Месечне архиве: април 2020

Srce u junaka

Iako nema veće privilegije od toga da se rodimo u srećnoj porodici i na dobroj geografiji…uticaj ova dva faktora ima ograničen rok trajanja…
Ma koliko privilegovani ili baksuzni bili na startu…ne moramo takvi i ostati…na Cilju…
Ništa nije fiksirano i predodređeno…
Usponi i padovi su uvek mogući…
I to eonima dokazuju najjači i najslabiji među nama…
Stoga je i jako važno razlikovati otežavajuće okolnosti od alibija…koji su sasvim ok dok se ne priviknemo na šok…i omugućavaju nam da preživimo na kratke staze…međutim često vremenom postaju veće sidro i od samih problema koji su nas snašli…i ubijaju staloženo…nemilosrdno…i neprestano…
Jedina konstanta na ovom svetu je stalna Promena…
Malo Gore…
Pa malo Dole…
Uvodna poglavlja u knjigama obično služe da zavolimo Junaka…da se za njega vežemo…da shvatimo koje su datosti i pravila tog Univerzuma…naravno i da se prepadnemo od Zlikovca…i da počnemo od srca da navijamo…
Srednja obično služe da on kroz Putovanje…i seriju muka i nedaća razvije svoje talente i veštinu…očeliči karakter…i otkrije od čega je zaista satkan…
Da bi se na kraju videlo zašto je sve što ga je snašlo i bilo neophodno…da bi on mogao da postane dovoljno jak i spretan…i da bi dobro moglo da pobedi…
Osim ako nije kraj…
Pa s nestrpljenjem moramo čekati nastavak…
Pa zamislite samo svetsku književnost u Uneverzumu gde je svakome sve potalaman…
I nema preokreta…
Pa ko bi tu dosadu čitao?
Stoga je zaista važno da svako odraradi svoj deo posla u toj večitoj Igranci…
I život…
A i mi…
Niko to nije bolje sročio od velikog Njegoša…još davno…
Boj ne bije svijetlo oružlje…već boj bije srce u junaka…

Krila i grana

Iako je anksioznost cena koju plaćamo za veliki i plemeniti mozak koji posedujemo kao vrsta…
I iako je svakako jedna od najneprijatnijih emocija koju možemo osetiti…
I iako nažalost veliki broj ljudi puno i dugo propati sa njom…
Prava je sreća da anksioznost postoji samo kada mislimo o budućnosti…
I jedino tamo može opstati…
U prošlost ona jednostavno ne zalazi…
Možete se setiti najmrančnijeg perioda svog života i dana kada je sve moglo otići dođavola…ali ne možete biti anksiozni oko toga…
Prosto je…
Sve što se moglo desiti…ili se desilo ili nije…
Nema više neizvesnosti…
Prošlost je stoga rezervisana za depresivnost u gorem…ili prijatnu nostalgiju u boljem slučaju…
Anksioznost takođe ne postoji ni u „sada ni ovde“…
U ovom trenutku možemo biti ili srećni…na primer što Korona iako je jako opasna Bogu hvala nije Ebola…što je iako se vrlo lako širi mi još nemamo…i što još uvek svojom odgovornošću možemo da sprečimo širenje ove pošasti…ili tužni što su nam se životni uslovi pogoršali…i što još nema leka…i što će mnogo nedužnih propatiti…
Ali to je otprilike sve…
Sada i ovde možemo imati samo emociju tuge ili sreće u skladu sa okolnostima i očekivanjima…tojest sa našom trenutnom sudbinom…
Anksioznost nastaje onog trenutka kada počnemo da mozgamo kako će nam biti ukoliko na primer virus mutira još gore…ili se zarazimo…ili neko naš…ili karantin potraje do jeseni…ili ostanemo bez prihoda…ili svet ode dođavola…i svako uživanje postane raritet…a muka standard…
I s obzirom da je strah evolutivno najvažnija emocija…tojest emocija zbog koje ćemo ako nam pravilno radi najduže i preživeti u prirodi…naš mozak neće maštati o dobrim ishodima…i uživati…već će se obično samozlostavljati sa najgorim…
Zamislite majmuna koji mašta o tome kako ga nešto neće pojesti u džungli jer mu to baš ne bi bilo zgodno i prijatno…i nije zaslužio…a i taman je isplanirao da priđe onoj ženki što ga je onomad gledala…
Koliko bi dugo preživeo?
Kao takav optimista?
Ili ukoliko se uzda u afirmacije koje uporno izgovara nad jezerom…jer naravno da univerzum njemu lično nešto duguje…pa gde drugde ima takvog majmuna…
U odnosu na majmuna koji se plaši…i izbegava opasnosti koje ga prevazilaze…i sukobljava se sa onima sa kojima mora…zbog viših ciljeva…
Jasno je…
Pravi problem je u tome što nam je evolucija…uz sve nesumnjive prednosti koje naš Čarobni Mozak ima…donela i vrlo sofisticirani Aparat za anksizonost…
Što nam je veći i što brže radi to ćemo se kreativnije plašiti…i sve će nam gore i gore gluposti padati na pamet…
Još ako smo se navikli na dobro…i očekujemo samo lepo…prosto smo nagrabusili…
Stoga je Time Menagment neobično važan…
Odrediti gde je misao koja nas uznemirava smeštena vremenski…
U odnosu na aktuelni trenutak…
I sada i ovde…
Pre njega?
Baš u njemu?
Ili će tek možda doći?
I na osnovu toga joj i pristupiti…
Zdravorazumski…mudro i odmereno…
Niko to nije bolje sročio od briljantog Getea koji je govorio da je „danas sutra oko koga sam juče bio zabrinut“…
Kada to prokljuvimo onda će nam biti i lakše da shvatimo da anksioznost u sadašnjosti ne može da postoji…
Da u tom trenutku postojimo samo mi…i ono što nas je snašlo…
A da ćemo šta god da nas snađe…i mi imati mogućnost da se snađemo…
I da će i budućnost imati nas…
I da nećemo otići bez borbe…
A da ćemo i mi imati sebe…gde god se zatekli…
Adaptacija je pravi lek za muku…
I pravi antidot za anksioznost nije saznanje da se nista neće desiti…već da ćemo preteći Bez Obzira Na Sve…
Ako nas to sve uopšte i snađe…
Većina nas nije ni svesna koliko nam malo za sreću treba…
I koliko smo jaki i sposobni…
Većina ljudi to otkrije tek ukoliko se nađe u situaciji da se i za to Malo mora boriti…
Stoga je pravi način da se budućnost iskontroliše u stvari da iskontrolišemo kakvi ćemo to mi biti u njoj…
Kakve će nas zateći…
I kakve ćemo sve sposobnosti i resurse imati…kada dođe tvrdo…
Na taj Poduhvat treba trošiti sadašnjost…
Pticama je lako…
One nemaju s čim biti anksiozne…
I imaju samo strah…u trenutku kad ih neko pojuri…
Doduše i Krila…
Stvarno ne znam zašto bi se neko sa Krilima sekirao oko potencijalnog pucanja Grane?

Vulgarnost

Prava psihoterapija je ona na kojoj se plače i psuje…
A jedna od spektakularnijih lepota jezika koji mi je srećom maternji je svakako kreativnost i raskošnost u vulgarnostima i psovkama svake vrste…
Te u tom tonu danas pravim presedan i delim jednu od najboljih motivacionih poruka ikada…
Koja mnogo gubi na težini ukoliko se pristojno sroči…
I koja se svakako mnogo dublje i metaforičnije može shvatiti…
Ukoliko se preskoči onaj…hajde tako da kažem…reproduktivni nivo…
A to je stara dobra…
Uči sine da bi se jebala s onim s kojim voliš a ne s onim s kojim moraš… 🙂
Eto…
I praštajte…

Alfa i lavica

Suštinski problem sa ljubomorom nije u tome što ona boli…mori…muči…nervira i mrači čak i potencijalno lepe dane…
Već je u tome što ljubomora jednostavno ne radi…
Nikakva količina ljubomore još nije sprečila neminovno…
Ukoliko je ono čega se ljubomorni najviše plaše izgledno…i logično…
Slično kao što to ne radi ni strah od smrti…
Možemo se plašiti koliko hoćemo…
Umrećemo sigurno…
Naše je u stvari da to odložimo koliko god je moguće…
I da što više proživimo…
Srećom procenti neuspešnosti ljubomore nisu toliko izgledni…kao za smrtnost…
Ali je trend sličan…
Katanci…i lanci…i provere…i prismotre…i bezbednosni prstenovi prosto ne rade…
Nema tog zatvora iz kog se ne može pobeći…
A i koja to normalna ptiva voli da bude u Kavezu…
Jedino što zaista pomaže…i jedni pravi antidot ljubomori je Rad Na Sebi…
Unapređivanje nas samih na svim mogućim poljima na kojima se jedan Homo Sapiens i može unaprediti…
Od seksualnosti…
Preko spretnosti…šarma…i okolnosti…
Do mudrosti…
Čime ćemo…kada stasamo…nekome jako otežati da od nas ode…
Prosto mu se neće isplatiti…
Lavica iz čopora se ne pari samo sa Alfom zato što to tako mora i upisano je na pesku savane…
Već zato što tako želi…
I sve u njoj govori da je tu najbolji genetski materijal…
Na kome se može napojiti…
I oplemeniti svoj…
I da je tu logično…i prijatno i korisno ostati…
Jer život van čopora deluje smrtonosno…
Prava ljubav je Sloboda…
Rad na potencijalima osobe koju volimo…
I Privilegija koju dajemo nekome time što mu dajemo priliku da bude sa nama…
I posvećujemo mu Vreme…valutu najskuplju od svih…
A da uz tu privilegiju evenutlano možemo dati i uputstvo za upotrebu…
Pravila koliko možemo da izdržimo pre no što ćemo se slomiti i pokvariti…
I granice rezervata…
Ali…
Možda je ipak najvažnije da mi shvatimo da je važan deo te slobode i nečije pravo da se tih pravila pridržava ili ne…
To nije naš deo posla…
Zato je Rad Na Sebi toliko i dobar…i delotvoran…i jednostavno radi…
Em ćemo postići cilj…da nas sve bolji i lepši i kvaliteniji žele…možda čak i oni koji se i nama dopadaju…i sa kojima bi i mi ostali…
Em nećemo baš ni crći ukoliko nas iznevere…
Za dobrog Alfu izbor lavica je neograničen…
I lako će se skrasiti tamo gde mu je dobro…
Stoga…
Ukoliko hoćete da iskontrolišete i da saznate da li će vas neko prevariti…
Otkrijte ko će više nagrabusiti ukoliko se to desi…
Prava sigurnost se krije samo u tome…da to ne budete vi…
A ako baš i jeste…
Prava je sreća da se i ta jednačina može promeniti…
Možda i do kraja ove godine…a do 2030-te sigurno…
Ukoliko prestanete da trošite vreme na ono što nema nikakve veze sa vama…
I počnete da radite na onome što ne zavisi ni od koga drugog…
A to ste Vi sami…

Restoran

Tačno se sećam kad sam prvi put otišao tamo…
Sve je bilo potaman…
I hrana…i atmosfera…i enterijer…i konobari…i lokacija…i parking…i cena…
Prosto savršeno mesto da se vikendom ode na ručak…sa porodicom…
I opusti…
I za čas mi se taj restoran podvukao pod kožu…
I mislim da smo pet-šest godina makar jednaput u deset dana jeli tamo…
Međutim…
Kako to obično biva…
Restoran je počeo da propada…
Najpre su konobari postali bezobrazni i bahati…
Pa je enterijer promenjen u neki fensi neudobni fazon…
Pa su jela postajala bezukusna i sve manja…
Pa su poskupeli…
I na kraju se naravno pokvarila i atmosfera…
Da bi sve kulminiralo jedne prolećne nedelje kada smo nakon sat vremena čekanja i jela koje je preko one stvari stiglo hladno i bez ikakvog izvinjenja… demonstrativno ustali i otišli…
Objašnjenje je bilo izrečeno tek reda radi…da ih upropastiše ove dostave i da imaju nenomralnu potražnju online…kao da je to naš problem…i da za naš novac treba da budemo saosećani za njihovu prebukiranost…i pad kvaliteta…i jednom rečju nepoštovanje…
No…već je bilo kasno…
Ako nešto znam…znam da se zainatim…
Ovaj put je…za promenu…to bilo sasvim dostojanstveno i na moju korist…
I moj nekada omiljeni restoran je dospeo na listu „tamo ni mrtav“…
Prosto…
Jednostavno…
Zdravorazumski…
Logično…
Normalno…
I u mom interesu…
Prosto je neverovatno koliko nekada možemo da budemo racionalni a koliko nekada ne…
Koliko nam se često slične stvari dešavaju u životu…
Kada neko prestane da bude dobar za nas…
I jednostavno se s’ vremenom pokvari…
U ljubavi…
U seksu…
U braku…
U prijateljstvu…
U karijeri…
U biznisu…
U životu…
Prosto propadne…
Uopšteno gledajući…
Ili samo iz naše perspektive…dok za sebe prosperira…
Ili nam se jednostavno putevi i stremljenja razmimoiđu…
I koliko mi tada ne znamo da se oporavimo…i da nastavimo dalje ka nečemu što je dobro za nas…
Već zalutamo u apsolutizme koji nas samo ubijaju…i troše nam vreme…
Batrgamo se u živom pesku naših iracionalnosti…
Da se tako nešto nije smelo desiti…
Da nije fer i pošteno…
Tipa…mi njemu ne bismo nikada tako nešto uradili…
Kao da je to bitno…
I kao da su pravda i poštenje i reciprocitet univerzalne norme u univerzumu…i da se svi ravnaju po njima…
I da neko ne sme da nas izneveri jer to nismo očekivali…niti zaslužili…
I mnogo nam je teško da se sada preorijentišemo…i snađemo…jer su prošle godine…i jako nam je teško sada da krenemo ispočetka…jer nemamo više ni onih osamnaest godina…
Kako nas ubija što to posmatramo kao smak sveta…i kao nešto nakon čega nikada više nećemo biti srećni…
I jednostavno ćemo umreti od tuge i bola…
A možda nas najviše i ubija činjenica što smo sebi dozvolili da ispadenemo tako glupi i naivni…
I da čim nam se ovo desilo sada…uvek će se dešavati…jer smo nesposobni…
I pitanje je da li ima smisla uopšte dalje i tražiti nove prilike…i ljude…kad obično ovako ispadne…
Kad je život tako grub…i težak i bolan…
A u stvarnosti…
Restorana je mnogo…
Jedan propadne…otvore se dva nova…
Pa neću valjda zbog jednog izbezobraženog restorana prestati da idem po istim…
I da uživam u raznoraznim gastronomskim čudima…
I onom divnom osećaju kad se samo sedi…jede…pijucka…priča…smeje…i uživa…
Nečega što je vrlo visoko na mojoj listi prioriteta…vrednosti i ugođaja…
Suštinsko je pitanje kako moja odluka da uložim vreme i energiju u nekoga ko će vremenom nenadano propasti ili se transformuisati u nešto što je suprotno mojim interesima i planovima…može definisati mene kao promašaj…
Naravno da ne može…
To je samo naknadna pamet…
I lako je nakon bitke biti general…
Nema smisla ljutiti se na sebe zbog nekoga ili nečega što smo izabrali dok je još bilo dobro…i kvalitetno…i po našem ukusu…a u međuvremenu se iskvarilo…
Na šta svako ima pravo…
Vreme svemu nađe boje…
A mi nemamo kristalnu kuglu gde ćemo videti ko će se i kako razvijati…i kome je kakav potencijal…da se tako eufemistično izrazim…
Sve je to deo života…
I potpada pod krivu učenja…
Prava je sreća da imamo sebe…
Šta god se desilo…
Uostalom…
Naša sreća i zadovoljstvo nikada i nisu do restorana…i do jela…i do svakojakih đakonija na stolu…
Uvek su do Čula Ukusa…
A ono je vrlo promenjivo…
I može se istančati s godinama…
I oplemeniti…
A znate šta je tek spektakularno…
Čulo Ukusa je prenosivo…
Tojest…
Možemo ga poneti svuda sa nama…
Kad već pođemo…
Negde gde nam je dobro…
Jer…
Iako su destinacije svakojake…
Ponekad čarobne…a ponekad katastrofalne…
A izbori pred nama rakošni…i nepredvidljivi…
I iako ćemo se verovatno sto puta tokom života zeznuti u izboru…
I ko zna gde i s’ kim završiti…
To možda i nije toliko važno…
Koliko činjenica da smo…
Mi Neponovljivi…
I da nam…dok je nama nas…apsolutno niko drugi ne može spakovati i odneti sreću…
Ona je jednostavno uvek samo naša odgovornost…
I svako samo na svoju ima ekskluzivno pravo…
I baš zato se i ne može nigde drugde smestiti…
Do u nama…
Prosto je…
Nikad se ne pita Mrak…
Uvek Baklja…
Uzgred budi rečeno…
Znate kakav se restoran otvorio tu u kraju…
Prste da poližeš… 🙂

K’o čovek

Iako nam hrabrost da se sukobimo i izborimo za naša ljudska prava može doneti ozbiljne neprijatnosti i probleme…
Nemogućnost da se zauzmemo za sebe…koja se često sastoji u tome da smo prestravljeni od konflikta…je sasvim potpuno smrtonosna…
Ukoliko u nekom odnosu ne možemo da pregovaramo i da tražimo Bolje za nas…
Mi smo robovi…
A ne ljudi…
I veliko je pitanje šta je bolje…
Umreti odjednom…
K’o Čovek…
Ili svaki dan malo po malo…
K’o Kukavica…