Crna i Plava

Nikada neću zaboraviti to veče…
U povratku sa šipki iz Hajd parka…prilazim malom Maxiju u Stjepana Filipovića…stecištu gospode i propalica iz celog naselja…
Letnja je noć…
I petak…
Ispred Maxija je parkiran crni džip…ponos Bavarske…lep koliko samo može biti jedan auto…
Uobičajno pitanje samom sebi…i sudbini…“hoću li ja ikad ovo voziti?“…
Vrata se otvaraju…muzika odjedanput postaje preglasna…i onda vidim nešto još lepše od auta…iako sam mislio da tako nešto ni ne može postojati…
25 godina…crna kosa…crne oči…crna šminka…crna majca…crni šorčić…crne sandale…
Vrat…ključne kosti…dekolte…butine…kolena…i deo listova…
Večernji parfem…doduše za nijansu prejak…
Beli zubi…grohot…ogromna tetovirana ruka sa onim bilderskim venama koja je vraća u kola…grubo…ali ne deluje da joj to smeta…pošto se kliberi od uveta do uveta…kratak poljubac…i dorćolski bariton…“uzmi nam sve što sam ti rekao…i šta god hoćeš sebi“…nekoliko žutih novčanica prebačenih preko suvozačevog sedišta…
Maltene se sudaramo na ulazu…
Propuštam je…
Što iz džentlmenstva…što da bih video i drugi deo listova…
I ulazim u Maxi…
Uzimam uobičajne stvari za večeru…i stajem u red…taman iza nje…
Malograđanski odmeravam šta je kupila…
Uobičajni set za petak veče…idealnu pripremu za splav…dzek…nekoliko red bulova…eurokrem blok…durex…I orbit…
Vraćam se u pristojnost…u trenutku kada podiže korpu na pult…
I onda vidim nju…
25 godina…plava kosa…na kraju…smeđa…na početku…štreberske šiške…plave oči…bez ikakve šminke…bela flekava majca…ili nekoliko njih…i onaj ljubićasti prsluk…bele pantalone…bele klompe…
Podočnjaci…umorne oči…prve bore…ali ipak…ispod…neobično lepa…
Dostojanstvena…mila…i vredna…iako joj je duša u nosu…i verovatno mrzi i sebe…i Maxi…i Srbiju…i svet…
Možda I zgodna…ali ko bi to mogao znati…ispod svih tih krpa…koje verovatno nosi da se ne bi smrzla dok prebacuje zaleđene namirnice iz komore…tu baš i nema džentlmenstva…
Osmeha naravno bez…
Posmatra vršnjakinju…kao uostalom i svako ko se tog trenutka zatekao u Maxiju…bez obzira na pol…
Pakuje sve što je Crna uzela…i postavlja pitanje iz protokola „još nešto za vas?“…onako…polu – nadrndano…polu – kao da će da zaplače…
Crna nehotice plaća…njoj ionako te cifre ništa ne znači…ionako nije njen novac u pitanju…
Plava uzima svoje tri dnevnice…prebrojava ih uz knedlu u grlu…vraća kusur…i zahvaljuje se…potpuno profesionalno…iako deluje kao vulkan pred erupciju…
Crna odlazi…
Razmišljam…
Koja je lepša?
Sa kojom od njih bih…hipotetički…želeo da budem?
Koja od njih bih želeo da budem?
Koju od njih bih voleo da imam za mlađu sestru?
Koja od njih je u pravu?
Kojoj od njih je bolje?
Kojoj je teže?
Kojoj će kako biti za godinu?
Ili za pet?
Šta bi se desilo kada bi se nekom čarolijom sada zamenile…i kada bi Plava produžila u ludu noć…a Crna u običnu noć u Maxiju?
Da li bi se snašle u novonastalim ulogama?
Teško je I jedno I drugo…
Da je ovo film…verovatno bi bile iz istog odeljenja iz srednje…
I imali bismo kratki fleš bek…
Plava u prvom redu…sređena fruzura…uredna garderoba…složene sveske…i pernica…sve po PS-u…širok osmeh…ponos njene radničke porodice…i razredne…i sve petice u knjižici…
Crna pozadi…u trenerci…sa neurednom kosom…zagledana u telefon…sa žvakom u ustima…koju samo klinke mogu toliko iritantno žvakati…neispavana…namrgođena…nadrndana…jer ponovo nije spavala cele noći…dok su joj se roditelji svađali…i razvodili…nije ni brzo stečeno bogatstvo za svakoga…
Presek…
Sledeći kadar…
Pet godina kasnije…
Plava diplomira na Ekonomskom fakultetu… presrećna…zbog svojih…koji je čekaju uz gibanicu I pivo…da se proslavi…kako dolikuje…
Crna na Megatrendu…pretužna…jer njenih nema nigde…tojest…ima ih…ali su oni malčice smetnuli sa uma njeno diplomiranje…kao ustalom mnogo ranije I nju samu…zagledani u svoje fantazmagorije…iluzije…novčanike…ljubavnik(c)e I poroke…
Ponovo presek…
Nastavak ove noći…
Crnoj se sve vrti…belo je nije ni taklo…niti je uspelo da je otrezni…I uopšte joj nije jasno zašto je dodiruju sponzorovi drugovi I poslovni partneri…kada joj je ovoliko loše…da ne može ni da izgovori da neće…jer joj je toliko muka…
Plava čuči pored kreveta pred ikonom…plače I moli se…da bude bolje…I da je njen lični Svetac spase iz ovog besmislenog života…I potpunog ludila…tiho…da ne probudi roditelje…
Ne znam…
Ne postoji Udžbenik kako ko treba da živi…
Niti kakva koga Sudbina čeka…
Čvrsto verujem da je svako tvorac svoje sreće…
I da svako treba da donese izbore u skladu sa svojim sistemom vrednosti i u skladu sa svojim mogućnostima i realnim okolnostima u nekom trenutku…
I jako se trudim da NE OSUĐUJEM…
Ko zna kako je gaziti u tim sandalama ili u tim klompama?
Ko zna kako je voleti za novac ili raditi bez novca?
(Doduše…iskreno…samo ovo prvo…
Ko zna kako je spavati u njegovom penthausu ili u svojoj staroj devojačkoj sobi?
Ko zna šta koju muči?
Ko zna zbog čega koja plače?
I najvažnije…
Ko zna gde će koja završiti?
Možda se Crna navuče na dop I Renato je izvuče za pet godina…
Možda se Plava toliko razočara u sebe I Srbiju…pa pokuša sa Varikinom da izbledi sve…
Možda Crna ima plan…I pravi odskočnu dasku…u još veće snove…I ovo joj je najlogičniji put…iz njene realnosti…da stvori uslove…da sama sebi postane gazda…i otvori svoj salončić za ulepšavanje onih malih smešnih pasa…o kome je maštala…još dok je jedino maltezer bio uz nju…u tim strašnim noćima…I bude Gospođa do kraja života…
Možda Plava ima plan…I ovo mučenje joj služi samo da premosti do polaganja jezika…I odlaska…negde gde se normalnost ceni…trud I znanje takođe…I verovali ili ne…čak I plaćaju…I gde nije cilj preživeti…već živeti…negde…gde će pravila igre u društvu…ići uz njena pravila u duši…
Važno je samo da ne osuđujemo…
Nikoga…
I nikad…
I da gledamo svoja posla…jer to I nije pitanje za nas…
I da se ni slučajno ne zbunimo da smo ispod Crne…
Ili ne daj Bože…iznad Plave…
Zbog trenutnih okolnosti…promenjivih u milisekundi…
I za njih…ali I za nas…
Svi smo mi samo Ljudi…
Obični I isti…
I trčimo svoje Trke…
Ko zna ko je odakle počeo da trči?
I kome je kakva uzbrdica bila?
Zato je toliko i važno da budemo fini…pristojni…I ljubazni prema svakome koga zateknemo…
I da shvatimo da niko nije ni Iznad ni Ispod nas…
Bez obzira kako nam spolja izgledalo…
I bez obzira koji glupavi razlog uzeli u obzir prilikom procene…auto u kome se neko vozi…ili mesto gde radi…ili bukvalno bilo šta…
I da mi pojma nemamo kako je kome zaista…
Ko vodi kakve bitke?
Kome se povraća zbog sebe same…a kome zbog života koji živi?
Kome mislimo da je loše…i kvazi ga sažaljevamo…a u stvari uživamo u moralnoj superiornosti…da bi nama bilo lakše…a on je u stvari na Pravom Putu…sa Planom…na Misiji Usrećivanja Sebe…
Premudri Patrijarh Pavle je govorio da…
“Nevolja je bilo I bivaće.
Okolnosti ne zavise uvek od nas, ali da li ćemo biti Ljudi ili Neljudi to samo od nas zavisi”…
Ozbiljno ćemo povećati sebi šanse da budemo Ljudi ukoliko ne budemo sudili drugima…
To ionako nije pitanje za nas…
Niko ne može znati koliko je neki Teret zaista težak…dok ga sam ne ponese…
Uostalom…
Ko je od nas bezgrešan i savršen?
Zato je i važno da ne sudimo…
Već da vežbamo Saosećanje…
Altruizam…
Podršku…
Ljudskost…
I Ljubav…
Jer…
Živa je istina još jedan briljantan citat Sveca…
“Kada bi se svi držali ljubavi, ova zemlja bi bila Raj”…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s