Postoji jedan potpuno fascinantan paradoks kod ljudskih bića…u potpunosti neobjašnjiv sa aspekta moderne fizike…
Pasivizacija i izbegavanje problema CRPE ogromnu količinu energije…
Aktivacija i rešavanje problema STVARAJU orgomnu količinu energije…
Neverovatno…
Ali potpuno istinito…
Skoro sam čuo od jednog od mojih Profesora – Rol Modela da umesto što psihijatrizujemo naše klijente i pacijente…kačimo im dvesta dijagnoza…i propisujemo tonu lekova…treba u stvari da se zapitamo šta ih to suštinski onespokojava…šta ih čini dubinski nesrećnim…šta im se desilo…koja fundamentalna želja im nije ostvarena…i da li im se dopada ko su trenutno…
Suštinski problem je što za tu ozbiljnu muku…trud i baktanje…vremena i živaca obično nemaju ni jedni ni drugi…
Ni stručnjaci ni pacijenti…
Svi bi Čarobni Štapić…
I možda smo baš zbog toga svi zajedno toliko i nemoćni…i neuspešni…
Možda bi umesto lečenja simptoma trebalo da se pozabavimo uzrocima…
I da probleme sasečemo u početku…a ne kad se razgore…
Prosto je…
Ukoliko nema rešenja za problem…onda nema ni problema…
Ukoliko ima rešenja…prvo prevrnuti nebo i zemlju da se problem reši…pa onda tek ozbiljna psihijatrija i psihoterapija…
Ovo sve naravno neće pomoći ljudima koji su zaista psihički bolesni…kojima patologija dolazi iznutra…i kojima je ozbiljno lečenje apriori potrebno da ne bi probleme ni stvarali na osnovu svog problematičnog rasuđivanja…
I to je uostalom i moja osnovna motivacija da završim specijalizaciju iz psihijatrije…
Da bi ih mogao razlikovati…
I pomoći svakome po potrebi…odnosno muci…
Ili shvatiti da im ne mogu pomoći…što je nenormalno važno…i što je rak rana šarlatana…i uputiti ih u neku Instituciju koja to maltene uvek može…samo je pitanje nakon koliko vremena…i truda…
Ali…
Za većinu nas ostalih…Privilegovano Neurotičnih 🙂 …najvažnije je svariti nekako Žabu koju smo prvo sami sebi stvorili…pa progutali…a ne sedeti i čuditi se što ona povremeno zakrekeće…
Čepići za uši tu ne pomažu puno…
Uostalom…
Praznično je vreme…
I sve postaje moguće…
2020 samo što nije…
I prestupna je godina…
Možda je pravo vreme da prestupimo sa našim navikama…
I da se ratosiljamo naših posledičnih patologija…
Da umesto pravljenja da Bodlje u Grudima ne postoje…i bežanja od njih…
Zažmurimo…stisnemo zube…iščupamo ih…lepo dezinfikujemo…damo sebi vremena da rane lepo zarastu…pa da počnemo da se rehabilitujemo…i da akumuliramo snagu…kako bismo mogli krenuti polako napred…
Korak po korak…
Pokušajte…
Možda nećete promeniti Svet…
Ali ako sebe smirite i usrećite…
Već ste sasvim dovoljno uradili…
Za isti…