Da ne daj Bože moram odabrati jednu jedinu konferenciju na koju bih morao da idem do kraja svog života to bi bez ikakve dileme bio CIM Forum u Kotoru (Forum kreativnih industrija i medija)…koji se proteklog vikenda održao po peti put…
A to predlažem da počnete da radite i vi…jer malo me duša boli što sam prva tri propustio…ali dobro ubuduće će me se otarasiti lako kao što bi i od neke teraporezistentne Ešerihije…😀
Sve ću im pipke zariti u one zidine starog grada…neće me moći odvojit’ ni špahtlom od njih…
Jer jednostavno…
Nigde nećete naći Forum gde je ceo stari grad Kotor (najlepši na svijet) pretvoren u pozornicu…i mesto druženja…i učenja…i nadahnuća…
Nigde toliko bistrih i dobronamernih očiju i nasmešenih zubića…
Nigde toliko pameti…i kreativnosti…i ljudi koji razmišljaju na potpuno spektakularno izvrnute načine…i nekako lepo vide ovaj svet…i čine ga svojim stvaranjem još lepšim…
Nigde toliko onog iskonskog gostoprimstva i fokusiranosti na suštinu…a ne na regule i glupave forme…
Nigde drugde nikome drugom od organizatora neće pasti na pamet vam nekoliko dana pred forum predlože da održite afterparty predavanje u 1 ujutru nakon žurke u kreativnom habu (nekada zatvoru u Kotoru) na temu „Maleno noćno predavanje o veličanstvenoj ljudskoj seksualnosti“…i to pred publikom prepunom kreativnih genijalaca…maliganima i radošću mediteranskih noći…vinutih u lepršavu lakoću postojanja i postavljanja sasvim škakljivih pitanja na još škakljiviju temu…što je bukvalno jedno neopsivo i neprepričivo zanimljivo iskustvo…
Nigde nećete moći za ručak da svi zajedno kao neka vojska termita jedete Bokešku Kužinu koju su spremale lokalne žene sa zlatnim rukama…koja je ukusna toliko kao da vam je neka rođena baka kojoj ste miljenik spremila za rođendan ono što najviše volite…i 900 kotorskih krempita (300 po danu😀) koje zaslužuju poseban post kao Kolač nad Kolačima…
Nigde nećete moći da sedite za stolom i nazdravljate sa na primer Srđanom Dragojevićem…herojem vaše mladosti…čije replike iz filmova znate u po dana i po noći i da shvatite da su talenat…britka pamet i neopisiva duhovitost najdragocenije stvari u Kosmosu…pogotovo ako vas takva jedna veličina tretira kao sebi ravnog…što samo Najveći oduvek rade…
Nigde nećete videti više Duše…
I ni odakle nećete otići sa ispunjenijom…
Hvala divni ljudi…
Volim vas jako…
Vidimo se dogodine…
Ko zna šta ćete prekrasni…prekreativni Čarobnjaci tada smisliti…
Jedva čekam…
Vaša Ešerihijica Đurić 😀
@cimforum #cimforum2026 #cimforum

Ljudi na psihoterapijama najčešće pričaju o traumatičnim i preteškim periodima svojih života…kada su bili ranjivi…krhki…prepadnuti…i preplavljeni bolom i tugom…jednostavno takav je posao…
Srećni i nasmejani ljudi biraju druga mesta…
No…još tokom specijalizacije sam primetio jedan čarobni obrazac koji se u tim mračnim periodima često obznani…možda ću to najlakše kroz primere objasniti…
Pričala mi je klijentkinja…kao san lepa devojka…kako se sa nekih 17 godina u nekom svom potpunom emotivnom…adolescentnom rasulu našla u 3:47 ujutru na afterpartiju u vili na Avali gde nije ni trebalo da bude…potpuno sama sa nekoliko starijih muškaraca sa kojima tek nije trebalo da bude…u psihičkom stanju u kome nije trebalo da bude…u garderobi u kojoj nije trebalo da bude…i nakon nekoliko čaša vina više koje nije trebalo da popije…kako se za sekund samo osvestila i potpuno prepala šta sve može da joj se desi…i potom otišla do toaleta…videla se na šta liči…i shvatila da odatle nekako mora pobeći kako zna i ume…jer je shvatila koliko je ranjiva tu…i kako je samo pozvala svoju mamu…koja je nju i sestre sama podizala usled niza nesrećnih okolnosti koje su ih zadesile kao porodicu…i kroz plač je zamolila da hitno dođe po nju…tačno se seća da je na satu bilo 4:12…kada je mama pozvonila na vrata vile u podžami sa svojih 47 kila i sa očima kao nekan Vučica…bukvalno spremna da ih sve zakolje ukoliko joj ne dopuste da vodi ćerku kući…i kako su se posle vozile u tišini u njihovoj raspaloj porodičnoj korsi…da je očekivala da će joj popovati i oko garderobe…i oko alkohola…i oko društva i oko mesta na kojima izlazi…no mama to nikada nije uradila…samo je tiho pustila radio S…i kad su došli kući joj podgrejala ostatke hrane od ručka…poljubila je u kosu..i rekla joj da bi bilo mudro da se napije vode…da će je manje sutra boleti glava…
Potom mi je pacijent pričao kako je u najstrašnijoj noći u njegovom životu kada su mu neki lokalni kriminalci petili da će ga bejzbol palicama urnisati od batina došao tresući se kao prut kod svog kuma ispred zgrade u kojoj živi i objasnio mu koliko se boji…a kum…Ljuti Krajišnik…samo mu rekao dok je trčećim korakom silazio niz stepenice sa nekom močugom od metar… slušaj nećemo ipak tvojim kolima da idemo moja su starija…bolje njih da polupaju…i nasmešio se kako samo hrabri ljudi mogu kada je pitanje života i smrti…i prozborio kroz taj ludački osmeh onako šeretski „ma jebaćemo i mi njima mater.“…
Onda mi je pacijentkinja pričala kako je u najtežem trenutku u njenom životu…kada je videla i treći put potpuno jasno drugu crticu na testu za trudnoću…naravno potpuno neplanirano…i neočekivano…sa potpuno neprihvatljivim partnerom…i u potpuno neprikladnom životnom trenutku…momentalno znala da tada može pozvati samo svoju Tetku…emancipovanu i preuspešnu Građanku Sveta…koja nije imala sreće da ima svoju decu…ali je zato njoj uvek bila najveća podrška…okean ljubavi i pažnje…i najveći rol model…koja je samo rekla…nek si ti meni pile živa i zdrava…ništa ne brini…imamo nekoliko nedelja da doneseš odluku šta želiš uraditi…sve je to deo života…bitno je da je situacija rešiva…i da možeš birati…a potom je vozila na interevciju kod njene prijateljice Profesorke ginekologije na privatnu kliniku…koju je platila i zakazala…i pomagala joj da se oporavi od nje…bez i jedne jedine ružne reči… popovanja…ili osuđivanja…jedino zainteresovana da njeno pile od sestričine bude dobro i zdravo…
I na kraju kada je moj prijatelj zbog poslovnih odluka…koje bih i ja isto doneo…upao u ogromne dugove i suštinski morao da proda nasleđeni stan da ne bi završio u zatvoru ili potpunom bankrotu…u suzama to rekao svom ocu…uz one surovo osuđujuće reči prema samom sebi da je glup i naivan i nesposoban i da razmišlja da se ubije od sramote što je sve proćerdao što su oni stivali…a tata mu samo nasuo rakijicu…odvalio ga pesnicom nežno u rame…podigao mu bradu i samo odbrusio sine to su samo zidovi…znali smo mi *****ići i više da gubimo kroz istoriju naše porodice i više su nam otimali…no smo se uvek i dizali…kao neke neuništive Bubašvabem…nema sad plakanja…no ustaj na noge…mlad si…sve je to deo životne škole…imaš sasvim dovoljno vremena da se skućiš…i onako nam je bio prazan stan bez tebe u tvojoj dečačkoj sobi…sad će tata da zgužva jednu Gibu…pa da vidimo kako da se vadimo iz čabra…
Uvek me je to do kostiju potresalo…
Kako ne postoji veća brana psihopatologiji od toga da imamo Nekoga Svog…
Nekoga na koga se možemo osloniti i pozvati ga u po dana u po noći da ti bude tu uz tebe kad ti je najteže…
Da nam donese Bocu Kiseonika u najveći ponor…i uže na koje ćemo se uspentrati…
Ljude koji vam neće popovati…osuđivati vas…i držati lekcije…koji će znati istinu veću od svih…POZVALI STE IH kada vam je bilo najteže…i da je to sasvim dovoljno…
Bili ste negde krhki i ranjivi i odabrali ste njih kao slamku spasa…
I oni su se tom pozivu odazvali…bez i reči pridikovanja…jer ne postoji čestitija dužnost na ovoj planeti…
Često se toga setim kad mi se pacijenti i klijenti izvinjavaju što me zovu samo kada im je teško i kad su maksimalno zaglibili…
Ali ne shvataju da je to sasvim ok…
I da tako te višegodišnje psihoterapije i izgledaju…
Oni su svoje odradili…
Potražili su pomoć kad im je najpotrebnija a za ostalo ćemo lako…
Tu je na mene red da nađemo način da se usprave…stanu na noge i krenu u dobrom smeru…
Mic po mic…
Kroz tunel ka Svetlu…
Jer je u ovom životu sve obično rešivo na duže staze ako energiju ne rasipamo na gluposti…već se male ruke…blistavi mozgići i ranjene duše slože…
Moji najvažniji ljudi u životu…što iz porodice…što među prijateljima…ali i među mojim Profesorima…psihoterapeutima i kolegama su me to naučili…da kada ti neko krhk i ranjiv potraži pomoć nema pametovanja…osuđivanja i popovanja…i odlaganja te pomoći…već pali kola u pola noći i dolazi da pomogneš…bez reči i bez suvišnih pitanja…
Pa kad se skupimo zajedno…odatle ćemo sve lakše…
U ozbiljnom sam zaostatku Dobrih Dela…ali nadam se i da sam tek na pola života…
Znam tačno gde najviše trebam upreti…i gde se najviše potruditi…
I hvala Bogu imam toliko puno ljudi koje volim i do kojih mi je stalo…
Voleo bih samo da zapamte…
Da ću doći gde god da su…
U bilo koje doba…
Bez pitanja…
I bez osuđivanja…
I da ćemo odatle zajedno u Boj protiv bilo kakve Karakondžule…
I da ćemo naći način da pobedimo…
Jer su i po mene dolazili…
O još samo koliko puta…
I na kakva mračna mesta…
Od toga da smo nekome na tom Brzom Biranju za Spas nema važnije titule…
Niti svetije dužnosti…
Pa srećno nam svima bilo…
A drage naše Karakondžule ne bih vam bio u koži…
Nagrabusile ste…

Presmešno mi je bilo pre neku godinu kada se organizivao veliki evropski kongres psihoterapeuta u Beogradu kada me je pozvala moja divna Profesorka i pitala da li mogu nešto da im pomognem…
Čim sam video njeno ime na telefonu…ja sam naravno odmah pomislio…to je to…prepoznali su da sam ja jedan vrhunski stručnjak iz oblasti mentalnog zdravlja…godine truda i učenja će se konačno isplatiti…kako bi im bila ogromna čast i zadovoljstvo da baš ja održim predavanje koje će oplemeniti svih 1500 učesnika…i kako konačno sve dolazi na svoje…kako dolazi period Žetve u životu…
Svu tu moju maštariju prekinuo je mili glas moje Profesorke sa druge strane žice…
„Je li Vlado…koji beše splav drži onaj tvoj drugar…možeš li ga zvati…da ugostimo ove Evropljane kako dolikuje“… 😀
Ismejao sam se slatko nakon toga…
I tako…
Svako je na tom kongresu radio ono u čemu je najbolji…
Neki su predavali…a neki su se smešili…zezali i družili…
I dalje verujem da sve piše u knjigama…
Kongresi su za povezivanje sa ljudima čije su nam Duše i Umovi slični…
I za rast obe…podjednako važne particije nas…
A tek u onu staru da je u ovom životu podjednako važno šta znate i koga znate…
Par najvažnijih vrata u životu su mi se odškrinula u periodu od ponoći do zore…
I od srca vam preporučujem da taj period nikada ne zanemarite…u svom karijernom razvoju…a pogotovo naučnom i ljudskom…
Pogotovo ako ste intelektualac i zaljubljenik u nauku…život i ljude…
Jer…
Ima li šta lepše no kad sa Eruditama…Mudracima i Majstorima pijete neko dobro vino…
Ionako je jedna od najvećih komplementarnih činjenica kada završite medicinu to što kada vas obuzme neka čarobna kapljica više…ljudi neće reći…vidi ovu stoku pijanu…već Gospodin Doktor je malo više popio…ne ljutite se…neka ga i on ima Dušu…težak mu je taj posao…🙂
Vala…vridilo je učit’…

Posmatrajući maločas u parkiću…na ovaj Sunčani Prolećni Dan…svu tu nasmešenu dečurliju koja onako detinje razdragano trči i ciči iz sveg glasa i srećne im roditelje koji veselo…ali ne bas uvek i uspešno…pokušavaju da ih kako tako sustignu…dojme me dve misli…
Najpre ona sjajna Roberta Duvala koja kaže kako „nije svaki uspešan čovek dobar otac…ali je zato svaki dobar otac uspešan čovek“…
A potom i ona dublja i mudrija…koju ne znam ko je rekao…i gde sam je pokupio…ali je osećam celim svojim bićem…i pokušaću da parafraziram…“tek kada shvatimo da nema još jednog dana više…već jednog manje…tek ćemo onda početi dovoljno da cenimo stvari koje su zaista važne“…
Hvala razdraganoj ekipi iz parkića koja me je na te Dragocene Suštine jutros podsetila…

Priča mi skoro prijateljica koja je jedan od naših najboljih plastičnih hirurga…kako čak i sada kada je imućna i može sebi da priušti apsolutno sve što poželi…i dalje ponekad voli da ode u šoping sa svojom Majkom i da kupuje na čekove…😀
Čisto protiv uroka…
I kao mali porodični ritual…
Dobro uvezbana tradicija koja ih je prehranila devedestih…doduše uz čuvene Sveske…u kojima su bili zapisivani dugovi svih poštenih porodica iz komšiluka…pa uredno brisani kada konačno legne neka crkavica od plate…
Sećanje na sirotinjske a opet nekako mile dane kada se sklapao kraj sa krajem…kada se konstantno presipalo iz šupljeg u prazno…ali kada su se i nekako svemu više radovali…i kada su sve nekako više cenili…
Kaže da obožava ta nedeljna popodneva…
Njih dve…
Tržni centar…
To što je mama uhvati malo po malo pod ruku dok se gega kao i svaka bakica…
Celu tu ujdurmu oko popunjavanja bezbrojnih čekova…i pregovaranje kada će biti pušteni…
Majčinsko zvocanje da uzme još nešto jer će joj sigurno trebati…i objašnjavanje kako joj baš lepo stoji…kao da je ikada na njenom mezimčetu nešto loše i stajalo…ljubi je majka…i neprestano ubeđivanje da će joj majka pomoći da se to otplati…da uopšte ne brine oko toga…biće penzija…može ona to…
Sasvim suvišno i nepotrebno a opet simpatično majčinsko hvalisanje radnicama kako joj je ćerka hirurg i to najbolji…i začuđene poglede radnica sa pitanjem zašto neko sa cipelama i tašnom od nekoliko hiljada eura voda majku pod stare dane da ispisuje čekove za neku krpicu i sitnice…
Ćevape i sladoled na koje odlaze nakon svega…
Smejanje kad se nabokaju…i kad ih opali šećer…
Slikanje…za mamin bakutanerski fejsbuk…
Interne šale koje iznova ponavalju…i koje su svaki put sve smešnije…
I to vreme koje provode zajedno…
Roditelji se često zbune…a stvar je sasvim jasna…Bezbedna Oskudica protkana Neograničenom Ljubavlju je ubedljivo najbolja pozicija iz koje neko može poći da osvoji Svet…
Ništa više nije neophodno…
I često može da škodi…
Stoga…
Živele naše Majke…
Sigurno je da smo u svetu poznati po vrhunskim sportistima…
Ali zapravo niko ne može bolje reprezentovati svu lepotu…snagu…hrabrost…ponos…prkos i karakter ovog naroda…od njih..
Niti je iko veći Šampion…
Živele Lavice…
I hvala…

Sigurno da je meteorologija jako važna naučna disciplina…
I da konkretna vremenska prognoza može jako uticati na poneki dan…
Ali…
Što sam zreliji…
I kao čovek i kao stručnjak…
Sve bolje shvatam…
Najvažnija vremenska prognoza je ona koju neko ima u Duši…
Kome je tu vedro…sunčano…i bez razvoja oblačnosti…svaki će mu spoljašnji kijamet biti samo mizanscen…dok skakuće ka onome što ga je vedrim i nasmešenim i učinilo…
Hvala komšinici i sinu joj u tufnastim pelerinama i vrlo profesionalnim gumenjacima za kišu sa jednorozima koji su me juče podsetili na to šljapkajući po barama u školskom iz sve snage i smejući se na sav glas u taj svima nama kišni a njima vrlo vedri dan…
O kako samo vedri…
Ma šta vedri…
Najbolji ikad…

To da niko neće doći da me spasi…mi je na početku bilo baš jako teško da pojmim…
Potom sam se do kostiju potresao da na ovom svetu i u mom životu neće biti baš sve onako kako je Mali Đokica-Kalimero-alijas Prestolonaslednik Vladimir Đurić zamislio…
Pa sam onda još jedno pola decenije pokušavao da shvatim onu čuvenu izjavu generala Ajzenhauera „Planovi su bezvredni…ali planiranje je sve“…i da je u životu plan A bitan k’o maslačak na orkanskoj buri…i da većini ljudi koje jako poštujem i kojima se divim nije uspeo ni plan B ni C nego P ili Z…
A onda mi je psihoterapija jako puno pomogla da sve to na kraju ipak onako u dubini duše i prihvatim…
Da shvatim da sam ja Kapetan ovog svog broda na uzburkanom moru…i da onda jedra podesim u pravcu svojih ciljeva i sreće…bez obzira na to kakvi vetrovi duvaju…kakve su struje i talasi…i na kakve sve nemani ću naići usput…
Pa klaj klaj…
Kad god došli dobrodošli…
Onda se otprilike sa 36-7 godina se i život uredio…
Na najneverovatniji način…
Kako to obično i biva…
Plan ŽNj u mom slučaju… 😀
Kad tad okrene vetar i na našu stranu…
Bitno je u tom trenutku biti vičan da ga skroz uhvatiš…kako bi munjevito pojurio ka svojim snovima…
A znate šta me od tada još više dojmi…
Ako niko neće doći da me spasi…ko onda može bilo šta da mi zabrani?
Ko može da me zausustavi?
Kome ja to moram polagati račune?
Samo su tri koretkiva tu…
Mora mi radovati dušu…
Mora me vući u dugoročni hedonizam…
Ne sme nikome naškoditi…
Rajske plaže…
Tropska ostrva…
Lagani povetarcu…
I Sunce…
Eto nas…
Ne pitajte gde smo sve u međuvremenu bili…
I što je brod sa svih strana olupan…a jedra mestimično rupičasta…
Ni sa jednim drugim ne bih imao hrabrosti da se bilo gde zaputim…
Black Pearl kida…
Uostalom…
Često zanemarujemo isceljiteljsku moć Ostvarenih Dugočekanih Želja…
Ništa na ovom svetu toliko ne leči…
Kakve crne psihoterapije…😉
Potpuno je nebitno preko kog Mora dospevate do njih…
Preko našeg dobrog Jadrana…ili čak skroz sa druge strane i naopačke preko celog celcijatog Tihog Okeana…
Bitno je kad tad stići…
Samo to zaista smiruje Dušu…
Nego…
Gde je taj Koktelčić?

Oduvek mi je bila presmešna priča kada su moji bliski prijatelji morali u jednoj vrlo dalekoj zemlji da dokažu iz nekih administrativnih razloga kod njihovog notara da su u braku…što stvarno i jesu već skoro dvadeset godina…pa su poneli na uvid hiljadu različitih papira…osim naravno izvoda iz matične knjige venčanih koga su ladno zaboravili u Srbiji…
Naravno čim su to shvatili u čekaonici…tenzija je postala neopisiva…oni su se posvađali na krv i nož…znate ono „ti si kriv…ti si kriva“…i na ivici razvoda seli pred notarku ozbiljnog lica…
Ona im je sasvim logično tražila taj izvod…oni ga naravno nisu imali…i onda su se i pred njom još jednom posvađali…onako da sve pršti…
A onda se desila čarolija…
„Dosta“…izgovorila je notarka…“prestanite…isti ste kao moj muž i ja…poslaćete taj izvod naknadno dhl-om…a u stvari i ne treba mi…samo se ljudi koji su u braku ovako svađaju“… 😀
I bi tako…
Izvod je stigao za tri dana…
Oni su oposlili što je trebalo…
I nastavili dalje kao ljubavnici…saborci i najbolji drugovi što bi rekao dobri Đole…a što i dalje smatram najtačnijom definicijom dobrih brakova…
Jer zbilja…
Nema bračnih parova koji se ne svađaju…
Razlika je uvek bila u tome kako se mire…
Koliko se vole…
Kakvi su ljudi…
I da li su se suštinski zaputili u istom smeru…
Ovi moji se na kraju i sprijateljiše sa notarkom…
Oposliše svoj posao…
Završiše važan korak u ostvarivanju mnogo većeg Sna…
I odoše nasmejani i zagrljeni u pravcu koji su još odavno kao Porodica zacrtali…
Doduše…
Do aerodroma…
Gde će shvatiti da su im pasoši ostali u fotokopir mašini divne notarke…sa kojom su se siti ismejali uz kaficu…dok je prepričavala urnebesne anegdote sa svojim blesavim mužem koga obožava i bez koga ne bi mogla da zamisli ni tren…
C’est la vie… 😀

Podsetila me je maločas scena „a la Kusturica“ koja se odigrala na semaforu pored koga uvek prolazim kada pođem kući sa posla…u kojoj lokalni Rom – legenda Autokomande…koji je na tom semaforu bukvalno svaki dan i vredno nam pere šoferke…i povremeno ako je raspoložen pita „kako ide Lave“…zapevuši ili ispriča neki masan vic…nakon što u ovoj turi crvenog nije imao sreće sa nama privilegovanim…zgrejanim i nervoznim zbog ko zna čega sasvim nebitnog i sitnog u našim ušuškanim automobilima…iskače pred potpuno zbunjenog glovadžiju verovatno iz Pakistana…prepada ga i počinje mahnito po ledenoj kišici koja sipi da mu pere onaj mali vetrobran na skuteru…smeši se i dere se na sav glas „brother…brother…ovo ti je brate na kuću…free…free…da te krene večeras a valjda će i mene onda“…😀
Uhvatilo me je srećom novo crveno taman da vidim kako Pakistanac nakom početnog šoka…počinje da shvata da ipak nije oružana pljačka štrcaljkom u toku…razvlači osmeh od uha do uha…vadi ruku iz hiljadu i jedne rukavice…i rukuje se sa bratom mu po muci…snazi i borbi…i potom mu iz džepa daje svežanj zgužvanih novčanica…verovatno bakšiš od poslednje dostave…na nešto što dugo već znam i lično i profesionalno…a to je činjenica da je možda i  jedina dobra stvar nesreće to što ljudima daje dublji pogled na život…i na to šta je u njemu zaista i važno…mnogo više saosećanja za ljude koji pate na bilo koji način…i opciono ako je neko vrlo zdrav i inteligentan i vrhunski smisao za humor…najkreativniju ljudsku odbranu spram nedaća…
Zato valjda nesreća i postoji na ovom svetu…
Da bismo bolji sačekali bolje dane…
Kad jednom okrene…
I da bismo im se mudriji i skromniji mnogo više radovali…svesniji koliko su retki…
Za ovu dvojicu se uopšte ne brinem…
Čak ih…uz malo pesničke slobode…mogu zamisliti na proleće i kao ortake na nekom pivu na Adi…nakon napornog dana…
Sede na klupici…
Uče engleski na duolingu…
Merkaju ribe koje prolaze…
I sporazumevaju se lagano onim iskonskim muškim osmehom odobravanja kada prođu neke baš dobre…
Osmeh je oduvek i bio univerzalna lozinka da se prepoznamo…
Da nađemo sebi nekog svog…
A ko to ima…
Dosta mu je Supermoći za život…
Sasvim će dobro proći…
K’o što će i ova dvojica…
Siguran sam…
Živeli obojica!

Urezala mi se sočna priča koju sam još na studijama čuo…kada je na hodniku jedne od naših klinika na medicinskom fakultetu…mačkasta i prelepa medicinska sestra od 25 godina zaustavila našu uglednu Profesorku i onako dušebrižnički joj rekla – „Uvažena Profesorka…htela sam kao žena ženi da vam kažem da se vaš surpug (Profa koji radi u okviru istog kliničkog centra samo na susednoj klinici) i ja jako volimo i da smo se zaljubili…i da imamo velike planove…žao mi je…to nije ništa lično usmereno protiv vas…jednostavno se desilo u dežurstvu…znate već ljubav je to… i život…ne može se planirati“…a Profesorka je pogledala…ne znam kako da vam opišem taj njen pogled…ali najbolje bi bilo da zamislite Meril Strip iz „Đavo nosi pravdu“ kako spušta naočare sa Tim Pogledom i izgovara „Pile…po mom skromnom saznanju nisi ni u top pet njegovih najlepših ljubavnica…ne bi se ja na te stepenice do sreće oslonila…pre bih učila jezik…ili eventualno upisala višu…lepa si…ali nije to trajna valuta mače…nek je tebi sa srećom…od ovog mog se nećeš usrećiti…on voli malo da poradi na svom krhkom samopouzdanju…sad kad je konačno u snazi…ali se posle uvek vrati kući…“… 😀
Uvek mi je nekako simpatično kad to zamislim…
I milo…
Volim to saznanje da nam niko ne može ništa ukoliko mu mi to psihološki ne dopustimo…
I da ponašanje ljudi prema nama…ma koliko bilo zlonamerno…i uvređujuće…nas same nikada ne može da definiše…ako smo mi mirni sa sobom…
Dušebrižništvo boli samo ako mi sami sa sobom nismo načisto…
Ako jesmo…
Te strele odapete ka nama se obično vrate kao bumerang…
A i oduvek važi…
Ukoliko nas neko vara…
A to nam filozofski i vrednosno uopšte i smeta…(što ne mora biti slučaj…jer je poimanje suštine porodičnosti i fundamentalnih partnerskih vrednosti danas veoma šaroliko…i pojedini nemonogamni parovi su ponekad sto puta čvršći i jači i dugovečniji i uspešniji od onih zakletih na vernost…)
Ali ako smeta…(što je isto sasvim u redu…jer i monogamija ima svojih nesumnjivih prednosti…ukoliko se ljudi za to filozofski odluče i dogovore)…sa tog izvora vode dva putića…
Jedan da pomislimo da smo mi manje vredni…pa nas je zato to snašlo…a to onda mnogo boli…
Ili drugi da pomislimo kako ta osoba koja nas je prevarila od tog momenta više nema dovoljno suštinskih kvaliteta kao ličnost te više ne zaslužuje da ima privilegiju da bude i dalje sa nama…te joj tu privilegiju treba i što pre obustaviti…i lepo nastaviti dalje…
Što je ponekad i dar sa neba…i prilika za sasvim novi početak…
Jasno vam je koji je put razumniji…zdraviji…i  korisniji za osobu koja je prevarena…
I tako je i bilo…
Mačkasta sestra je brzo bilo izgustirana…kao uostalnom i sve ostale Profine buduće bivše…obični slasni kanapejčići za mušku sujetu…sa poslednjim daškom mladalačke lepote je uspela da nađe sebi nekog svog i stvori porodicu i izrodi silnu decu sa malim preduzetnikom u svom prigradskom naselju…i proživi svoj obični mali…ali sasvim dobri život…u miru i veselju…
Profa je vedrio i oblačio još neku godinu…koristeći svoju pamet…šarm…moć…uticaj…poziciju i novac sve dok alkohol i stres i sujeta i pritisak i problemi nisu došli po svoje…dok karijera nije pošla nizbrdo…dok se karakterno nije sasvim izopačio…i dok ga nije maltene do smrti prenerazila činjenica da će ga nedugo zatim ostaviti i Profesorka…sasvim civilizivano i pristojno…bez grubih reči…čim su deca upisala fakultete…i čim je ona shvatila da više to nije to suštinski…i da joj on ljudski više ne pristaje po svim bitnim merilima…a ne samo po bezazlenim švalerskim izletima koji joj nikada zaista i nisu smetali dok je Profa bio dobar čovek i suprug i otac…obezbedila i sebe i decu finansijski po pitanju imovine uz pomoć prijateljice advokatice…i pošla u svoj novi život sa drugom iz studenjaka na koga je sasvim slučajno naletela trideset godina kasnije na Kaleniću…sada uglednim inženjerom i biznismenom…isto srećno razvedenim ljubiteljem života…i zaljubljenikom u jedrenje po tropskim morima…jer znate već…ljubav je to i život…ne može se to planirati…
Tako ih mogu sve troje zamisliti u svom prajmu…
Mačkastu Sestru u čipkastom vešu kao viktoria secret anđela…sa 25 godina…
Profu kao živu silu kliničog centra i rado viđenog gosta u svakom uglednom beogradskom društvu…sa 45…
I Profesorku na jedrilici na nekom lepom moru kako čita neku zanimljivu knjižicu sa šeširom i naočarima…sa 55…
Mogu svakoga da zamislim i u periodima kad im nije išlo…koji su isto tako u potpuno drugim periodima života…
Svakom svoje…
I sve u svoje vreme…
Život je maraton…
I sve obično dođe na svoje…
Volim onu ideju da u deset deljenja svako može svakog pobediti u pokeru…
Potpuni početnik svetskog šampiona…
Na hiljadu deljenja uvek pobeđuje Majstor…
Onaj koji bolje zna da odigra…
I onaj ko je mudriji…
Slično je i u ljubavi…
I u životu…
Na duge staze svako dobije baš ono što zaslužuje…