Kada sam bio najdepresivniji u svom životu ja sam čvrsto verovao da to što sam nezaposlen jasno dokazuje da sam ja potpuno bezvredan kao muškarac…i da zato ne zaslužujem da živim…niti da budem srećan…niti da uživam…jer na to nemam više pravo…kao da su muškarci samo neki hodajući novčanici…koji ako ne zarađuju gube aposlutno sva ljudska prava…i bolje da ih ni nema…
Kakva glupost…
I sad bi najpre lupio jedan vaspitni šamarčić tom detetu od Vladimira Đurića…da ga resetujem…i prizovem sebi…pa ga onda lepo i dugo zagrlio…seo sa njim kao stariji brat…i pokušao da mu objasnim sve ovo što sada znam…a što su tada neuspešno pokušavali da mi objasne ljudi koji su me jako voleli čak i takvog po mom shvatanju nikakvog…a ja bio u potpunom čudu kako uopšte i mogu da vole nešto tako nesposobno i bezvredno…a oni tek u još većem zbunu kako sam preko noći zaboravio sve svoje ostale ljudske kvalitete…samo zbog nečega što je sasvim uobičajni životni problem…i jedna sasvim normalna razvojna faza u životu…
I rekao mu da je on/to jest da sam ja mnooogo više…
Od toga kako mi ide u životu…
I kakva su mi trenutna postignuća na bilo kom polju…
To su sve prolazne faze…
Pa zamislite da mi sad prestanemo da najvijamo za Srbiju zato što nas je Brazil pobedio…
Jaki navijači…
I jaki Srbi…
Treba voleti Srbiju zato što je naša…
I što samo jednu imamo…
I zato što je toliko beskrajno lepa…
I imamo toliko stvari na koje možemo biti ponosni…
A ovo je samo fudbal…
Jedan mikrosegment koji nas opisuje…
Pre mesečak dana sam se smešio oko glave sa očima punim suza kad su one naše Legendice od odbojkašica opčinile svet…
Pa šta sad?
Trebamo li da se volimo i da budemo ponosni na nas ili ne?
Najvažnija stvar kod iracionalnosti je uočiti koliko su apsurdne…
Tada tek možemo da počnemo da ih uporno menjamo…
I da radimo na greškama u razmišljanju koje nas ubijaju…
Duša me boli što sam dozvolio da jedno ne ispred zaposlen oboji celog mene…
Jer ja sam ispod…
I tad bio…
A vala sam i sad kada tog ne više nema…
Pa opet nisam ništa posebno…
Samo mi je život bolji…
Ali sam u međuvremenu naučio da se volim bez obzira na to kako mi je u životu tom trenutku…
To su potpuno različiti koncepti…
Grb…
I Rezultat na Semaforu…
Neuporedive stvari po veličini…i bitnosti…
Kao što ću ponovo navijati za našu reprezentaciju…i apsolutno se svaki put sav naježiti dok iz dubine duše pevaju himnu…
A vrlo često je i sam zapevati…
Makar gubili sve utakmice stalno…
Nema druge reprezentacije za koju ću ja početi da navijam dok sam živ…
Osim ako ne budemo nekad igrali kao Zemljani protiv nekoga…
Što je možda još i približniji koncept mojim shvatanjima…
Ali do tad…
Ja sam ponosni navijač Srbije…
Ali i Vladimir Đurić…
Kako god mu išlo…
Navijaću za njega iz dubine duše…
I uvek biti tu za njega…
Ajmo Đurkane…
Srce na teren…
Možeš ti to…
Možeš ti sve…