
I da se vredi truditi…
Tada je vreme za ponos na sebe…
Za šepurenje…
I za ubiranje plodova…
I uopšte vam više neće biti teško da nastavite i dalje da se trudite…
Jer zaista vredi…
A Plodovi će vremenom postajati sve raskošniji…
Potpuno isto važi i za ostala polja u životu…
Dscipline su malčice drugačije… komplikovanije…i teže…
I ponekad je potrebno jako puno vremena i truda da biste nešto postigli…
Ali je pravilo isto…
Otkrij šta ti je važno…
Poželi…
Odluči…
Shvati kako se do toga može nekako doći u skladu sa realnošću…
Jako se potrudi…
Budi uporan u tome…
Postigni uspeh…
Pa se šepuri…
I pokupi Nagrade…
Pa slavi i uživaj…
Ljudi kojima često dobro ide u životu su samo ljudi koji su se navikli na ovu sekvencu…
I počeli da uživaju u svakom njenom delu…
Kao Procesu koji kroz Serpentine Muke ukoliko se jako potrudimo na kraju donosi Radost…
Naravno…
Dosta je lako kad ste već nekoliko puta uspešno prošli to Putovanje…
I nauživali se u Destinacijama na koje ste dospeli…
Perpetum mobile u grudima za trud se upravo tako pali…
A onda je zaista samo Nebo granica…