Jako mi se dopala metafora koju sam pročitao u nekoj knjizi koja kaže da je naše ubeđenje da vanzemaljci ne postoje na osnovu onoga što smo mi uspeli da spoznamo od kosmosa jednako ispravno tome da uzmemo supenu kašiku Tihog okeana…probrljamo po njoj…i zaključimo da u Tihom okeanu definitnivno nema ajkula…
Eto toliko znamo o kosmosu…
Slično je i sa anksioznošću…
Plašiti se nečega pojedinačnog što se može desiti u budućnosti je isto supena kašika od svega što se može desiti…
Jer svakako da se…
Možemo razboleti…
I mogu nas oteti ti isti vanzemaljci…
I može se desiti bukvalno bilo šta…
Ali može i sve biti u redu…
Zato je zaista jedino što imamo… i oko čega se jedino i treba baktati Sada i Ovde…
Jedino tu nema anksioznosti…
Sve što se moglo desiti se desilo ili nije…
I najveći srećnici među nama vazda žive tu…
U sadašnjem trenutku…
A ko zna…
Volim onaj Balaševićev stih da me oči ljudske sada više plaše nego vučije…
Možda ni Mali Zeleni uopšte nisu tako loši…
Videćemo kada/ako dođu…
Do tada…
Hajmo malo proživeti…