Hm?
Podseća li vas ovo na nekoga?
Na naše komšije…sugrađane…poznanike…prodavce…vozače…kolege…drugove iz škole…rođake…i partnere…
Možda i Zemljake…u najširem kontekstu te definicije…
Na sve nas?
Jesmo li svi kolektivno oboleli od F62.0?
Pa nije ni čudo…s obzirom šta smo sve preturili preko glave u poslednjih trideset godina…
Makar nam katastrofičnih iskustava nije manjkalo…
Često ljudima nije jasno kako psihijatri i psihoterapeuti „mogu“ raditi sa nekim ko je „težak“…
Prosto je…
Oni uvek u njima vide Ranjeno Dete…i pitaju se kako je do nečega uopšte i došlo…i shvataju da je lako pametovati u idealnim uslovima…i iz pozicije prijatnog i nežnog i mekanog…a da su i najveće patologije koje opserviraju ponekad samo „lakši“ način da se preživi veća muka…i da nema veće privilegije od dobre genetike i dovoljno dobrog detinjstva…i da smo svi mi mogli postati sve…samo da nije bilo sreće…
Lako je saosećati kad razumete…
No dobro…
Šta je tu je…
Preživljenja muka svakako nije doživotni alibi sa istrajavanje u patologiji…
Uvek se treba fokusirati na zdravo i na to šta moze postati još zdravije…
Jedna od osobina normalnosti je osloniti se na sebe i na svoju promenu…s obzirom da su spoljašnje okolnosti obično mnogo inertnije…a na nekim geografijama i trajno zakočene…u poziciji koja odgovara malobrojnima…
Stoga…
Use i u svoje kljuse…
Jedno od delotvornijih rešenja je u kreiranju Ličnih Mehura Normalnosti…sa vrlo strogim i rigidnim carinama…i jasnim i nepopustljivim uslovima i pravilima za ulazak u njih…
Koji će važiti po pitanju svega… Vesti…informacija…komentara…mišljenja…uticaja…dešavanja…aktivnosti…
Posebno vremena koje trošimo na nešto…
A pogotovo po pitanju Ljudi koji ulaze u naš život…
Jasno je oduvek…
Slično se sličnome raduje…
Lako se u živom pesku potone…
Ali su zato Ostrvca Normalnosti sada neuporedivo dragocenija…
Okačimo se na ista…
Ili postanino ista…
Pa ko zna…
Možda…ukoliko se jako potrudimo…i uspemo da se iskobeljamo iz šesdeset dvojke…
Ili da pomognemo nekom drugom da pretekne…i da dođe do vazduha…
Pa ko zna…
Mozda jednog dana i ovde zavlada normalnost…pristojnost…pozitivnost…podrška i saosećanje…
Ili makar neka simpatičnija patologija…
Na primer…
Jedna od mojih omiljenih…
F 45.32…
Psihogena flatulencija…
To je kad se neko potklobuči tokom velikog stresa…i nervoze…
Ko ona morska riba što se naduva kad se uplaši…
Rešava se mnogo jednostavnije…
Da ne kažem prirodno…i iskonski…
Po mogućstvu kad se taj neko osami… 🙂