Архиве категорија: Blog

Pijanci

Svaki dan u putu do posla prolazim pored grupice pijanaca na uglu Vojvode Milenka i Resavske…
Maltene smo kolege…u izgaranju…doduše…svako u svojoj oblasti…i svom polju ingerencija…
Skoro da sam ih i zavoleo…
Mirni su…nenapadni…maltene simpatični…zaronjeni u svoje priče…prvobitni smeh i galamu…u rano popodne… kada odlazim na posao…i posledičnu tugu…zagledanost i ćutanje…kada se vraćam…noću…
Razmišljam kako sve pijance ovoga grada (ili Planete) vežu dve identične stvari…
Prva je da je svako od njih pojedinačno imao neki problem zbog kog je počeo da pije…
Da li je to nepravednost komunizma…ili kapitalizma…Tito ili Sloba…90-te ili 2000-te ili 10-te…strog profesor na fakultetu…neuzvraćena ljubav…nepravda…izneverena očekivanja…ili bruka pred bitnim očima…neprepoznat talenat…nezaposlenost…ili impotencija…siromaštvo…ili nepovoljna geografska širina porodilišta…ili užasan primer za ugledanje u kući…neočekivana smrt nekoga važnog…ili prokleta genetika…neuravnoteženost hemije u mozgu koja vapi za hemijom spolja…
To je svakako manje važno…
A druga zajednička stvar je da niko od njih taj problem nije rešio alkoholom…
Potpuno je jasno da nas bežanje u poroke samo drži u začaranim krugovima odlaganja patnje…
Životni problemi rađaju nezadovoljstvo…tugu…frustraciju i ljutnju…emocije koje su zdrave iako su negativne to jest neprijatne…i koje su prirodna reakcija na nesreću…
Kao što nas ruka jako zaboli kada je prislonimo na vrelu ringlu…
Taj intenzivan bol služi da bi je istog sekunda sklonili…da bi se spasili od većeg problema…
Evolutivno taj bol postoji da bi se pokrenuli…da bi preživeli…
Ukoliko mi lečimo taj bol…a ne sklanjamo ruku…ili ne gasimo ringlu…mislim da vam je jasno šta će se desiti na duže staze…mada verovatno ne znate koliko se lako umire od opekotina…ili od Nesrećnosti…
Ukoliko mi anesteziramo te negativne emocije…alkoholom ili bilo kojim drugim „lekom“…
Mi u stvari na taj način ubijamo prirodnu motivaciju koja nam je neophodna da bi se promenili…
I tonemo sve dublje i dublje…
Tada alkohol predstavlja samo bocu sa kiseonikom koja nas vuče na dno okeana…
Koja kao pomaže i preživljavamo dok je ima…
Manje nas boli i baškarimo se opušteno dok idemo ka mestima sa manje sunčeve svetlosti…ka mračnijim dubinama…
Čudimo se stvorenjima koja srećemo usput kako se muče…koja daju sve od sebe da izrone…
Jer mi imamo kiseonik…i baš nas briga…
Ali gravitacija je neumitna…
Boca je teška…i ograničena..
I ostaćemo bez kiseonika u najgorem mogućem trenutku…na samom dnu…
I tada stvarno nema izlaza…
Nikoga neće biti tu…i naši mišići će od nevežbanja biti potpuno neupotrebljivi…
I nećemo moći da se vratimo na površinu…prosto je predaleko…i nemoguće…
Jednostavno stvari su tada nepopravljive…i nerešive…
Vreme je nepovratno izgubljeno…
I propustili smo sve prilike…za spas…
Stoga…
Plivajte iz petinih žila kada bujica krene da vas nosi ka dnu…
Jako…uporno…i koliko god to bilo bolno i neprijatno…
Batalite olakšice…i lažne pomagače…
Jedina suštinska brana psihopatologiji je Sreća…
A ona je uvek uzvodno….

 

 

 

Advertisements

Ili si Čovek ili nisi

Skup mojih predrasuda o Nemačkoj se može podvesti pod onu staru…
Nemačka medicina je najbolja na svetu!
Red…rad… disciplina…tačnost…ozbiljnost…planiranje…uređenost…
Povučen tim razmišljanjem isplanirao sam put od Fulde do Strazbura u minut… tri presedanja…Fulda-Frankfurt-Karlsrue-Strazbur…da bih stigao tačno na početak Letnje Škole Psihoterapije koju organizuje Evropska Psihijatrijska Asocijacija…za koju sam se toliko spremao…i kojoj sam se toliko radovao…s obzirom da u Evropi bukvalno ne postoji ništa bolje na šta možete otići…kako biste učili i porasli kao psihoterapeut…
Od Fulde do Frankfurta voz je šljakao perfektno…u sekund…
Mnogo nenašminkanih sređenih žena koje idu da rade…mnogo muškaraca u odelima koji raspoloženi idu na posao…sa osećanjem smisla i svrhe…mnogo studenata koji hrle na Univerzitet…ponosnih što trenutno apgrejduju svoj softver…na viši nivo…i srećnih što će sa tim parčetom papira posle moći da biraju gde će raditi…tojest…kome će posvetiti svoje znanje…vreme i trud…u zamenu za gospodski način života…
Voz stiže u minut…trčim sa sve koferom od centralne železničke stanice u Frankfurtu do polazišta Flixbusa…300 metara dalje…
Razmiljam kako mora da je neko sa fakultetom baš za to pravio ove velelepne stanice i povezivao ih sa drugim sistemima prevoza na ovako logičan način…no to je druga i dosta mračnija priča…
Stigao sam tri minuta ranije…zauzeo busiju…i posmatram kolege-putnike…
Bombaš samoubica arapin…Afrikanac intelektualac sa laptopom…grupa turista iz Koreje sa tabletima…Šveđanke sa bekpekovima i osmesima sede na asfaltu…glasni gojazni Amerikanci sa kesom iz Meka…par fluorescentnih rejvera iz Nemačke…i nekoliko srećnika iz Sirije koji su uspeli da sitgnu tamo gde su pošli i sad više ne znaju kud će sa svojom tugom…
Čovečanstvo u malom…
Prolazi 15 minuta…30…45…autobusa i dalje nema…
Radnik sa stajališta nam objašnjava da se desio karambol na autoputu i da će autobus kasniti dva i po sata…
Mislim se u sebi…jbt…pa u Beogradu nikad ne bi toliko kasnio…ubacili bi nekako novi autobus… makar nas u tom trenutku bombardovali…
Gotovo je…neću stići…neću uspeti da presednem na sledeći bus u Karlsrueu…
Zakasniću na ceremoniju otvaranja škole…i predstavljanje učesnika…
Plus ode 50-tak evrića….
Bezveze…
15 minuta kasnije na stanicu prispeva autobus iz Berlina koji vozi za Štutgart…
Letimično primećujem da prolazi i kroz Karlsrue…
Ushićen…stajem u red da uđem u njega…
Pokušavam da objasnim radniku sa stanice šta želim…i da je po meni sasvim logično da zbog toga što autobus, za koji sam kupio kartu, kasni 2.5 sata imam potpuno pravo da idem sa bilo kojim njihovim autobusom do Karlsruea..
Međutim…po malim slovima na poleđini karte… to je savršeno ok…samo što moram kupiti novu kartu od 30e…i odreći se refundacije za staru…
Besan…frustriran…nervozan…opsovah…onako sočno…po srpski…
U tom trenutku otpoče Čarolija…
Kondukter iz autobusa, koji je stajao pored, me pogleda…nasmeši se i reče…“Zemljače…odakle si ti?“
„Iz Beograda“…
„Baš iz Beograda“…
„Baš“..
„Srbin dakle“…
„Srbin“…
„Gospe mi…od vas se ni u Evropi ne može pobeć“
Širok osmeh…hrvatski akcenat…dinarska visina…prijateljske oči…balkanska duša…slovenska potreba „da se snađe“…da se nekako izigra sistem…
„Sačekaj Zemo samo da se pomeri Ovaj što nas kontroliše…pa ubacuj brzo kofer dole…i sedaj tu iza mene“…
Autobus polazi…Kondukter Spasilac dolazi do mene…uzima mi kartu ali je ne skenira…smeši se…namiguje… i kaže…
„Častiš kafu na pauzi Zemo“…
Komentarišemo evropsko prvenstvo u košarci…Bogdanoviće…život u tuđini…situaciju u Našim Napaćenim Zemljama…pljuljemo političare…i kriminalce…
On odlazi dalje da radi…
Ostajem sam…i nadahnut…Dobrotom…
Posmatram uređeni krajolik kroz prozor i potvrđujem u sebi odavno znane istine…
U koje se mogu zakleti…
Ko misli da su svi Hrvati loši…taj je Budala…
Ko misli da su svi Srbi dobri…taj je Budala…
Ko misli da postoji i jedna jedina pojedinačna karakteristika koja može definisati vrednost celokupnog čoveka…na primer…boja kože…oblik očiju…boja kose…visina…količina novca…nivo obrazovanja…adresa porodilišta…veličina penisa ili grudi…taj je Budala…
A posebno onaj koji misli da to može uraditi Obala sa koje neko posmatra Drinu…
Ili različito Predstavništvo na Nebu kome se molimo za potpuno iste stvari…
Autobus staje na semaforu…posmatram vaspitanog rasnog nemačkog psa koji mirno čeka sa gazdama da pređe ulicu…možete misliti…na zeleno…
I mislim se…
Ko je više pas?
Ovaj sa pasošem evropske unije…ili ona moja lutalica srbenda koju hranim ispred zgrade…
Ko je više životinja?
Mrav ili medved?
Svinja ili vuk?
Antilopa ili lav?
I bi mi potpuno jasno…
Da nijedna životinja ne može biti više životinja od neke druge…
Svaka je različita…
AlI su sve potpuno iste…
Po željama…pravima…i potrebama…
Isto je i sa ljudima…
Ili si Čovek…
ili nisi…
Živeli dobri ljudi!

Talasi

Vetar ne ostaje sa Morem zbog toga što imaju dogovor na papiru da ce zauvek ostati zajedno…
Niti zato što mu je žao (mirnog) mora…
Niti zato što ga je sramota da ode…
Niti zato što će ga osudjivati mesec ili sunce…
Niti zato što mu se ne vraća na planinu…
Niti zbog toga što ga more stalno proverava…ograničava i uslovljava…i ima ljubomorne ispade…zbog susednih mora…
Niti zbog toga što ce mu se to isplatiti u karijeri…i što će zbog toga biti „raskošniji“ vetar…iz visokog društva vetrova…
Vetar ostaje sa Morem zato sto jedino tako može stvoriti Talase..
Baš na tom mestu…i baš takvih osobina…
Neponovljivo jedinstvene…i nestvarno lepe…bas po njegovom ličnom ukusu…osećaju za lepo…i sistemu vrednosti…
I zbog toga što ga oni uvek mogu nasmejati…čak i dok je Nevreme…
I zbog toga sto je uživanje u njima…
Za njega Ultimativni Hedonizam…
I zato što bi u godini u kojoj je odlučio da da otkaz na poslu…uzme slobodno vreme za sebe… spakuje se i ode na putovanje oko sveta…kako bi iskulirao…upoznao sebe…i radio samo ono što ga čini istinski srećnim…i ispunjenim…
Baš te Talase…
Gledao 365 dana…
Taj Pogled je Razlog…

Snaja i svekrva

Đorđe ima 29 godina…
Što bi se reklo…uspešan mladić…visok…lep…novopečeni intelektualac…imućan…iz dobre kuće…
Milica je to sve isto…sa istog fakulteta…i iz isto tako dobre kuće…samo siromašne…da ne kažem Uobičajne Srpske Pristojne Porodice…
Nakon završenih studija…trogodišnje veze…raskošnog svadbenog veselja…njih dvoje započinju zajednički život…
Očekivani raj…ubrzo postaje čist pakao…
Nakon niza kratkih provokacija…nešto dužih svađa…uobičajnih podjebavanja…spuštanja i sitnih pakosti…Milica i Svekrva prestaju da komuniciraju…zauvek…pod mantrom „ako ona ikad prođe ova vrata…ja odoh“…
Đorđe na svaki pomen kompromisa i smiravanja strasti prođe kao konobar u kafani kad razdvaja pijance…
Šljus….po glavi…ma čekajte bre ženske glave…šljus…
I tako…vreme prolazi…
Đorđe razmišlja…i sekira se…depresivan nad svojom sudbinom…anksiozan pred svaki praznik…slavu…Novu godinu …ili rođendan…kakav će haos sada da ispadne…kako da izbalansira nešto što se ne može izbalansirati…besan nakon svakog izliva agresije na njega…u igri između dve vatre gde je lopta njegova duša …a tvrdi oštri beton njegova trenutna životna situacija…a njih dve predane i zanesene igračice…sa penom na ustima…žarom u zenicama i spremne na sve samo da bi pobedile…da bi postale „Šampion Đorđa 2017“…povređen do srži što se niko ne zapita „kako je bre njemu“…
Uobičajna srpska priča…Svekrva i Snaja..dve ovnice na brvnu…i provalija ispod…
Đorđe uporno pokušava…kao što bi i svako…miri…meri svaku reč…balansira…svađa se…postavlja na mesto…razdvaja sukobljene strane…a dobija po nosu samo „jel mi je to hvala za sve sine“ i „bravo veliki mužu moj majkin sine bez one stvari“…
Đorđe u trenutku shvata…pod dobrim gasom…i besplatnom psihoterapijom kod kuma na terasi…da je on postao treći ovan…koji upire o suprostavljene rogove na brvnu…zahtevajući da mu se ostavari jedna obična želja…da mu se…na primer… supruga i majka ne poubijaju za trpezarijskim stolom…
Sasvim lepa…ljudska…najnormalnija želja…koja se ne mora ostvariti… ni njemu…niti bilo kome drugom…
I da njegova muka nastaje zbog toga što on to ne može da prihvati…što mu je do tog normalnog odnosa toliko stalo….da upada u nezdrave emocije za čas…i onda tako blokiran i omađijan svojim strastima greši…i pravi situaciju još gorom…
U trenutku shvata…da je njegovo razmišljanje toliko iracionalno…a ponašanje isto toliko disfunkcionalno kao kada bi danas…na 40 stepeni u Beogradu…izašao napolje u perjanoj jakni i ljutio se na sudbinu…sunce…i toplu Košavu…globalno zagrevanje…Haarp…i štrajkovao protiv Amerike…što je danas toliko vruće…a on to ne podnosi…i želeo bi da je 20 stepeni…jer njemu to prija…što bi bilo normalno za ovu geografiju…i tako bi bilo svima mnogo bolje i komotnije…
Što više istrajava u tom Štrajku to će mu biti teže…a baš ništa neće postići…osim eventualnog onesvešćivanja…
Umesto tog samoubistva…on odlučuje da od sutra okrene novi list…spusti roletne…raspali klimu…naruči hranu umesto kuvanja iste…rehidrira se redovno…i odmara…dok ne prođe ovaj pakao…adaptira se na realnost…a ne na to kakava bi realnost po njemu morala da bude…spusti svoj apsolutistički zahtev na nivo želje…“voleo bih da je napolju 20 stepeni…ali ne mora tako i da bude…hajde sada da vidimo kako ćemo da preživimo…“
Potraži konstruktivno rešenje za problem…
Postavi jasna porodična pravila…
Zabrani porodične ručkove…dok je rat u toku…
Zabrani pljuvanje protivnice…dok je on prisutan…
Zabrani pridikovanje na vreme provedeno sa onom tvojom ženom/majkom…jer ima vremena za sve…i on ima pravo da voli…i bude dobar sa obe…iako se one ne podnose…to nije njihova stvar…
Jer će mu to doneti korist i blagodet odmah…
Automatsku psihološku dekompresiju i olakšanje…
Neće više biti anksiozan pred svaki susret…jer ih neće ni biti…
Neće više biti besan jer mu neko priča nešto što ne bi smeo o nekome koga mnogo voli…jer to više neće ni slušati…
I neće više biti depresivan zbog svoje sudbine…već samo tužan…što nije baš po njegovom…jer da se ne lažemo…ukoliko je Stara Đavolja Dihotomija Snaja/Svekrva njegov jedini problem…ipak je on jedan srećnik…ta muka je maltene pravilo službe…ko ga terao da se ženi…
A možda će jednog dana takav njegov stav dovesti do primirja…do unormaljenja odnosa…do razmene zarobljenika…i do komuniciranja na nivou izrečenog a ne protumačenog…
Do trošenja njihove ljubavi na njega…a ne na otimanje o njega…
Možda će i Milina kovrdžava kosa…ista ko bakina…i smejalice na obrazima…iste ko majkine…postati mirovna misija…možda će njen smeh začiniti sporazum u Rambujeu pod patronatom Ujedninjenih Đoređevih Žena…i dovesti do prekida vatre…
Pa će konačno moći da pojede…Milicine princes krofne…nakon majkine gibanice…što je oduvek želeo i za šta je živeo…dok njih dve uz kaficu ogovaraju tetku…
I možda će njeno širenje ruku i ka majci i ka baki…postati podsetnik da je život toliko težak…sam po sebi…da su unutarporodični ratovi siguran put u propast…
A da se i Đavo zapita u čemu greši i šta sad da radi…ukoliko je porodica složna…
I da je Milino prezime sada njihova jedina Zastava…Grb…i Dres…za koji se gine…bez obzira ko je protivnik…
Ko god da je protiv Njih…

Švedjanin

Glavni grad na ovom Ostrvu je jednom rečju božanstven…

Svetski poznat po uskim uličicama…projektovanim tako da zimi po sred njih prži sunce a leti je debeli hlad…cveću…plavim šalukatrama…uglančanim pločnicima…zvonicima crkava…i dve tvrdjave…starom…iz 6 veka…i „novom“ iz 14…

Prelep je ponajviše zbog toga sto je od vajkada centar trgovine u ovom delu Grcke…a nikada nije rusen ni zemljotresima…ni vladavinom Turaka..

On hoda u svojim teget mokasinama…bež bermudama…i teget košulji sa malim belim znakom…neupadljivim…ali dovoljno vidljivim…da pokaze klasu…i poreklo…bogatstvo…i nerazmetljivost…obrijan je…

Iako na odmoru…kosa je podšišana…na morsku duzinu…sat na ruci…samo relikt pretrpanih radnih nedelja…u Štokholmu…i vremena u kome se svaki sekund rada placa…pogotovo jednom lekaru…

Upravo jede sladoled iz najbolje poslastičarnice s ove strane mora…drži za ruku svoju lepsu polovinu…deluje veoma srećno..ponosno…i ispunjeno…

U ovakvim predasima…od napornog rada…uvek shvata…da je odluka da emigrira…bila potpuno ispravna…

Pomišlja na crnu karticu u dzepu koju jedino i nosi sa sobom i koja otvara sva vrata na ovom…za neke manje srećne ljude…sa drugih geografskih sirina… preskupom ostrvu…

Razmišlja kako mu je dodatak na platu za godisnji odmor skoro duplo veci od celokupne plate dok je životario u Srbiji…

Ponosan je na sebe…i na hrabrost…da donese odluku…i na upornost…da nauči švedski…koji sada vec govori kao maternji…i na prvu godinu…paštetu i hleb…i probleme adaptacije…aklimatizaciju na predugo svetlo i jos duži mrak…nostalgiju i balkan party vikendom…u moru alkohola…i emocija…

Svu je tu muku stoički izdržao…

I sada je srećan…ispunjen…nasmejan…opušten…gradjanin sveta…u restoranima i hotelu se predstavlja kao Švedjanin…nosi one patike za vodu…jer mu smetaju kamenčići…iznajmljuje ležajke i suncobrane…i pije vodu iz kafića…a ne iz pokrentnog frižidera…na put je poneo samo mali koferčić…ionako sve sto mu zatreba može kupiti ovde…sa malom crnom…

Nakon umerene mediteranske večere…nakon nekoliko isprobanih jela…deserta od kumkvata…kreće prema svom terencu…ponosu švedske industrije…poznatom po sigurnosti…kojem put od 3000km ne predstavlja problem…uz neograničen pristup motelima…

U tom trenu…

Iz tog raskoša prijatnih osecaja.. odjedanput ga prene…pogled ka Njoj…

Sedi na pločniku…

Seda kosa u marami…duboke bore od sunca…haljina na cveće…buketi sa tim istim cvećem ispred nje…

Tamne oči…širok osmeh…

70 godina…

70 godina prepodneva u polju ili na njivi ili za divokozama ili pod maslinama…pod jonskim suncem…i 70 godina popodneva u turizmu…pod jonskim mesecom…

Jedno od retkih stvorenja na ovom ostrvu koje ne zna engleski…

U tom trenutku se seti..

Nje…

Svoje majke…

Rodnog mesta…

Nemaštine…

I kofera punulih hrane na autobuskoj u Beogradu…

Muke da ga iškoluje…

Plakanja od sreće kada je diplomirao…

I jos veceg… od tuge… kada je saopštio da „mora da ode“…

Prekratkih odmora i podeljenih prioriteta…želja za obilaženjem sveta…i povratka kući…

Novih iskustava i starih dobro poznatih..mirisa…ukusa i osećaja…prženica i kajmajka…suhomesnatog od starih prijatelja sa pijace…i razblazene limunade…

Premalih odmora u kojima mora da bira izmedju srca i duse…očiju i osećaja u stomaku…kao i svi „srećnici“ koji ne žive sa svojim najmilijima…i koji moraju da putuju da bi ih videli…i bili sa njima…

Kupuje najveći buket…

Ostavlja bakšiš…

Uživa u tom osmehu odozdo…

Zahvaljuje očima…

Ponavlja u sebi…mantru odlivenih mozgova…

„Bolje da me vidja jedanput godišnje srećnog…nego svaki dan tužnog…“

Ulazi u auto…

Dolazi u hotel…

Kači se na wi fi…

Majka vec koristi skype kao velika…

Da li je kasno…da je pozove…da je pozdravi…da kaze da ce ostati koji dan duže ove godine…

I da je željan da bude sa njom…

Da mu mnogo nedostaje…

I da se raduje sto ce biti ponovo zajedno…

Ma kad je uopšte majki i bilo kasno da čuje sina?

Pekara

Umrecu gladan i debeo…

Pokrenut tim vraskim porivom…resih da pauzu u seansama izmedju 3 i 4 provedem u potrazi za nekom ugljenohidratnom radoscu…

U blizini autobuske naleteh na malu…prastaru…porodicnu pekaru…jednu od onih sa Prezimenom…

Udjoh unutra…radnice nigde…izbor veoma oskudan…par djevreka…jedna buhtla sa dzemom…cetvrt bureka sa mesom…

I njih cetvoro…crni kao noc…crne kose…crne oci…sleva na desno…i po visini…otac…majka…sin…i cerka…

Otac prozbori…“Ljubice, imas musteriju“…

Bi mi nejasno sta oni rade tu…samo tako stoje…nista ne jedu…kao da nesto cekaju…

Nepredvidivom igrom sudbine…pogled mi u tom trenu pade na radno vreme pekare…

Od 5 i 30 do 15 i 30…

Pogledah na sat…

Minut do pola cetiri…

Ljubica izadje…

Debeljuskasto ženče…majka…i radnik meseca…u bilo kojoj pekari…na svetu…

„Izvolite?“…

U trenutku sabrah dva i dva…

Vec sam i citao o tome u novinama…

„Imate li picu?“…

„Nemamo“…

„Nista onda, prijatno“…

Izadjoh…

Bi mi tesko…i milo u isto vreme..

Zamisljam…kako sat otkucava…kako decica odjednom pocinju da skacu od srece…raduju se…galame… i staju ispred Ljubice…

Roditelji se misle u sebi…“Bogu hvala…da ovaj covek ne uze nista…ionako je danas bas malo preteklo“…

Kako Ljubica pakuje sve sto je ostalo…kao i svakog dana…uz osmeh…i onaj neki izraz lica koje majke imaju dok Nekoga Svog hrane…

Kako otac zahvaljuje pogledom…i tisinom punom one iskonske ljudske zahvalnosti…a majka je ljubi…i blagosilja…

Kako Ljubica mazi cerkicu po kosi…hvaleci je koliko je porasla…i kako je mali sav musav od secera u prahu i dzema…od buhtle koja nece docekati kucu…ako je uopste i imaju…

Kako je ovo onaj Stari Beograd…

O kome sam citao…i koga sam zamisljao…

Pun divnih ljudi…ispravnih i dobrih…sto se ne namecu…ali nece da se sklone…niti da se „adaptiraju“…

Kojima novac nije najvaznija stvar na svetu…

Spremnih da pomognu…komsijama…i sugradjanima…bilo koje boje ociju, kose ili koze…

I ljudima u problemu…

Koji se snalaze…i prezivljavaju…

I bi mi drago…

Jos uvek postoji sansa…

Za svakog od nas…

Da stvaramo ovaj Grad…

Da nekome pomognemo…

Da napravimo neko malo interno dobro delo…

Nekom coveku ili barem zivotinji…

Neko licno cudo za nekoga kome to bas onako jako treba…

Da uradimo neku malu stvar…zbog karme…i njene centripetalnosti…

U inat inerciji gluposti…otimanju i laktanju…zlobi i pakosti…“savremenom nacinu zivota“…

Zivela Ljubica…

I svi Mali Veliki Ljudi…

Polumaraton

On je sed…50-tak godina…obrijan…sa vojnickom frizurom…onim ozbiljnim borama u uglovima ociju…koje imaju samo ljudi…sa puno istorije…iza sebe…

On je njegov sin…tinejdzer…iste oci…bez bora…sa crnom neurednom kosom…velikim zubima…trenutno u osmehu…posle ko zna koliko vremena…

Otac je iza…sin je ispred…u kolicima…

Upravo zavrsavaju polumaraton…

Prolaze cilj…

Otac je ponosan…grli sina…

Sin se smesi…ljubi oca…

Odlaze po medalje…koju dobija svaki ucesnik koji zavrsi trku…

Vreme je potpuno nebitno…

I polumaraton…

Njih dvojica dobijaju dve…svako svoju…za danasnji dan…

Dan u kome nisu dozvolili da ih cerebralna paraliza definise…

Ni kao oca koji ima bolesnog sina…

Ni kao sina koji ima posebne potrebe…

Ni kao porodicu koja je u problemu… 

Danas ih definise rezilijentnost spram muke… Zdrav odnos prema problemu…

Inat spram sudbine…

Trud…

Odanost porodici…

Mogucnost da budu srecni uprkos svemu…

I definitivno…

Ljubav…

Malo li je to?