Izašla mi je pre neki dan na internetu reklama za kurs Saše Mišića o ugostiteljstvu…
S obzirom da mi je uvek bio simpatičan i da sam s radošću gledao „Paklenu kuhinju“…reših da pogledam na brzinu…
A i s obzirom da mi još uvek odzvanjaju reči mog kuma u danu kada smo diplomirali na medicini…“Sad smo se ostvarili kao intelektualci…vreme je da i zaradimo neki novac 🙂 “…i činjenica da smo još od tada počeli da kujemo planove o restoranu „Kod dva doktora“…
Pa što da ne…
Kad mogu jeleni…
Što ne bismo mogli i mi… 🙂
No da ne dužim…
Na pola reklame saznah jednu potpnuo fantastičnu stvar…
Siguran način da saznate da će vaš restoran propasti je da…iz nedelje u nedelju ne čujete pitanje „Izvinite, gde je ovde toalet?“…
To je potpuno siguran pokazatelj da u vaš restoran ne dolazi nijedan novi gost…već su sve stvare mušterije…što će…po sili prirode i statistike…sigurno dovesti do toga da kad tad propadnete…
I to me je potpuno oduševilo…i možda ću stvarno upisati kurs…ako mi vreme dozoli…
Ko zna čega sve tu ima još pametnog…
Međutim…
Istog trenutka sam shvatio u čemu je ogroman problem mojih usamljenih klijenata i klijentkinja…
U nekim 30 + godina spontano upoznavanje prestaje…
Vrtlog rutine ih jednostavno usisa…
I autopilot programiran u detinjstvu preuzme život po podešavanjima koja se nikad više ne proveravaju…bez obzira što te koordinate ne vode nikuda…
Te ni njima po godinu dana niko ne postavi pitanje „Čime se baviš?“…i „Odakle si?“…
A jako ih limitira u narodu dobro poznato pravilo „Ništa sa platnog spiska…niti sa spiska stanara…“ 🙂
S obzirom da često samo rade i sede kući…
I shvatih…
Ponekad je jedini način da stignemo do Kvaliteta…da jednostavno prođemo kroz Serpentine Kvaniteta…
Da izoštrimo čula…
Spustimo malo gard…
I dozvolimo nekome Novom priliku da ga upoznamo…
I potrudimo se da sebi priuštimo nešto novo…na novom mestu…sa potpuno novim ljudima…i novom energijom…
Pa nek’ najbolji pobedi…
Jer…
Sigurno ste i vi primetili da niko nije pametniji od dece…
I što bi rekle moje dve komšinice od 5 i 7 godina…u žustroj raspravi na klupici ispod mog prozora…pre neki dan…
„Ništa se ti meni ne sekiraj Saro…ponekad moraš poljubiti puno Žaba…da bi pronašla svog Princa“… 🙂