Nikad neću zaboraviti savet Profesora Normana Satrorijusa…na kursu u Zagrebu za psihijatre na početku karijere…inače žive legende svetske psihijatrije…jednog od mojih najvažnijih rol modela…i dugogodišnjeg predsednika svetske psihijatrijske organizacije…apropo toga zašto će nam ljudi postavljati pitanja nakon što završimo neko predavanje…u uobičajnoj posledičnoj diskusiji…na nekom kongresu…
Najmanji procenat ljudi koji su vas slušali će vam postaviti pitanje zato što su autentično zainteresovani za to što ste pričali…zato što ih je nešto zaintrigiralo i kopka ih odgovor na pitanje…zato što su dobronamerni…ili hoće da vam se autentično zahvale na prenetom znanju…ili vas jednostavno gotive…
Najveći procenat ljudi će zatražiti mikrofon i svojih pet minuta slave zbog svog narcizma…da bi ih ostali učesnici videli kako izgledaju…ili makar samo ona zgodna koleginica što je planiraju za uveče…šta su obukli…kakva im je kosa…ili stas…i koliko su oni samo pametni…koliko su briljantno zaključili nešto…što nikome drugome nije palo na pamet evo već decenijama…ili koliko su oni najnovijih radova pročitali sinoć…
Umereni procenat ljudi će se javiti zato što su zlonamerni…zato što ih enormno nervirate…i zato što im se ne dopada ništa vezano za vas…i pokušaće da vas nekako dezavuišu…ili povrede…ili makar ismeju…i naprave glupim…
Reče Profa…koji je presedavao svetskim kongresima psihijatrije nebrojano puta…
I koji se svega nagledao…i sa ove i sa one strane psihijatrije…
I dodade da je čim neko krene da nam postavlja pitanje najvažnije da upregnete sva svoja čula…pamet…iskustvo i intuiciju…da procenite kojoj skupini od pomenute tri taj neko pripada…
To je mnogo važnije od toga…kakvo vam je pitanje…komentar ili etiketa prikačena…
Ukoliko je dobrobamerno…prihvatite savet…odvojte grešku od vaše lične vrednosti…tj. ego od postignuća…jer sujeta i veličina ne sarađuju baš najbolje zajedno…i obično su obrnuto srazmerne…ili prihvatite kompliment bez preteranog loženja da ste nešto posebno…i fino se zahvalite…
Ukoliko je narcizam u pitanju…dozvolite ga…i eventualno šarmantno potpirite…neverovatno je koliko je lako sa narcisima ukoliko im dopustite da igraju svoju igru…bez uplitanja…i preteranog zamaranja…neke stvari se ionako u psihoterapiji samo zalečuju…a ne leče…i svakako da je jedna od bitnijih mudrosti u životu proceniti u koje bitke uopšte i treba ulaziti…
Ukoliko je zlonamerno…ignorišite…ili se asertivno i gospodski zaštitite bez napada…ostanite na svom nivou…jer je sve ostalo poraz…pogledajte etiketu koju su vam zlonamerno prilepili…skinite je…nasmešite se i vratite je nazad odakle je došla…pa nećete valjda zbog prikačenog končića
…dlake ili čička bacati bosovo odelo…poenta je sašiti ga sebi…trudom i radom…pa se šepuriti kada trud dođe na naplatu…bez padanja u vatru…što se nekome ne dopada…
Ja mogu misliti o Rembrantu da i nije nešto talentovan…i ne kapirati ga…jasno vam je koliko je to važno…ljudima koji nešto znaju o umetnosti…i muzejima…
Prosto je…
I zvuči poznato…
I mimo kongresa…
Samo je u životu malo teže proceniti…
Ali je pravilo isto…
Nije toliko važno samo mišljenje…već čije je…i kog je tipa…
Ne postajemo Budale ako nas neko ko nas ne voli takvim nazove…
Niti Genijalci ako nas takvim smatra majka…
Prvi služe da vežbamo našu sujetu…i da odvajamo našu realnu vrednost od mišljenja o nama…i da se stalno podsećamo da je ozbiljno mučenje i ćorsokak zahtevati da nas svi vole…
A druga da navežbamo skromnost…i neloženje na samog sebe…iako smo u nečemu dobri…svakako nismo ništa posebno…
Ponekad je paradoksalno…
Ako nas konkurencija hvali nešto smo gadno zeznuli…
Ako nas učitelj izriba…to je ozbiljan blagoslov…i prilika da izrastemo…i da pokrpimo svoje defekte…
I svi su nam potrebni da bi rasli…
Oštri rol modeli…koji će nas tesati…dok ne postanemo kao oni…
Narcisi…da nam daju vreme da razmislimo…i da opustimo mozak…
I Zlobnici…jer zavist valja i zaslužiti…i ako ih nema…nešto sigurno radimo pogrešno…
Važno je samo ne pomešati ih…
I ne prihvatati ništa suviše lično…
Neuoredivo je važnije šta mi sami iskreno mislimo o sebi…
I šta smo od zacrtanih ciljeva već ostvarili…a koji su work in progress…
Koliko smo napredovali od prošlog samosagledavanja…upornim ostvarivanjem mikrometarskih ciljeva dok se ne akumuliraju u kilometre…
Tu se stiče pravo samopouzdanje…a ne spolja…
Neće nam etiketa pomoći ako je vuna neobrađena adekvatno…i ako su nam se moljci navrzli…
Ako jeste…etiketa je sasvim suvišna…
Ionako je sve ono što i mi mislimo o drugima visoko subjektivno…koliko god se trudili da budemo objektivni…
Isto važi i obrnuto…
Ko se preterano ne loži na tuđa mišljenja…bilo pozitivna…bilo.negativna…
Već štiklira ciljeve na svom napretku …
Daleko će dogurati…
Mnogo je lakše onome ko nađe Dobru Mustru…kao koja bi želeo izgledati…
I krene da dodaje čvor po čvor po njoj…
Vremenom će…ukoliko bude uporan…postati Raskošan Goblen…
Kome neće biti važno gde je okačen…
Dok god ima mali odsjaj u ogledalu preko puta…