Potpuno sam fasciniran rečima ruskog nobelovca, pesnika i esejiste Josifa Brodskog…
„Izbegavajte na svaki način da pripisujete sebi status žrtve.
Od svih delova tela najbudnije pazite na svoj kažiprst jer je on žedan osude. Kažiprst je znak žrtve, on je suprotnost podignutom srednjem prstu i kažiprstu u znak pobede, znaku – V. Koliko god bio odvratan vaš položaj, nastojte da ne krivite za to spoljne sile: istoriju, državu, šefove, rasu, roditelje, mesečeve mijene, detinjstvo, kasno sedanje na nošu itd. Jelovnik je opširan i dosadan i sama njegova opširnost i dosada dovoljno su uvredljive da čovek troši svoju inteligenciju birajući sa te trpeze. U trenutku kad bacate krivicu na nekog drugog, potkopavate sopstvenu odlučnost da nešto uradite…
Uopšte, nastojte da uvažavate život ne samo zbog njegove lepote nego i zbog njegovih teškoća. One su deo igre i ono što je dobro u njima je to da nisu obmana. Kad god ste očajni ili na granici očaja, kada ste u nevolji i problemima, zapamtite: to život govori sa vama na jedinstvenom njemu dobro poznatom jeziku.
Drugim rečima, trudite se da budete pomalo mazohisti: bez ukusa mazohizma, smisao života je nepotpun…
Ako smatrate da je ovaj argument donekle brzoplet, pomislite bar na to da smatrajući sebe žrtvom povećavate vakuum neodgovornosti, kojeg veoma vole da popunjavaju demoni i demagozi, pošto paralizovana volja ne raduje anđele.
Svet u koji se spremate da kročite, ne uživa dobru reputaciju.
Bolji je sa geografskog nego sa istorijskog stanovišta; kudikamo je privlačniji vizualno nego socijalno. On nije milo mestašce u šta ćete se uskoro uveriti, sumnjam da će biti mnogo privlačniji i u vreme kada ga budete napuštali. Međutim, to je jedini svet koji postoji i ne postoji alternativa, a ako bi i postojala, to nije garancija da bi bila mnogo bolja od ove. Tamo su spolja džungle, isto kao i pustinje, klizave padine, blato itd. – doslovno, ali što je još gore i metaforično. Kao što je rekao Robert Frost: „Najbolji izlaz je uvek pravo“. I još je kazao u jednoj drugoj pesmi, „da živeti u društvu znači opraštati“. Sa nekoliko zapažanja upravo o ovom činu prolaženja kroz želio bih da završim.
Pokušajte se da ne obraćate pažnju na one koji pokušavaju da vam život učine jadnim. Takvih će biti mnogo kako po zvaničnoj dužnosti, tako i samozvanih. Podnosite ih ako ih ne možete izbeći, ali čim ih se otarasite, tog trenutka zaboravite na njih. Pre svega trudite se da ne pričate priče o nepravičnom ponašanju koje ste pretrpeli sa njihove strane; izbegavajte to ma kako bio saosećajan vaš auditorijum.
Ono što čine vaši neprijatelji dobija svoj značaj ili važnost zavisno od toga kako vi reagujete. Zato projurite kroz njih ili pored njih, kao da su žuto, a ne crveno svetlo.
Ne zadržavajte se ni misaono ni verbalno, ne ponosite se time što ste im oprostili ili ih zaboravili – u najgorem slučaju, prvi korak je da se zaboravi. Tako ćete osloboditi ćelije svog mozga beskorisnog uzbuđenja, tako moguće da ćete čak spasiti te budale od njih samih, jer je perspektiva „biti zaboravljeno“ kraća od perspektive „biti oprošteno“. Prebacite kanal: ne možete prekinuti emitovanje na toj mreži, ali možete bar smanjiti rejting. Takva odluka teško da bi se svidela anđelima, ali će sigurno zadati udarac demonima, a u datom trenutku to je najvažnije.
Bolje je da ovde prekinem. Biće mi drago ako smatrate da je ovo što sam vam rekao korisno. Ako ne, to ukazuje, da ste za budućnost mnogo spremniji nego što se moglo očekivati od ljudi vaših godina. To je, ja smatram, takođe razlog za radost a ne za zabrinutost.
U svakom slučaju, bili dobro pripremljeni ili ne, želim vam sreću, jer vas ne čekaju u životu samo praznici, zato će vam trebati sreća. Uostalom, mislim da ćete se snaći.“