Kao što žuljevi na nogama nastaju kada nosimo neadekvatnu i tesnu obuću…isto tako velika većina naše psihopatologije nastaje kao posledica toga što se mi sami nalazimo u uslovima koji su neadekvatni i tesni…
I kao što žulj na nozi ne može govoriti o slabosti kože stopala…i bezvrednosti vlasnika noge…
Isto tako ni bilo kakva mentalna poteškoća ne može govoriti o slabosti i bezvrednosti njenog nosioca…
To je često samo običan Žulj na Duši…
Najveći problem je što i u oporavku postoji velika sličnost…
Šta mislite da li će žulj na nozi prestati ako nastavite da još više zapinjete u istim patikama…u istom pravcu…istim tempom…
E pa isto tako neće proći ni ovi gornji…koji su neuporedivo bolniji…
Stoga…
Prosto je…
Najbolje je da prvo zastanete…
Pa naučite da odmorite a ne da odustanete od svojih ciljeva…
Pa skinete patike koje su vas urnisale…
I lepo dezinfikujete rane…
Date sebi vremena da vam rane zacele…
I da koža iznad njih lepo očvrsne…
I izvučete zaključke šta vas je najviše zeznulo…
Pa potom odete u prodavnicu i probate sto različitih modela…dok ne nađete onaj pravi…sa novonastalim iskustvom u trčanju…
I onda ih postepeno razgazite…
Po nekoj mekanoj podlozi…
Dok vam lepo ne nalegnu…
I onda trčite i trčite…pun gas…sve dok ne završite svoj lični Maraton…
Koji će vam dati osećaj da možete Sve…
I satisfakciju koju jedino ostvarenost i uspešnost mogu obezbediti…u toj milisekundi dok probijamo vrpcu našeg ličnog Cilja…
Kažu da ljude treba pamtiti po kraju…jer su na početku svi med i mleko…
Slično je i sa nama samima…
Nećemo valjda odseći sebi stopalo zbog par rana…
Niti odbaciti celog sebe zbog par simptomčića i poremećajčića…
Svi smo mi samo obična ljudska bića…
I sve je to mozda samo početak…ili etapa…
Proces rasta…
Učenja o svetu…ljudima…i nama samima…
I sazrevanje…
A ko zna gde će nam biti kraj kada očvrsnemo…
Duša je to…
Kad spadnu modrice…i zacele oguljotine…
Nema šta ona ne može…
Ukoliko se lepo ispuni…
I ukoliko joj obezbedimo prostrano Igralište…