Uvek mi je bilo fascinantno kako se…kada god se vratim sa odmora iz inostranstva…prvih nekoliko dana stalno iznenađujem beogradskim tablicama…
Kao ono „Hej…vidi BG table“…
I to me podseti na nešto što će vam apsolutno svaki čovek koji pati od anksioznosti reći kada mu problemi zbog kojih se i razvio poremećaj konačno prestanu i kada život ponovo postane dobar…
Kako ne mogu da se opuste…
I kako samo čekaju šta će sad krenuti po zlu…šta će ih sad strefiti…i na koje će ih muke sada život baciti…
Bez obzira koliko im je životna pozicija sada dobra…oni neprestano strepe kada će sve otići dođavola ponovo…i kada će ponovo postati nesrećni…i tužni…i nikakvi…i kad će ponovo početi da ih boli duša…neprestano i jako…
Jedna jedina noć u anksioznosti se ne zaboravlja…a kamoli meseci i godine koje je neko proveo rvući se sa njom…
I u tome i jeste glavna začkoljica po pitanju anksioznosti…
Ne postoji pozicija u životu u kojoj možemo biti potpuno bezbedni…i potpuno sigurni…
I sve iskontrolisati…
To je jednostavno nemoguće jer se uvek sve može desiti…
I ta jednačina ima beskonačno nepoznatih…
I apsolutno je nemoguće sve predvideti…
Zato i stalna briga kao koncept ne radi…
A puno mrači…
I bespotrebno zaokuplja sve ono dobro u našim intelektualnim sposobnostima…pa nam sadašnjost promiče neprimetno…ma koliko lepa bila…
Ono što zaista pomaže je saznanje da ćemo i u toj bilo kakvoj budućnosti imati Sebe…
Da ćemo moći da zastanemo…razmislimo…prikupimo snagu…napravimo plan i potom prevrnemo nebo i zemlju da nam ponovo bude dobro…
I da ćemo preteći…
Ili se navići…
Kao i uvek do sada…
Ako bismo bili zaista iskreni…
Svi mi imamo Lično Malo Groblje Preteknutih Anksioznosti…koje nam više ne mogu ništa…
Mene danas uopšte više ne sekira da li ću završiti fakultet…i da li ću se zaposliti…
A koliko je samo bilo noći bez sna…
Pretekli smo…
I to je najvažnije…
I šta nam fali…
Ma hajde…
Što ne bismo opet?
Pravi lek za anksioznost smo uvek i bili Mi…