Loša vest je da mi ne možemo naterati ljude da nas tretiraju dobro…
Dobra vest je da možemo da ih nateramo da zažale što nisu iskoristili tu priliku…dok su je još imali…
Nakon odbacivanja ili maltretmana koji doživimo od nekoga…sa tog izvora bola vode dva Putića…
Jedan koji vodi u samosažaljevanje…očaj…ležanje u krevetu…dubiozu…Destrukciju i onaj parališući strah i stalno zapitkivanje da li to dokazuje da mi nikada nikome nećemo biti dovoljno dobri…
I drugi koji vodi u uspravljanje…ramena zabačena unazad…visoko podignut pogled…Konstrukciju…inat u svoju korist…i nenormalan trud i rad da porastemo na svim onim poljima koja su baš nama lično jako važna…i koja mi vrednujemo…kako bi se unapredili…i postali bolja Prilika…
Često navodim ova četiri primera iz moje prakse…
Klijenta koji je podigao personal max na benču uz one tužne pesme nakon što je shvatio da je potpuno nevidljiv na svojoj godini na fakultetu…i da ga niko ne zarezuje dva posto…
Klijentkinju koja je pošla na napredni engleski sa ciljem da svoju potragu za dobrim frajerom podigne na nivo celog sveta…
Klijenta koji je napravio poslovnu imperiju ni iz čega nakon te noći kada je čuo „sladak si druže…ali nisi ti dobra prilika“…
Ili klijentkinju koja je pročitala celu lektiru jezičkog smera iz gimnazije i pogledala ceo repertoar beogradskih pozorišta nakon što je dobila fidbek da je lepa i zgodna ali jako dosadna i prazna…
Dalmatinci imaju onu izreku da je za uspeh u životu potrebna ili inspiracija ili dešperacija…
A najbolji Pomorci znaju da podese jedra tako da i kada vetar duva direktno na krmu mogu ići malo po malo napred…tako što nađu Način da ga preusmere iza njih…
I da od lošeg naprave da bude dobro…
Naravno dok Vetar ne okrene…
A uvek okrene…
Kad tad…
Bitno je da smo tada još u plovnom stanju…
I da znamo gde smo se zaputili…
I da smo u međuvremenu porasli…očvrsli i unapredili se…
Ko će iskusnog Moreplovca…naviknutog na Scile i Haribde…džinovske talase i uragane…zaustaviti kad povoljan vetar jednom krene…i kad se more konačno primiri…
Rajska Ostrva spremajte se…
Stižemo…

Postoji jedno divno pravilo koga se drže sve ozbiljno dobre i uspešne firme…a koje se tiče razvoja ljudi koji rade kod njih…i koje je veoma jednostavno…
Možete ulagati u njih pa da vam oni opet odu…
Ili ne ulagati u njih pa da vam oni ostanu…
Potpuno isto pravilo važi i za ljude koje volimo…
I tu su naše stalno unapređivanje…poboljšavanje uslova koje nudimo…davanje…trud…ljubav…podrška…i sloboda koju pružamo paradoksalno najlakši način da kvalitetni ljudi ostanu uz nas…
A da mi postanemo jako bogati…srećni i ispunjeni…
Ne postoji izreka koja nas može više usrećiti na toliko različitih životnih polja od one stare…
Daj…da bi imao…

Pravo ludilo konzumerističkog društva kome sam svedočio tokom vikenda u jednoj evropskoj prestonici…spašavajući živu glavu od horde razularenih potrošača…čvrsto rešenih da iskoriste božićne popuste…i potpuno spremnih da svoje mukotrpno provedeno vreme na poslu lako spucaju na znak ili dva na nekom parčetu materijala izprintanog u tamo nekom Bangladešu…je u rečenici koju je izgovorila moja draga prijateljica pre neku godinu…uz osmeh koji samo ona ima dok raskošnom inteligenicijom svaku običnu kafu pretvara u preduhoviti vodvilj…“nemam ja druže dovoljno samopouzdanja…osećanja smisla i radosti u životu da bih mogla da budem ružna i bez statusnih simbola na sebi“… 🙂
Upravo u tom manjku je i suština problema…
Ali i suština rešenja…
Možda tu i možemo nekako pobediti…
Ukoliko se iznutra pokrpimo…
I tu postanemo markirani…
I jako kvalitetni…
Ja sam uvek voleo ljude obućene za More…
Majica na pruge…
Bermude…
Japanke…
I naočare koje ti nije žao izgubiti…
Ako te uhvati noć…
U baru na plaži…
Jer su muzika…piće i društvo jednostavno predobri…
I više ništa nije važno…
Osim provoda…smeha…strasti i radosti…
I naravno osmeh oko glave…
Čisto kao amajlija…
I definitivni znak raspoznavanja da ga živiš…baš onako kako treba…
Naravno…
Svako ima pravo da svoj najdeficitarniji resurs troši upravo onako kako misli da treba…
Jer prosto nema ničega dragocenijeg na ovoj planeti…sveprožimajuće zaraženoj smrću…od Vremena…
Ja ću svoje bogami trošiti u Kupaćim…

Kada sam bio najdepresivniji u svom životu ja sam čvrsto verovao da to što sam nezaposlen jasno dokazuje da sam ja potpuno bezvredan kao muškarac…i da zato ne zaslužujem da živim…niti da budem srećan…niti da uživam…jer na to nemam više pravo…kao da su muškarci samo neki hodajući novčanici…koji ako ne zarađuju gube aposlutno sva ljudska prava…i bolje da ih ni nema…
Kakva glupost…
I sad bi najpre lupio jedan vaspitni šamarčić tom detetu od Vladimira Đurića…da ga resetujem…i prizovem sebi…pa ga onda lepo i dugo zagrlio…seo sa njim kao stariji brat…i pokušao da mu objasnim sve ovo što sada znam…a što su tada neuspešno pokušavali da mi objasne ljudi koji su me jako voleli čak i takvog po mom shvatanju nikakvog…a ja bio u potpunom čudu kako uopšte i mogu da vole nešto tako nesposobno i bezvredno…a oni tek u još većem zbunu kako sam preko noći zaboravio sve svoje ostale ljudske kvalitete…samo zbog nečega što je sasvim uobičajni životni problem…i jedna sasvim normalna razvojna faza u životu…
I rekao mu da je on/to jest da sam ja mnooogo više…
Od toga kako mi ide u životu…
I kakva su mi trenutna postignuća na bilo kom polju…
To su sve prolazne faze…
Pa zamislite da mi sad prestanemo da najvijamo za Srbiju zato što nas je Brazil pobedio…
Jaki navijači…
I jaki Srbi…
Treba voleti Srbiju zato što je naša…
I što samo jednu imamo…
I zato što je toliko beskrajno lepa…
I imamo toliko stvari na koje možemo biti ponosni…
A ovo je samo fudbal…
Jedan mikrosegment koji nas opisuje…
Pre mesečak dana sam se smešio oko glave sa očima punim suza kad su one naše Legendice od odbojkašica opčinile svet…
Pa šta sad?
Trebamo li da se volimo i da budemo ponosni na nas ili ne?
Najvažnija stvar kod iracionalnosti je uočiti koliko su apsurdne…
Tada tek možemo da počnemo da ih uporno menjamo…
I da radimo na greškama u razmišljanju koje nas ubijaju…
Duša me boli što sam dozvolio da jedno ne ispred zaposlen oboji celog mene…
Jer ja sam ispod…
I tad bio…
A vala sam i sad kada tog ne više nema…
Pa opet nisam ništa posebno…
Samo mi je život bolji…
Ali sam u međuvremenu naučio da se volim bez obzira na to kako mi je u životu tom trenutku…
To su potpuno različiti koncepti…
Grb…
I Rezultat na Semaforu…
Neuporedive stvari po veličini…i bitnosti…
Kao što ću ponovo navijati za našu reprezentaciju…i apsolutno se svaki put sav naježiti dok iz dubine duše pevaju himnu…
A vrlo često je i sam zapevati…
Makar gubili sve utakmice stalno…
Nema druge reprezentacije za koju ću ja početi da navijam dok sam živ…
Osim ako ne budemo nekad igrali kao Zemljani protiv nekoga…
Što je možda još i približniji koncept mojim shvatanjima…
Ali do tad…
Ja sam ponosni navijač Srbije…
Ali i Vladimir Đurić…
Kako god mu išlo…
Navijaću za njega iz dubine duše…
I uvek biti tu za njega…
Ajmo Đurkane…
Srce na teren…
Možeš ti to…
Možeš ti sve…

Razmišljam kako možda i ne postoji veći dokaz za to da ono o čemu razmišljamo u stvari i određuje to kako ćemo se i osećati…a ne to kakve su nam zaista realne okolnosti u životu…od toga da jedna jedina poruka na vašem telefonu može promeniti Kišni Novembar…u April…
I to April u Beogradu…
Ubedljivo najbolje mesto na svetu gde se možete zateći…
Možda bismo u sklopu anamneze za depresivnost trebali da pitamo naše klijente i to kakve im poruke pretežno stižu…
I od koga…
Možda se upravo u tome i krije najpotentniji Antidepresiv…
I najviše Serotonina…
A tek je najveći Biser da to onda znači i da svako od nas može biti Antidepresiv…
I lečiti…
Stoga…
Dame i gospodo…
Telefone u ruke…
Toliko je malo psihijatara na području Evrope…
A toliko puno muke…bola i patnje…
I šaljite već jednom te vrcave…duhovite…prepametne…i šarmantno bezobrazne poruke…
Koje odišu lepotom…željom i dobrom energijom…
I predlozima za Radost…
Jednom se živi…
I morate nam pomoći…
Ne postižemo…
A ponekad je samo par slova dovoljno da nekome obojite dan…
I hvala lepo drage Kolege…

Iako vam se sada uopšte ne uči…učite jako… da niko ne bi mogao da vas ponižava…
Iako vas jako smara učenje novog jezika…učite ga uporno…da niko ne bi mogao da vas maltretira…
Iako je možda i najteži poduhvat na ovom svetu raditi na sebi na svim onim poljima koja vi lično jako vrednujete kod žena ili muškarca…radite na sebi dugotrajno i mnogo…da niko ne bi mogao da vas zeza…
Prosto je…
Ko je sebi obezbedio Privilegiju da može dati otkaz…
Da se može odseliti…
I da može raskinuti bilo koji odnos u kome mu nije dobro…
Niko mu neće moći ništa…
I u potpunosti će biti krojač svoje sreće…
A to je već sasvim dosta…
Jer znate sigurno onu staru…
Možda nije ni bitno da li je čaša dopola puna ili prazna…
Važno je da je dopunjiva…

Ukoliko neko baš ne zna da se ponaša kada ste dobri prema njemu to najčešće nema apsolutno nikakve veze sa vama samima…
Već sa jako velikim oštećenjima koja su te osobe doživele u svojoj porodici kad su bili mali…i nejaki…
Ljudi koji ne dobiju dovoljnu količinu ljubavi…podrške…pažnje…nežnosti…zaštite… reosiguravanja da su vredni i važni…i ubeđivanja da će sve biti dobro i u redu…će dvadeset godina kasnije na primere slične  energije ragovati potrebom da se zgrče ili pobegnu…
Jednostavno nisu navikli…
I imaju neki duboki osećaj sa ih samo zafrkavate…
I da je sve ovo samo skrivena kamera…
Jer…
Ko bi njih uopšte i mogao da voli?
Ovako nikakve?
Zato oni jako dobro funkcionišu sa ljudima koji ih tretiraju kao đubre…
I večito se lepe za njih…
Jednostavno im oni deluju autentično i iskreno…i deluju kao da govore istinu „bezvredan si…zato te tako i tretiram…jer naravno da ne zaslužuješ ništa bolje“…u koju i oni sami duboko i veruju…
Plus im daju večite Igre bez Granica da se bore za nečiju ljubav…
Što da ne?
Ionako su čitavo detinjstvo to isto radili…
Možda ovaj put budu uspešniji…
I uspeju da ubede nekog važnog da ipak zaslužiju ljubav…
I da je sve bila samo greška…
Nesrećan slučaj…
I da se samo nisu snašli dok su bili deca…
Ovaj put će biti bolje…
I uspeće u toj večitoj trci da ih neko zavoli..
Što i ne bi bilo toliko strašno…
Da je to moguće…
A često nije jer na njih naleću ljudi sa kompatibilnom patologijom…samo sa drugačijim predznakom…
Koji su slična oštećenja iz detinjstva prebrodili na drugačiji način…pa se kroz ceo život probijaju dramom…bukom…haosom i agresijom…
Svaki psihijatar zna da ne postoji veća ljubav od one između dramatika i strašljivaca…
I da u tom Galimatijasu Emocija možemo očekivati potpuni Vatromet Psihopatologije…
I nažalost…jako puno posla…
I potrebe da intervenišemo…
Kako bismo zaštitili slabije…i ugroženije…
No dobro…
Postoje dva načina kako možemo pomoći ljudima koji misle da ne zaslužuju ljubav…
Prvi je da ih pustimo na miru…
Ukoliko smo samo hteli da se malo zabavimo sa njima…
I da uzmemo nešto što je lepo na njima…
Kako bi nama bilo lepo…
Jer nije fer…
I ne treba biti zao…
Sve se vraća…
Sve se plaća…
I neko to od gore vidi sve…
I tu bi trebalo da važi ono staro viteško pravilo koga se drže svi pravi Borci na sparingu…
Slabiji se štedi…
Na jačeg se kidiše sto posto…
I svako od nas treba sebi da nađe svoju Ligu…
I da se trudi da svake godine napreduje iz ranga u rang takmičenja…
Prosto njih odbacivanje boli kao nož direktno zabijen duboko u srce…jer im čvrsto i definitivno potvrđuje sve ono čega se čitav život najviše i plaše…
Da je u njima problem…
I da su potpuno defektni i bezvredni…
Pa ih zato niko ni ne može voleti…
Kako će?
Kad ni najrođeniji nisu mogli…
Drugi je možda i delotvorniji…
Ukoliko ste stvarno zainteresovani…i imate motivaciju da se oko nekoga jako dugo trudite…
I možda imate zaista ozbiljne planove da sa tom dušom možda i ostarite…
Dobrodošli…
Nikome na ovom svetu ne treba više ljubavi… podrške…pažnje…nežnosti…zaštite…reosiguravanja da su vredni i važni…i ubeđivanja da će sve biti dobro i u redu…
I vremena provedenog u lepom i dobrom…
I u sreći…
Ma hajde…
Duša je to…
Ništa na ovom svetu nema veći potencijal oporavka…
Možete čak završiti i medicinu…
Pa psihijatriju…
Pa se tim Poduhvatom baviti svaki dan…
Sa potpuno različitim ljudima potpuno isto ubijenim u pojam…
I imati najveću satisfakciju na svetu kada vidite da je neko odbacio gluposti kojim su ga zadojili u porodici…
I najpre shvatio u čemu je zaista problem…pa uvežbao da razmišlja zdravo…ispravno…istinito…i logično…
Okrpio i ojačao prvo sebe…
Pa stvorio sebi novu Porodicu…najpre dvočlanu…a potom i višečlanu…u kojoj važe neka sasvim druga pravila…
Ionako ne postoji ništa lepše…važnije…i vrednije na ovoj planeti od Porodica koje odišu ljubavlju…
Svedočiti toj Metamorfozi s vremena na vreme je i glavni razlog zašto je psihijatrija najbolji posao na svetu…