Архиве категорија: Blog

Kamiondzijski san

Setih se sinoć…u povratku iz Crne Gore…
Tokom 12-tog sata vožnje…po mraku…kiši…magli i ledu…
Zaglavljen Iza nepregledne kolone šlepera…i nervozan zbog „check engina“ na displeju…
Dok su mi se oči sklapale…i dok sam se borio da održim maksimum minimuma koncentracije potrebnog za Ibarsku…
Priče koju sam čuo od mog prijatelja tokom jedne od kafanskih edukacija..koje toliko volim…i na kojima možda nećete dobiti bodove za lekarsku komoru…ali na kojima ćete…ukoliko pažljivo slušate…moći svašta pametno čuti…
Kako…
Kamiondžije kada voze danima bez prestanka i kada ne mogu više da ostanu budni od umora… lupaju sebi šamare…odvrnu neki turbo folk do maksimuma…pevaju…ispivaju hektolitre kafe i red bula…otvaraju prozore da bi se smrzli na kratko…i pokušavaju svakakve druge ludosti…samo kako bi uspeli da ostanu budni…
Međutim…
Kada ništa ne pomaže…onda čupkaju svoje dlake iz nosa…
To drevno predanje…je siguran način…da se prenu…
Taj bol je 100 % proveren lek protiv pospanosti…govore ovi mlađi…
Oni stariji…i iskusniji…koji su se već prevrtali…negde oko Jagodine…na ravnom delu auto puta…zastupaju drugo staro kamiondžijsko pravilo…koje kaže da je jedini lek…kada vam se prispava tokom vožnje.. da na prvoj pumpi parkirate kamion…spustite zavese….pružite se na krevetu i odspavate…koliko god je moguće…pola sata…sat… ili tri…
I da onda potom nastavite polako…ka svom cilju…
Hmm…
Zvuči poznato…
Koliko puta mi radimo poslove koji nas neispunjavaju…bez ikakve perspekitve…i satisfakcije…kao pretovarene mazge na uzbrdici…sa penom na ustima…i kopitima koje drhte…
Koliko smo vremena…pre toga…pokušavali da se zaposlimo…u zemlji u kojoj je biti pametan i obrazovan ozbiljna mana…i nesreća…da ne kažem…svojevrsno prokletstvo…
Koliko smo pokušavali da nasmejemo “ribe“ koje se „ne šale“…koje se ne lože na neke pišljive pošalice…već konkretne markirane dokaze ljubavi…
Ili da se udamo…za večite neženje…koji ne bi oženili ni idealnu verziju sebe samog…
Pokušavali da završimo fakultet ili doktorske…na silu…kad nam se već sve smučilo…kada ne možemo više ni stranicu omiljenog nedeljnika da pročitamo…
Započinjali dijetu… fristrirani od prethodne….i pregladni…
Jurili…na silu…
Bez odmora…možda…od kad ikad…
Potpuno premoreni…
I pokušavali da se oporavimo uz pomoć „proverenih tajnih načina“…
A dlaka u nosu je sve manje i manje…
I ti sitni supstituti više ne pomažu…više ne mogu da zabašure neminovno…
Umesto da zastanemo…
I jednostavno odmorimo…
Iskuliramo na kratko…
Parkiramo mašinu…
Opustimo se na čas…i ispružimo…
Damo sebi oduška…na sat vremena…
Prikupimo snagu…
Ionako već kasnimo…za našim idealnim ja…i projektovanim idealnim planovima i dostignućima…na koje se Bog ionako grohotom smejao…
Što je sasvim ok…i ljudski….i svakako nije smak sveta…ukoliko ne odustajemo…
Idealno je…ionako tu više kao reper…kao okvir…ka kome možemo stremiti…ali je sasvim u redu…i očekivano…da ga nikad nećemo dotaći…
I onda…nakon Dremke…
Ustanemo…protegnemo se…umijemo…i razgibamo…
Popijemo kaficu…uzmemo zalogaj ratluka…bacimo šalu dve sa konobarom…
I nastavimo…
Restartovani…
Ka svom cilju…
Bezbedno….i uživajući u vožnji…
Obraćajući pažnju na male radosti usput…
Puni elana…
I podsećeni na onu staru…
Da nije sve u Destinaciji…
Već je čar…vazda bila u samom Putovanju…

Advertisements

Cestitka 2018.

U 2018- toj…

Vam od srca želim….

Da se fokusirate na mogućnosti a ne na ograničenja…

Da pronađete kreativna rešenja za svoje probleme…

Da prevaziđete svaki izazov…mali ili veliki…unutrašnji ili spoljašnji…

Da sami sebi zaradite novac…i da budete ponosni na sebe zbog toga…i da ga brzo potrošite na stvari koje su vama lično vredne…i važne…a ne društvenim mrežama…

Da čitate…putujete…idete u pozorište…i bioskop…

I da se ljubite i spavate sa ljudima koji to rade…

Da budete odgovorni prema svom zdravlju…kao prosečan emancipovani Evropljanin….

Ali da ne zanemarite sitne poroke…koji vas čine stanovnikom najlepšeg predela na planeti…

Da pijete dobro vino…okruženi ambijentima…osmesima…siluetama… i intelektima koji plene…

Da nadjete vreme za svoje hobije…lenčarenje…i prijatelje sa kojima ne morate raditi ništa posebno…već samo biti…

Da imate što više porodičnih ručkova…i proslava nakon kojih će vas posle tri dana biti sramota…

I na posletku…

Da budete…

Još veće Dame i Šmekeri…

Nasmejaniji…

Lepši…

I srećniji..

No ikad…

U to ime…

Živeli!

Malčice

Psihoterapija je najlepši poziv na svetu…
Kreativan…intelektualan…izazovan…težak…ali sa povremenim satisfakcijama koje zaista nemaju cenu…
Poneko…definiše psihoterapiju kao red suza…red smeha…
I zaista ponekad…kada vidite nečiji osmeh po prvi put…tek nakon nekoliko meseci terapije…i shvatite zašto se time bavite…
Humor je u REBT-u blagotvoran…i zasta nema boljeg leka za neke iracionalnosti…od starog dobrog smeha…i treba ga maksimalno negovati…
Najsmešnija priča koju sam ikada čuo od klijenta je polu romantična…polu erotska…a 100 % simpatična…makar meni…
Priča ide otprilike ovako…
Moj klijent se našao nakon „burne noći“…izlaska…dobre muzike…i tone alkohola…u stanu sa devojkom…finom…i lepom…sa malo garderobe…i puno oblina…sve kako valja i trebuje…
Seksualna privlačnost…Energija Polova…Večita Igra…feromoni…maligani…opuštena atmosfera i dodiri su odradili svoje…i ona se malo po malo našla u njegovom krilu… u lakoj predigri…koju je on naravno pokušavao što pre da prevede u seks…kakav takav…sasvim pošteno…i momački…uobičajno…
Tome se čvrsto usprotivila njena savest…“pravila iz kuće“…uputstva sa stalnih edukacija kod frizerke…“kako ne treba nikako nikada nikome dati prvo veče“…licemerni komentari poznanica iz grada koje je nerviraju…“hej zamisli sa kim je Ivana otišla kolima sa splava prošli vikend“…lažnog morala…“kako je za ženu sramota da želi seks“…tako karakterističnog za Balkan…i malograđanštine…koja se zapatila i po pristojno velikim gradovima…
No…da ubrzam priču…
Nakon dva sata ubeđivanja…Majakovskog…Balaševića…Elitnih Odreda…par masnih fazona „ala batica iz kraja“…pokušanih svih fora kojih se mogao setiti iz mens helta…i sa savetovanja tokom trećih poluvremena nakon sporta…“kako nema predaje…i kako neće uspeti lepi…nego uporni“…ništa se još nije desilo…
Rezultat nula : nula…
On je uporno napadao…ona se još bolje branila…stoički…taktički perfektno…Italijanski…
Lopta je faktički sve vreme bila na sredini terena…
Sve dok u jednom trenutku…njemu već nije bilo dosta…moglo bi se akademski reći da je popizdeo…i kada se smorio…onoliko koliko se već može smoriti muškarac koji nije dobio ono čemu se nadao…od osam te večeri…i kada je njegovo telo već satima to očekivalo…kada se iznenada…kao grom iz vedra neba…odjedanput našlo Solomonsko Rešenje…
Za njenu savest i njegovu želju…
On je naravno u sekundi pristao na njena novouspostavljena pravila igre…
Skinuće se…i on će moći da uđe samo sa početim delom svog penisa…takoreći “MALČICE“…
Osmeh…promptna maksimalna erekcija…garderoba u trenu na podu…udarac jedinicama tokom poljubaca…naježenost od uzbuđenja…žmurenje…i on medju njenim butinama…
Godine evolucije…fiziologija…nagoni…instinkti…i najnormalniji sled događaja…
Naravno…da je moj klijent uradio ono što bi pretpostavljam svaki čestiti muškarac u toj situaciji uradio…
Samo ne znam kako to da da nemasno opišem…
Suštinski je ušao maksimalno…do poslednjeg milimetra…koliko god da je dug…upro…da kažem “muški“…
Osećaj sreće…ekstaze…ispunjenosti…nekog posebnog muškog ponosa…“kakav sam ja car“ u mislima…“kresnuću je ipak…“(podjednako malograđanskog i licemernog…klinačkog i nezrelog…samo ne znam čiji su kompleksi stariji…šta je čemu prethodilo…tojest ko je sve to prvi zakuvao…seljaci ili seljanke?)
Na njenom licu…faca…“samo da ne vidi da uživam…i da sam ovo htela…i znala da će se desiti“…isto tako od osam…
Da se u ovom trenutku završila…priča bi još uvek bila hepi end…makar za njega…
Da se nije desilo nešto što će posle dugo pamtiti…i on…a Boga mi i ja…
Repetitivni osećaj prijatnih senzacija…i jedan od najlepših prirodnih osećaja koje jedan prosečan čovek može osetiti…je u jednom trenutku prekinuo njen romatnični hrapavi glas…polu promukao…polu dubok…iz porodice onih najseksipilnijih…između dva udaha…
„Uf…dobro…nek ide život…hajde…stavi ga celog“… 🙂
Ja se odmah nasmešim kad se toga setim…
„Molim“…pomisli u sebi…moj klijent…
Šta sad?
Kako reštiti dostojanstveno i momački ovu situaciju?
„Možda ipak bolje ne…“
„Stvarno nije u redu….bolje sada da stanemo….neću da se osećaš iskorišćenom…ne želim da te povredim“…
„U pravu si bila…možda bolje neki drugi put…kad se bolje upoznamo“
„Ama…zemljače…kasno je sad…šta je tu je…udri“…reče ona kroz neki poseban osmeh…sa posebnim pogledom… 🙂
I tako se taj seks…nekako ipak odigrao…
Neko vreme su se i zabavljali…
Ne znam šta je bilo posle…sa njima…
Ono što znam je da bi svako od nas trebalo da zna šta hoće a šta ne…
Nema arbitražnih pravila…
Uputstava za život…
Ne postoji nijedna knjiga…u kojoj piše…“kako treba živeti“…
Nema udžbenika za to…
Mi ga trebamo napisati…svako za sebe…i po tome se se ravnati…
I uvek raditi ono što je najbolje za nas…
Ne ono što društvo ogrezlo u lažnom moralu od nas očekuje…
Licemeri i malograđani…
Tako ispravni…čestiti..moralni…i pošteni Balkanci…kojima je seks najveći problem…
Jer oni će pričati…pa će pričati…i raditi sto puta gore stvari…kao i uvek…
Ne bi bilo zgoreg da i mi imamo šta da ispričamo…ili makar čega da se setimo…
Makar i ovakvih Slavnih Anegdota…
Jer kajanje će uvek biti tu…
I za stvari koje smo uradili…ali nažalost i za one koje nismo…
To je posao za koji se savest i školovala…čitavo detinjstvo…
A naš je da živimo onako kako mi želimo…i kako mislimo da treba…
I što pre to shvatimo…
To jest…sa što manje godina…
Imaćemo više vremena da se zabavljamo…
Da budemo zadovoljni…
Neogorčeni…
I da smejemo…
Onako Muški…

Red u bolnici

Koliko ste puta ludeli čekajući u saobraćajnom kolapsu na Gazeli?
Koliko ste puta cupkali u redu u vašoj banci za vaš rođeni novac?
Koliko ste puta popizdeli u povratku iz Grčke kada vidite kolonu na našoj granici?
Koliko ste puta histerisali kada dostava hrane ne shvata da ste gladni i nervozni?
Ili se jednom rečju nervirali kada gubite vaše vrlo ograničeno vreme na neku glupu i neprijatnu obavezu?
Ukoliko jeste…a siguran sam da jeste…vi ste pravi pravcati srećnik…
Jer…
Koliko ste puta pratili Nekog Svog u Bolnicu?
Na rutinsku intervenciju…
Sa relativno dobrom prognozom…
Jednu od onih što 99 puta od 100 prođu savršeno ok…
Stajali pored te Osobe…i razmišljali koliko je statistika jedna beskorisna nauka…kada je Neko Vaš u pitanju…
Kada je Neko ko vam je sve…samo obično x u toj jednačini…(koja se rezrešava na Nekom Drugom Mestu…)
I kada sebi postavite pitanje da li je baš on taj neviđeni Baksuz…baš taj jedan od sto…
Ili ste to možda vi?
Koliko ste puta stajali u redu u nekoj Bolnici i zahvaljivali se Bogu što kod nas ništa ne funkcioniše…što su redovi toliko veliki…i što ćete sa tom Osobom provesti SIGURNO još barem 45 minuta u redu…
ZAGARANTOVANIH i IZVESNIH 45 minuta…
Koje niko ne može da vam oduzme…
Srećni zbog svake sulude administrativne gluposti i birokratske zavrzlame koja sada koči i usporava napredovanje u tom redu…
Jer više nigde ne žurite…
Samo bi stajali makar i tu…
Na tom nesrećnom mestu…
Sa tom vašom osobom…
Lupali…i pokušavali da je nasmejete i opustite…kao da je to svaki dan…i da uopšte nije strašno što će joj neko šetati sa nekim instrumentima po stomaku…
Pokušavate na svaki način da odložite trenutak kada će proći…kroz nevidljivu granicu…u deo koji je samo za pacijente…gde vi ne možete…
Gledate tog prokletog portira i mrzite ga iz dubine duše…što se drznuo da vas razdvaja… kao da je on nešto kriv…kao da je on odlučio ko će danas na operaciju…a ko ne…od vas dvoje…
I mislite kako je u potpunosti u pravu genijalni Ajnštajn…
Kako je sve zaista relativno…
Kako se sekiramo zbog trivijalnosti…
I rasipamo vreme na gluposti…
Nerviramo se zbog uobičajnih frustracija…
Saobraćaja…novca…vremenske prognoze…i dijete…
A zanemarujemo Naše Lične Vrednosti…
Osobe koje su nam najvažnije…
Aktivnosti u kojima najviše uživamo…
Najmanje pažnje posvećujemo suštinski najvažnijim stvarima…
Budisti kažu da svakog dana treba meditirati minimum 20 minuta…osim u danima kada nemamo vremena za to…
Tada treba meditirati minimum sat vremena…
Kako bi posložili misli…
Utvrdili prioritete…
I shvatili gde to žurimo kao muve bez glave…
Fokusirani na raznorazne detalje…zanemarujući suštinu…
Isto je i sa ljubavlju…
I sa voljenjem naših voljenih…
Prvo trebamo to pokriti…obezbediti i utvrditi…štiklirati kad završimo za taj dan…
Pa sve ostalo…
Jer vremena ionako nema…
I svakako je potpuno relativno…
Pa što ga onda ne bismo potrošili na najbolji mogući način?

Preljuba

„Doktore…tolika je kriza udarila… da sam morao ljubavnicu da prebacim na samofinansiranje“…
Biseri psihoterapije…
Najlepseg posla na svetu…
Psihoterapeuti definitivno nisu sveštenici…
I ne bi trebalo da donose arbitražne odluke o tome da li je nešto dobro ili ne…
Da li je ispravno ili nije…
I da li je neko nešto trebalo da uradi ili ne…
Prevara za nekoga može biti čudotvorni lek…a za nekoga smrtonosni otrov…
Najbolja ili najgora stvar…koju je neko uradio sebi…ili drugome…
Pitanje je samo ko ste vi?
U kom uglu tog vatrenog trougla (ili četvorougla) ste smešteni…i kakav je iz tog ugla pogled na situaciju…tojest…šta su vaše želje i interesi…
Za psihoterapeuta…najbolja pozicija je pozicija potpune neutralnosti…uz maksimalan trud da se objektivno sagleda cela situacija…
Moralne vrednosti i životna pravila terapeuta ne bi smeli da utiču na savetovanje klijenta…
Psihoterapeut je tu da postavi prava pitanja…a ne da donosi genijalne odgovore…
Odgovori su uvek pod jurisdikcijom klijenta…
Kao i njegove krajnje odluke…
Psihoterapeut je u obavezi da uloži maksimalan napor da taj put bude ispravan…racionalan…promišljen…i mudar…
Da se odbace zablude…predrasude…iracionalna uverenja…i stranputice…
A poslednja stanica je uvek pod patronatom onoga ko drži volan…
A to bi uvek trebalo da bude klijent…
Biti ljubavnik…ili imati ljubavnika…biti ljubavnica ili imati ljubavnicu…sa aspekta psihoterapije je sasvim ok…
Ono što psihoterapeuti u tim situacijama analiziraju je psihopatologija koja je eventualno prethodila neverstvu….psihopatologija koja evenutualno postoji za vreme samog čina…i psihopatologija koja se javlja posle njega…
Ukoliko je nema…
(što je doduše retko)…
Sve je u savršenom redu…
I ponekad imamo osećaj da nam se klijenti samo hvale…a da je naš život vrlo dosadan…
Ali to je već druga…dosta duža… i vrlo tužna priča…
Ipak…
Ja obožavam na seansama da pričam o zaljubljenosti…o ljubavi… o uzbuđenosti…o požudi…o zabranjenim željama…o nemogućnosti da se nešto desi…i o nemogućnosti da se nešto ne desi…o trenucima slabosti… o trenucima sreće…i o posledičnoj griži savesti…a pogotovo o seksu…kao najdelikatnijem…najinteresantnijem i najintrigantnijem polju ljudske psihe…
To mi je sto puta lepša i prijatnija tema…od priča o dečijim leukemijiama…karcinomima sa 6 meseci preostalog života…saobraćajnim nesrećama…sa posledičnim kvadriplegijama… i sahranama…
Ne zato što ne volim takve klijente…i njihove sudbine…(naprotiv…baš im se divim…svaki put…kao pravim Diskretnim Herojima)…
Već zato što su nam u tim situacijama vezane ruke…ishodi i ciljevi terapije variraju ponekad toliko blisko nuli…ponekad nam je cilj samo da neko ne izvrši suicid….“samo depresivnost“ bi oberučke prihvatili…koliko god da je patološka…i mi i klijent…jer je jednostavno sudbina suviše teška…i nepromenjiva…
U ljubavi…seksu…prevarama i preljubama sve je reverzibilno i promenjivo…
U sekundi…
Uvek postoji mogućnost da klijent zastane…da se predomisli…pokaje…i prestane da radi stvari koje za njega nisu dobre…
Ili za njegove bližnje…
Porodicu…ženu…muža…decu…
Ili čak ljubavnicu… njenog muža…i njenu decu…
Na primer…
Da prestane da bude veran…
Ženi koju ne voli…
Ili…
Možda čak i…
Da prestane da bude neveran…
Ženi koja to ne zaslužuje i koja ga voli…jer je to za njega dugoročno najbolje…
Ponekad tu odluku umesto njega donesu njegove Žene…
Rođena žena ili ljubavnica…
Nakon savetovanja sa svojim psihoterapeutima…ili advokatima…ili novim muškim prilikama…koji su tako divni…tako lepo znaju da saslušaju…i posavetuju…
U stvari…
Najbolje bi…i za sve njih…a i za nas bilo da…
Kada god ne znamo šta bi trebalo da uradimo…
I šta je to Dobro…
Da se setimo one stare…
Da je Dobro uvek ono što će učiniti najviše moguće srećnim…najveći mogući broj ljudi…

Besmrtnost

Da li ste ikada pomislili koliko ste privilegovani zbog toga što imate…

Na primer…

Penis?

Ili matericu?

Ili oba bubrega?

Ili providne rožnjače?

Koliko ste srećni i blagosloveni zbog toga…

Što možete da osetite iznenadnu snažnu erekciju…ili nadolazeći orgazam…i što možete da se osetite kao muškarci…u nekoj postelji…

Ili što možete da rodite…nekog Svog…Sebi…

Ili „da se odvalite“…da preterate sa pićem…kada ste srećni…jer nešto slavite…ili kada ste tužni..jer je život postao pretežak…“i ne možete bre više“… jer će neki tamo štreber iz laboratorije sve te „Otrove koji leče“…sutra natenane izbaciti…mililitar po mililitar…vredno…staloženo…sistematično…i uporno…jer voli svoj posao…i već je toliko puta bio organ meseca…u nekim telima…

Ili što možete da gledate…a čak i da vidite…jednu sasvim običnu devojku…u smešnom džemperu…pa svoju simpatiju…u „košulji za fakultet“…pa svoju ljubav…u najobičnijoj majci…pa svoju devojku…bez majce (ne nadajte se dalje…bezobraznici…to je već nešto o čemu se ne priča…makar…na pristojnim stranicama na facebooku-u 🙂 )…pa verenicu…pored vas…za stolom na porodičnom ručku…pa svoju Ženu…u belom…pa vašu novu malu porodicu…u šarenim kupaćim gaćama…u plićaku…sa velikim talasima…na nekom Grčkom ostrvu…

Znate li koliko ljudi to ne može sebi da priušti?

S druge strane…

Svi ćemo umreti…

Verovali vi u to ili ne…ta činjenica je jedna vrlo jednostavna istina…neizbežnost…kojoj još niko nije utekao…

E sad…s obzirom da to pravilo zna da bude malčice neprijatno…i nepodložno dogovaranju…završavanju preko veze… i pregovorima…i da je sasvim izvesno da će se kad tad obistiniti…a vrlo neizvesno šta će biti posle njega…ljudi se od vajkada toliko plaše Smrti…da oduvek  imaju potrebu da nekako osmisle Život…kako bi nekom tajnom veštinom…magijom…prevarili Tu Zlu Neminovnost…i na neki način postali besmrtni…

Neko ulaganjem u sećanje komšija…kolega…navijača…ili prijatelja…

Neko decom…što će lepšim i boljim učiniti svet…

Neko naukom…kojoj se posvetio sa istim ciljem…

Neko umetničkim delima…muzikom…ili čak poezijom…kojoj to ulepšavanje definitivno uspeva…

Možda postoji način da postanete besmrtni na mnogo jednostavniji i brži način…

Jednim najobičnim potpisom…

Na jednom običnom parčetu kartona…zvanom Donorska Kartica…

Kojom ćete priuštiti nekom potpunom Neznancu…sa kojim delite samo pripadnost najnaprednijoj i najplemenitijoj životinjskoj vrsti na svetu…nešto od gore navedenog…

Prvi seks…

Prvo dete…

Slobodu da bude poročan…

Pogled na Svet…

I to vas verovali ili ne…neće koštati apsolutno ništa… već ćete uveliko biti mrtvi…

Doduše…

Ne baš sasvim…

Samo delimično…

Samo će oni organi koji ne mogu spasiti druge…to biti…

Pa nije li to onda Besmrtnost? 

I pobeda Smisla nad Prolaznošću…

Pobeda Kreativnosti…Inteligencije…Nekonvencionalnih Rešenja…i nekoliko hiljada godina sporog ali upornog Ljudskog Napretka…nad Nedaćama…i Neminovnostima…i Prokletstvima…

Ja mislim da jeste…

I zbog toga sam već odavno stao u taj Red…

Šta vi čekate?

Duševne bolnice

Za ovih petnaest godina koliko sam u Medicini…prisustvovao sam brojnim fascinatnim prizorima…
Doduše…
Fascinantno lepim…
I još fascinantnije ružnim…
Uspešnim i neuspešnim porođajima…
Uspešnim i neuspešnim reanimacijama…
Uspešnim i neuspešnim pokušajima suicida…
Uspešnim i neuspešnim poslednjim udisajima…
Međutim…
Ništa na mene nije ostavilo toliki utisak…kao jedno najobičnije popodne… u vreme posete… u „Ludnici“ na kraju grada…
Malena soba…maksimalno sređena za srpske uslove…uredna po hirurškim a kamoli psihijatrijskim standardima…čiste zavese…jedan bolnički krevet…jedna stolica…jedna komoda sa nekoliko prastarih ruskih klasika i pozajmljenim prekjučerašnjim večernjim novostima…u potpunoj diskrepanci…sa tek donešenim bananama…
Domaćin…obrijan…i uredno potšišan…u pidžami…nasmejan…
Muškarac i žena u gospodskoj garderobi…zabrinuti…u poseti…
On srećan što mu je neko došao u posetu…“čak i na ovakvo mesto“…i što je to neko „njegov“…
Oni rastuženi…i zabrinuti što vide samo senku svog Druga iz gimnazije…
Druga…koji je jednom bio tako lep…tako mlad…i zgodan…poletan…i nesalomiv…inteligentan…sa svim peticama…kapacitet…i potencijal…
Uvek raspoložen i nasmejan…
Sve do II godine ETF-a…kada je počeo da traži neku čudnu simboliku i povezanost u brojevima i formulama…i da ima utisak da se tu nalazi neka posebna poruka za njega…
I kada je paranoidna shizofrenija počela da ostvaruje svoje zloslutne ciljeve zapisane u njegovoj nesrećnoj genetici…
I kada je prvi put hospitalizovan na psihijatriji…na odeljenju za agitirane pacijente…
Pa ubrzo i drugi…
Pa za tili čas… i dvadeset i drugi put…
Druga…koji je uskoro počeo da propada sveobuhvatno…telesno i psihički…
Druga koji je za dvadeset godina lečenja postao samo senka…
Samo ljuštura prethodnog sebe…
Sećanje na mogućnost…da bude srećan…
I Druga koji je bio toliki baksuz da pored sve muke na kraju ostane i bez majke koja se jedina brinula o njemu…hranila ga…kupala…oblačila…i „terala“ da pije lekove…
Jedine osobe koja ga je jednom rečju…volela…
(Svi su se doduše i čudili kako je toliko izdržala sa mukom najvećom od svih…osuđena na svakodnevno gledanje bolesnog sina…)
I koji je potom vrlo brzo završio na ulici…kao beskućnik…bez hrane…i još važnije… lekova…
Ali druga koji je ipak jednog jutra imao taman tolišno sreće da ga Žena… koja je upravo u poseti… slučajno sretne u Tašmajdanskom parku na klupi sa dve kese…tadašnjom celokupnom imovinom…bradom od dve godine i kosom neopranom barem jednu…i da mu ponudi delić kifle…koji joj je bio previše…što i inače radi…kada vidi nekog…manje blagoslovenog…
I da u trenu prepozna Njegove Oči…i ožiljak na arkadi sa maturske ekskurzije u Budimpešti kada ju je branio od onog pijanog slepca iz četvrtog tri što je kasnije postao ministar…
I da se šokira…potpuno zamrzne… doduše na rekordno kratak vremenski period za takvu spoznaju…a da se još brže motiviše…
Da organizuje odeljenje…
Da telefoni zazvone…
Ipak je ona bila predsednik odeljenske zajednice u tom odeljenju…a to odeljenje je bilo čuveno u celom Beogradu…po svemu…dobrom…
I pozove blagajnika koji je sada u Kanadi da prikupi novac…kako zna i ume…
Kontaktira sekretaricu odeljenske zajednice… sada vrsnog advokata… da pomogne oko preuzimanja starateljstva nad Drugom…
I najgoreg đaka iz odeljenja…kako bi ga zamolila da dozvoli Drugu da neko vreme provede u jednom od tih silnih stanova po Vračaru koje izdaje…kako bi se makar malo oporavio…nahranio…okupao…i ugrejao…jer ko zna da li bi sve te stanove i imao da nije završio drugu godinu gimnazije…tako što mu je Drug… nakon svojih… uradio i njegove zadatke…i poslao mu ih na puškici… na poslednjem kontrolnom te godine…
I na kraju…i najveću štreberku odeljenja…sada već docentkinju…uglednu načelnicu odeljenja na kliničkom centru…koja je nakon nekoliko nedelja konsultacija došla do predloga za dugotrajno rešenje…
„Raspitala sam se…mi ćemo mu plaćati smeštaj na psihijatriji…postoji to jedno odeljenje na periferiji grada gde je to sve super organizovano…maltene kao u Evropi…imaće tamo sve što mu treba…hranu…negu…lekove…lekare…moćiće tamo da se odmori od svega…i da spasi svoju dušu…a i mi ćemo puno uraditi za naše“…
Odeljenska zajednica je bila jednoglasna…kao i uvek…
Napravili su žiro račun…i raspored poseta…svake nedelje po dvoje iz odeljenja…uz eventualne nenadane posete drugova koji doleću iz inostranstva…i godišnjice mature…koje su se od tog trenutka nekako slavile jače i srećnije…
Sećam se tog Naježa…dok mi je koleginica pričala sve ovo…
Osećaja kako propadam u fotelju u lekarskoj sobi…i sećam se da sam sledećih pola sata samo gledao kroz prozor…
I razmišljao…
Da li je ovo moguće u našoj zemlji?
U 2010-tim?
Nakon svega što smo prošli?
Da li ovakvi ljudi stvarno postoje još uvek?
Ljudi sa velikim Lj…
Ispravni…čestiti…i dobri…
Altruistični i empatični…
Koji hoće da pomognu…
Ljudi zbog kojih vas je sramota…koliko god da ste do tada uradili…
I koji pokazuju da je sve moguće…ukoliko nešto želite…
I ukoliko tražite načine…a ne izgovore…
Sećam se razmišljanja…kako sam već i pre svega ovoga znao da ponekad u „Ludnici“ možete videti najnormalnije ljudske osobine i najlepše emocije…ljubav…ponos…zahvalnost…iskren osmeh…deljenje…prijateljstvo…odanost…i ljudskost…
One su i napravljene da bi se zaštitili oni koji to ne mogu sami…
Oni za koje je Pravi Život pregrub…
I mislio se…
Kako porodicu u kojoj se rodimo ne možemo da biramo…
Kao ni genetiku…
Niti bolesti koje ta genetika nosi…
Niti težinu sudbine koja nam je namenjena…
Ali prijatelje možemo…
Makar tako što ćemo mi nekome biti prijatelj…
Nekome ko ne može ništa da nam da zauzvrat…
Nekome ko ni na jedan jedini način ne može da nam se oduži…
Osim očima punim zahvalnosti…
Ma koliko te oči bolesne bile…
I na posletku…
Kako „Ludnici“ mnogo bolje pristaje termin Duševna Bolnica…
Jer…
Retko gde ćete videti Ljude sa više Duše…