„Nisu oni đubretari sine…mi smo đubretari…oni su Čistači“…
Reče unuku dobroćudni debeljuškasti deka…sa brkovima i naočarima kao iz crtaća…na semaforu koji sam imao privilegiju da čekam sa njima dvojicom…u trenutku kada je ispred nas projurio poznati narandžasti kamion…koga svi uzimamo zdravo za gotovo…
Naravno dok jedan jedini dan ne obustave rad…kada nam veoma brzo postane jasno koliko su važni…
I oboji mi Jun…
Koliko se samo ne brinem za malog…
I koliko će samo biti lepo imati ga za komšiju…sugrađanina ili zemljaka…
Negde sam pročitao da švedsko osnovno obrazovanje ne služi samo da spremi đake za dalje školovanje ili zanat…već je glavni cilj u stvari da stvori Šveđanina…
Koji će sa ponosom moći da nosi tu titulu…
I podjednaku obavezu…
Da bude slobodan…
I da ne ugrožava tuđu slobodu…
Da živi i da pusti druge da žive…
U jednoj od najsrećnijih i najuređenijih zemalja na svetu…
Nekako se za malog uopšte ne sekiram…
Naučiti sa sedam godina od rođenog dede koga voliš…na čiju si ruku navikao…i sa kojim svakodnevno provodiš kvalitetno vreme da svakog posmatraš ravnom sebi…
Ni boljim ni gorim…
I da ga tretiraš podjednako…
Saosećajno i sa poštovanjem…
I onako kako bi voleo da on tebe tretira…je ozbilljno dobar početak…
I neviđeni kapital za život…
Nek’ im je srećom obojici!