Jedino polje ljudske psihopatologije gde psihijatrija i psihoterapija nisu napravile apsolutno nikakav iskorak za sve ove godine napretka i razvoja je izvesno stanje koje se javlja kod ljudi koji se neprestano žale i kukaju kako je njihov život loš…težak…dosadan i neispunjen dok istovremeno ne menjaju apsolutno ništa u svom životu…ni za milimetar…i večito rade uvek iste stvari iznova i iznova…nadajući se čudu s neba…baš ovaj put…
Nažalost tu smo i dalje potpuno nemoćni…
I ruke su nam svezane…
Naravno…
Dok naši pacijenti i klijenti ne okrenu drugi list…
I sve izokrenu naopčke…
Najpre minijaturno…
A potom i tektonski…
Tad ih je najteže stići…
Uhvatiti…
I biti im uopšte i potreban…
Doduše…
Nema bolje i prijatnije seanse od one kada neko dođe nekoliko meseci ili godina kasnije…čisto da se pohvali…i zahvali…
O kakva je to radost…
I kakva je to satisfakcija…