Podseti me priča moje pacijentkinje o njenoj divnoj ginekološkinji…Profesorki i Carici…koliko volim Lekare sa velikim L…Legendice…Šmekere i Euridite…koji plene znanjem i gospodstvom…i profesionalce koji i dalje znaju holistički da sagledaju svoje pacijente…
Kada joj se ona požalila nakon redovnog ginekološkog pregleda…kako nema redovan seks…jer ovaj njen dečko stalno nešto zanoveta…i sve mu nešto smeta…te ugojila se…te nije dovoljno negovana…ni proaktivna…ni sređena…te on nema snage i volje…nikad nije trenutak i tako dalje…sa onim majčinsko/stručno/carsko/narodskim… „Dušo…a da ti promeniš malo Pevca…sa tobom je sve u redu…ovo dole ti je sve za divljenje…ko to ne može da shvati…možda i ne treba da bude tu…
A hormoni se obično sami od sebe srede…kad počneš da čuvaš sebe…staviš se na prvo mesto…i ponekad malo ugodiš sebi…izDušiš i odmoriš…ispavaš se i jedeš kako treba…te ti redovan seks sada…kao tvoj izabrani ginekolog i stručnjak iz oblasti ženskog zdravlja…naređujem i propisujem…
Do sledeće kontrole…
Da mi to Dušo obavezno oposliš…
Na ovaj ili onaj način…“ 😀
Koliko sam samo bio ponosan na sebe kad sam upisao medicinu…
Što ću se pridružiti tom Svetom Esnafu…
Koliko mi je samo drago da još ima Koleginica i Kolega…Carica i Careva…zbog kojih će neko dete i ovog juna poći na taj prijemni sa istom idejom…
Da pomaže…
Da leči…
Da smanjuje bol…
Da sedi sa nekim u muci…dok ne smisli šta će i kako će…da bude za mrvicu bolje i lakše…
Da podržava…
Da teši…
Da govori istinu…kakva god bila…
Da zasmeje nakon suza…
Da ne očajava…i onda kada su samo čuda još preostala…
I da dá sve od sebe…da svako ko je tog dana došao u njegovu ordinaciju…a niko tu bas srećan i ne dolazi…izađe za mrvicu smireniji…hrabriji i opušteniji…
A ponekad i radosniji…
Jedino se zbog toga medicina i treba upisivati…
Svi ostali razlozi su samo pošteno zasluženi garnirung…
I nagrada u vidu uvažavanja i poštovanja od strane društva…i lepog življenja…
I na ovom svetu…
A i na onom…

Razgovaram pre neki dan sa mojom prijateljicom koja kaže „Kako da pustim sina koji je u osnovnoj školi na ekskurziju…šta ako mu se tamo nešto desi?“…
Ja sam odgovorio vrlo prosto…i psihoterapijski…“Razumem da brineš…ali pravi rizik je zaista u tome da proživi život u kome mu se ništa nikad nije desilo…
Od te sudbine zaista nema gore…
Ne možeš ga spasiti od svega…
Ali ga možeš naučiti da se čuva i da uživa…
To zvuči kao dobar plan…za sledećih 5-6 godina dok se još nešto i pitaš…
Potom će ili biti ispušten…ili nesposoban za život…ili taman…
A to taman…to počinje od ovih benignih ekskurzija…
Pa se postepeno uvežbava i proširuje…u skladu sa godinama…“
Odgovor moje prijateljice je bio… „Ti i tvoja psihoterapija…sve vi znate…pametnjakovići…“ 😀
No eno malog na ekskurziji…
Trka se sa vozom u tunelu verovatno ko u lajanju na zvezde… 😀
I brži je…kako to i obično biva…
I eto ga nasmešenog spram svakog izazova koji će život nametnuti nešto kasnije…
Koji neće biti laki…
Ali će on znati da može da ih reši…
Da ima sebe…
Da je svašta već on i prošao…
I da ima kome da se vrati…
Šta se takvom Sinu uopšte i može i desiti…
Bolje nek se život zapita…
Kakve mu radosti sve može prirediti…
Mali će svakako i za njih biti spreman…

Čitao sam preko vikenda o tome da je Praskozorje najlepša srpska reč…
I zaista jeste…
Slažem se…
Jer kakve samo Zore mogu biti na ovom našem lepom Balkanu…
Jedna opšta prelepost…
Mada su psihijatrijske asocijacije uvek malo drugačije…te je mene to saznanje setilo na sjajnog Prof. Jovana Marića i njegovu tvrdnju da je ipak Ljubavnica najlepša srpska reč…jer se većinom sastoji od reči Ljubav…
Razmišljam onda da li je i reč Preljubnik u stvari lepa…jer ako malo fenomenološki razmislimo…može li ljubljenja uopšte i biti previše…ili je tu ipak samo (sedmo) nebo granica…i povremena dehidratacija…lako rešiva dobrim vinom…
No dobro…
Moramo nekad i drugim delovima razmišljati a ne samo onim srednjim i donjim…koji nam paradoksalno najviše radosti obično i donose…
Te ću ipak završiti i sa onom legendardnom doskočicom našeg divnog Prof. Boričića koji je mrtav ladan u našem udžbeniku iz patologije napisao da je „i dalje najbolja moguća kontracepcija odlučno ne…“ 😀
Odavno mislim…
Da je tačno odmeren i mudro izabran balans između broja odgovara koji počinju sa da ili ne…koje koristimo na sve suštinske životne dileme…ponekad i najbrži put do psihičkog blagostanja…
Dugovečnosti…
Osećaja ispunjenosti…
I Radosti…
Ne postoji važnije polje u kome u životu treba da zablistamo…
Majstori i Majstorice upravo u tome evo već milienijumima istrajavaju…

Priča mi pre neku nedelju klijent koji živi na nekom hladnom…dalekom i sasvim politički korektnom Severu kako mu je Lokalna Legendica koja ga zna od detinjstva…znate oni sredovečni likovi koji decenijama rade u onoj jednoj jedinoj trafici koja radi od 0 – 24 u naselju…Dobri Duhovi svakog kraja…koji su nam uvek tu kad nam nešto hitno zatreba u pola noći…uvek spremni na šalu ili malo podrške za tužne i usamljene…sada kada je bio u Srbiji…i krenuo…u neki ludi provod…zbog koga najviše i dolazi…i svratio da kupi sve ono što mu treba za veče…standardni paket…paklu cigara…žvake i kondome…Komša Dobri Duh rekao „Srećno komšo…lep provod želim…“ 😀 i namignuo mu na onaj muški sabornički način…kako muškarci vekovima svoju sabraću ispraćaju u štetu…nekako ponosni i na njih…i na sebe…koji su isto tako nekad harali…onolikim ženskim osmesima…
I kako mu je bio Talija…
I kako nema do Beograda Noću…
I kako se nigde ne oseća tako srećno…opušteno i pripadajuće tamo negde posle dva…kada harmonike…violine i gitare krenu…do daske…
I kako mu je Duša tu bila sasvim na mestu…
Eto…
„Sunce tuđeg neba neće vas grejati…“ u svojoj najčistijoj formi…
Na sasvim alternativni način…
Živele Komše – Dobri Duhovi…
Gradske Amajlije…

Kad se provozate Beogradom…i pogledate sve te bilborde…vrlo brzo vam postane jasno koliko je tanka linija između „ako ti nećeš da radiš za 300 eura mesečno ima ko hoće“ do „ako mi ti ne daš platu 1000 eura mesečno ima ko hoće“…
I moram priznati da me sve to zabavlja…
I da mi je pomalo i drago…
Sve dolazi na svoje polako…
Uskoro će i za neuporedivo teže stečena znanja i veštine…
Neobično mi je draže što ta ista tržišna…neumitna i surova pravila isto važe i za ljubav…prijateljstvo…pa čak i porodice…
Jer…
Ponekad je najdelotvorniji poduhvat na psihoterapiji naučiti nekoga da izgovori svojim bližnjima…
„Ako ti nećeš i ne možeš da me voliš kako treba…ima ko hoće…“
„Ako ti nećeš i ne možeš da mi budeš prijatelj kako treba…ima ko hoće…“
„Ako ti nećeš i ne možeš da mi budeš porodica kako treba…ima ko hoće…“
I da napuste ono večito autodestruktivno…“mora da je u meni problem pa mi zato sve ovo rade…ja ne zaslužujem bolje“…
Kad nekoga naučimo da poveruje u to da zaslužuje najobičnija ljudska prava…za koja je dovoljno samo da dišemo da bismo bili podobni…i nadahnemo ga da neprestano počne da radi na sebi i da se poboljšava kao Prilika i za radnika…i za ljubavnika…i za prijatelja…i za člana porodice…i da shvati da je naša ultimativna ljudska dužnost da se dovedemo u poziciju da možemo da biramo na svim tim važnim poljima…
Vrlo brzo se možemo i rastajati…
Jer šta se tim ljudima uopšte i može desiti…
Na duge staze će oni uvek završiti u životnim pozicijama u kojima im je sasvim lako da budu srećni…

Ovaj post sam napisao prošle godine nakon tragedije u Ribnikaru…
Nadao sam se da ga nikad više neću podeliti…
No izgleda da moram…
Uz malu izmenu u citatu…koji sada nažalost više paše…
I nadam se da je ovo poslednji put…
I da više nikad neću morati…
Da će prosto biti potpuno deplasiran…i sasvim prevaziđen…
I da više nikako neće moći da pristaje Zemlji u kojoj živim…

Danima ne znam šta da napišem…
Jednostavno nisam pametan…
Čitamo mi o tome u psihijatrijskim knjigama po kojima učimo…koje su mahom američke i zapadnoevropske…ali nekako uvek mislimo…neće to kod nas…
I onda…
Prosto neverovatna tragedija…
Jutros mi je na internetu iskočilo nekoliko stvari koje su mi pomogle da artikulišem svoje misli i osećanja…
Prvi je citat Nelsona Mandele sa ulaznih vrata Južnoafričkog univerziteta…koji me je baš dotakao…
„Za uništavanje jedne nacije nisu neophodne atomske bombe i projektili dugog dometa.
Dovoljni su snižavanje kvaliteta obrazovanja i dozvoljeno varanje na ispitima.
Pacijenti umiru u rukama doktora koji su položili ispite varajući.
Zgrade se urušavaju u rukama inženjera koji su položili ispite varajući.
Nestaje novac u rukama ekonomista i računovođa koji su položili ispite varajući.
Ljudskost umire u rukama teologa koji su položili ispite varajući.
Pravda nestaje u rukama sudija koji su položili ispite varajući.
Neznanje studenata kojima predaju nastavnici koji su položili ispite varajući je ogromno.
Kolaps obrazovanja je kolaps nacije.“
I onda sam samo shvatio…da možda i ja grešim kada savetujem moje klijente i pacijente da gledaju prvo sebe i svoje porodice…da tu prevrnu nebo i zemlju da poslože sve kako i treba…a da se društvom pozabave tek kada to oposle…na izborima rano ujutru ili na nekom građanskom protestu…osim ako baš nisu odlučili da se bave politikom ili aktivizmom…i da na taj način menjaju sistem…
Da naprave oko sebe i svojih Mehure Normalnosti koji će ih štititi…i u kojima će važiti sistem vrednosti koji su oni odabrali…koji ih smiruje i koji ih uvodi u dugoročni hedonizam…i u kojima su okruženi ljudima koji im prijaju…
No onda vam ovakva tuga razbije tu iluziju da su mehuri dovoljno jaki i bezbedni…
Oni jednostavno pucaju pred Oštrim Bodljama neuređenog društva…krhkih institucija i sistema koji ne funkcioniše…
I jednostavno niko od nas neće moći da se opusti dok ne napravimo sebi društvo u kome se poštuje samo nekoliko stvari:
1. Pravo i Zakoni…koji važe aposolutno za sve…
2. Znanje…koje se jako ceni…i koje omogućava ljudima dostojanstvo…dobar život i sigurnost da će na najvažnijim i najpotrebnijim mestima biti najškolovaniji i najbolji ljudi…
3. Pristojnost…da moja sloboda uvek ide samo do onog nivoa dok ne počinje da ugrožava slobodu drugih…
I time svako od nas treba da se pozabavi…na sve načine koji su nam dostupni…
A pogotovo time što ćemo se uvek jasno i glasno usprotiviti prirodnim neprijateljima uređenog društva:
1. Nepravdi…
2. Gluposti…
3. Bahatosti…
4. Neodgovornosti
I možda time što će svako od nas početi da obavlja svoj posao baš onako kako treba…kako piše u nekoj knjizi ili nekom zakonu…ili onako kako je zdravorazumski…
Od najbazičnijih stvari…jer jedno je kad pustiš nekoga za 50 eura da vozi pijan…a sasvim drugo kad ti taj neko zgazi nekoga koga jako voliš…
Do onih suštinskih zbog kojih je jako lepo i opuštajuće živeti u uređenim društvima…gde sistem dobro funkcioniše…od dna do vrha…
Kako bi tom kompleksnom sinergijom u kojoj svako radi ono za šta je Bogom dan ili za šta se mukotrpno školovao mi na kraju dobili društvo u kome će biti mesta za sve…i u kome će svako biti maksimalno zaštićen…poštovan…obezbeđen i dostojanstven…
To možemo samo ako se svako od nas potrudi da svoj posao obavi savesno…stručno…pošteno i čestito…
Prvi ja…
Da na primer svako iz moje ordinacije izađe za mrvicu lakši i optimističniji…sa podeljenom mukom…i sa kapljicom nade…
Ali i tako što ću biti dobar sin…brat i ujak…
I drug i kum…
I komšija…
I sugrađanin…
I vozač…
Ma pristojni čekač u redu u Maksiju…
Jasna mi je odavno ona stara da „ako hoćeš da promeniš svet… idi kući i voli svoju porodicu“
I ona svakako i dalje važi…
Možda samo treba da proširimo Našu Porodicu malo šire…
Pa i nije nas ostalo previše u ovoj zemlji…
Maltene smo svi malo dalji Rođaci…
A svakako Zemljaci…koji treba da se drže zajedno…i pomažu…
A da ne kažem da je svakome ko je iole čitao i putovao sasvim jasno da smo u stvari svi mi Zemljani u stvari Zemljaci…
I da možda ne mislimo i ne živimo isto…
Ali svakako imamo ista osećanja…
A malo li je to…
Ako počnemo da se volimo…podržavamo…čuvamo…i obraćamo pažnju jedni na druge…ne sumnjam da će onda početi da važi i ona premudra izreka blaženopočivšeg Patrijarha Pavla…
„Biće nam bolje, kad mi budemo bolji“
Eto…ja ću se potruditi da počnem od danas…
To će biti moj način borbe protiv ovog zla…tuge i nesreće…
Jer mi treba nešto optimistično za šta da se uhvatim…
A vi se dragi Rođaci i Zemljaci…molim vas…pridružite…
Svima će nam to kad tad goditi…
I svima će nam se to kad tad vratiti…