Sve što sam stariji sve više shvatam jednu od najvećih istina ikada…
Da…
„Čovek je kao razlomak, čiji je brojilac ono što on jeste, a imenilac ono što on misli o sebi. Što je imenilac veći, razlomak je manji“
Lav Nikolajevič Tolstoj
Čoveče…
Koliko je ovo samo primenjivo…
U svim vremenima…
U svim situacijama…
I na sve ljude…
Koliko je samo ljudi koji ne dodiruju zemlju…ubeđeni da su nešto posebno…zbog Nečega Što Imaju…sa kojima ni kafu ne bi trebalo popiti…
I koliko je samo ljudi koji gmižu po zemlji…samoubijajući se u pojam stalnim obezvređivanjem sebe…zbog Nečega Što Nemaju…a koji su u stvari veličanstveni…i koje prosto treba odvesti na pivo…
Prava je šteta…što ni jedni ni drugi toga nisu svesni…
Što je i jednima i drugima imenilac potpuno izvitoperen…i netačan…
Jednima prevelik…drugima premali…
No šta sad da radimo…
Prvima najčešće nema spasa…tako da je tu najbolje spasiti sebe…ignorisanjem i udaljavanjem…od njih…
Nemati ih u životu je sasvim dovoljna nagrada…
Drugima možda i ima…ukoliko im se približimo…i pomognemo da shvate koliko greše…
Imati ih opravljene u životu je pravi blagoslov…
Sve u svemu…
Mi imamo naš razlomak…
Ulažimo u brojilac…
Uravnotežujmo imenilac…
I biće sve u redu…