Naša zrelost se poprilično lako može izmeriti po tome koliko sledećih nekoliko rečenica procentualno važe za nas:

1. Strpljen spašen…

2. Ne mora sve u ovom univerzumu biti onako kako sam ja zamislio…

3. Ne mora svako da me hoće…a ako me već neće to ne znači da generalno ne valjam…i ne moze da me definiše…niti predominantno utiče na moju životnu sreću…

4. Lako je biti srećan kad ti dobro ide…pa to bar može svako…umetnost življenja je preteći i nastaviti u pravcu koji si apriori zacrtao i kad ti ne ide…

Eto…

Prosto…

Iako je zrelost jako teško i bolno steći…i uzgojiti u sebi…

Zaista nema puno većih repelenata za muku od nje…

Zrelost funkcioniše kao neki Čarobni Plašt spram života i ubičajnog kontigenta nedaća i problema koji on sa sobom nosi…i koje svakog kad tad snađu…i koje najćešće nisu ništa lično…

U skladu sa onom starom norveškom poslovicom da nema lošeg vremena već samo loše garderobe…

Jednostavno…

Nema boljeg Kaputa za životne zime od zdravog razuma…

A i znate već…

Nije svako vino za svačija nepca…

Prava je sreća…

Da ukoliko naš ukus sazri…

I život ovakav kakav jeste…a ne onakav kakav bi bilo lepo da bude…može postati pitak…

A možda…

Za prave Majstore…

I sladak…