Jedna od najvećih istina u životu je…da mi apsolutno ne znamo šta je dobro a šta loše po nas…
Bukvalno pojma nemamo gde će nas neki događaj odvesti…
Koliko god delovao loše ili dobro u tom trenutku…
Tek iz budućnosti to možemo znati…
Koliko je samo primera…
Jovan upravo polako šeta od firme do kuće…oko 7km…jer ni u njoj a ni u kući ne može ljudski da se isplače…jer muškarci ne plaču…a jedna od krucijalnih prednosti novembra je da je dan kratak…a noć duga… i po tom mraku se suze mogu mnogo lakše sakriti…pa mu šetnja prija…nakon što su mu saopštili da je mnogo pametan…i vredan…i dobar…ali da će sutra na mesto o kome je maštao… i zbog koga je dušu svoju ispustio volontirajući prethodne tri godine…sutra biti zaposlena **čićeva sestričina…
Milica upravo puši 70 cigaretu zaredom i trese se nakon što je njen suprug slučajno ostavio telefon kad je otišao u teratanu…i nakon što se sa njegovom ljubavnicom slatko izdopisivala celo jutro…stvarno divna žena…Bože uopšte nije znala da on voli da se mazi…i da je tako posvećen u predigri u poslednje vreme…i da voli da radi ono…i da ima slobodan celi vikend za nju baš kad je njegov stručni kongres u Beču…da l je to stvarno njen muž…kako?…kad nju nije dotakao mesecima…
Stevanu su upravo pukli ligamenti na kolenu…drugi put…za godinu dana…i reprezentacija postaje samo pusti san…i upravo cepa postere košarkaša po svojoj dečačkoj sobi…očajan…i besan…jer je sve izgubljeno…
Ljiljani je upravo profesor tražio da mu…pa znate već šta…ako želi da dobije asistentsko mesto…i upravo sad razmišlja da se naguta lekova…jer je to njen san i život…i ništa nema smisla bez toga…pa na šta je bre ona spucala 10 godina učenja i truda…i kako će sad naći lek za bolest…od koje joj je sestra umrla…
Verovali ili ne…
Niko od njih pojma nema da li je ovo loše što im se dešava zaista loše?
Ili pak dobro?
Ukoliko se Jovan propije…
Milica dobije karcinom pluća od cigareta…
Stevan navuče na dop…
A Ljilja postane kurva…
Onda je definitivno loš…
No…
Ukoliko se okrenu sebi…
I PRETEKNU ovaj teški period pred njima…
UPRKOS verovatnoći I svim obzirima…ostanu jaki…
I usmereni ka suštinskom cilju…
I shvate da život nije što i poljem preći…
Da su nepravde…neprijatnosti i problemi njegov sastavni deo…
Da to nije NIŠTA LIČNO…
I da je to jednostavno tako…za sve…samo nas jako boli kad smo baš mi to u pitanju…i kad su to naši snovi…
Pa se ljutimo i osećamo baksuzima bez ikakvog razloga…
I nastave da plivaju…koliko god ih hvatali grčevi…
Krenu od vrata čvrsto zatvorenih pred nosem…ka nekima koja su se tek odškrinula…
Ko zna?
Možda je sve ovo najbolja stvar koja im se desila u životu…
Možda Jovan nakon par meseci dehidriranja…shvati da u državnoj službi i nema baš neke sreće za pametne…talentovane…vredne
…i ispravne…i smisli način kako da postane preduzetnik…kako da radi ono što želi…na način kako želi…i da bude sam sebi gazda…da stvori mikrosistem u kome se znanje i trud i talenat cene…pa čak i plaćaju…minijaturni ali koji ima potencijal da poraste…i da mu obezbedi sve ono o čemu je maštao…čak i u Srbiji…
Možda Milica shvati nakon inhalacije…da razvod baš i nije toliki smak sveta…da i ona isto tako ima pravo na dugu predigru…vikende na Kopaoniku…i da se prema njoj neko odnosi kao prema Ženi…da ima toliko Posvećenih napolju…van njenog kućnog živog blata…koje ju je usisalo…
Možda Stevan načuje da se slična priča desila Igoru Kokoškovu…prvom neameričkon treneru u NBA-ju…pretalentovanom i divnom čoveku…i od danas počne da iscrtava one zamršene linije na košarkaškoj tabli…uvek za nijansu posvećeniji nego drugi…zbog tog žiganja u kolenu…koje ga podseća na san…
I možda Ljiljana odustane od poniženja…i „lakšeg“ puta…sačuva svoje dostojanstvo…i preda već jedanput te papire za Američku vizu…ionako su je sto puta zvali…i onda pročitamo o njoj za trideset godina…kako je potresno govorila na dodeli Nobelove nagrade…dok se zahvaljivala njoj…zbog koje je sav ovaj trud bio vredan…
Ko zna?
Ako krenu za tim šta žele ODMAH…vrlo verovatno će nagrabusiti…
Ako postave sebi pitanje šta zaslužuju…i šta žele ZAISTA… I ZA CELI ŽIVOT…
Ukoliko budu strpljeni I spašeni…
I ukoliko sebe stave na prvo mesto…
I prihvate uobičajni kontigent Sranja (ovde zaista nema dovoljno dobrog sinonima) koje život nosi…
I shvate da je Uspeh u stvari ne odustati nakon mnogobrojnih Neuspeha…
Da se život uvek svede na to kako Planom B ili C ili Z doći do esencije svoga sna…do onoga što je fundament naših vrednosti…
Da Plan A najčešće nema nikakav značaj…
Onda ništa i nije toliko strašno…
Uostalom…
Ko je i rekao da je lako?
Nijednom organizmu na planeti nije…
Mi se baš i nismo usrećili sa ovim velikim mozgovima koji stalno svašta nešto žele…
Ali možemo zato da upregnemo čitav njihov potencijal ne za Kuknjavu kako je teško…već za Kreaciju kako da nam postane dobro…
A tu je samo Nebo granica…
Stoga…
„Ko zna zašto je to dobro“…je zaista uvek istinita tvrdnja…
Jer je budućnost uvek otvorena…
I zavisi od nas…
A mi u njoj uvek imamo sebe…
Pa nek pljušti kol’ko hoće po nama…
Iskisnuti i nije toliko strašno ako ste na pravom putu…
Uostalom…
Pa kog biste žanra voleli da je film sniman po vašem životu?
Neka limunada…
Španska serija…
Dosadna dubioza…
Ljubić…
Pornić…
Ili možda naučna fantastika…
Avantura…
Dobar triler…
Ili čak Epski spektakl…
Možda ste tek na početku filma…
Kakav je to film bez dobrog zapleta?
I kako da se vežete za glavnog junaka ako mu sve ide od ruke?
Kako da vidite od čega je satkan?
I koje su mu tajne moći?
Sačekajte da vidite rasplet…
Ili ga stvorite…
Ogromna je sreća…
Da uprkos tome što vrlo često ne utičemo na scenografiju…vremenske prilike na setu…ambijent…atmosferu I sporedne likove…
Ipak niko drugi nije scenarista…
Već Mi…