Pažnja…pažnja…pažnja!
Upozorenje!
Opasnost!
PSIHOTERAPIJA MOŽE VEOMA OZBILJNO NAŠTETITI VAŠOJ PSIHOPATOLOGIJI!!!
Ni slučajno ne krećite na nju…ukoliko vam ta psihopatologija nešto „znači“…i donosi vam neku „korist“…
Čuvajte se…
Opasna je to Čarobnica…
Nećete verovati kakve je sve tvrdoglavce i inatdžije promenila…
Kakve sve zapuštene slučajeve po pitanju zadovoljstva i ispunjenosti…
Kakve sve Baksuze…sirote u sreću…
I kakve je loše i besmislene živote izokrenula naopačke…
I usmerila u dobrom…često potpuno suprotnom pravcu…od predviđenog…
I za šta su sve ljudi sposobni…kad izađu iz svojih mentalnih kaveza…i polete ka svojim vrednostima…oslonjeni na svoje individualne resurse…
Doduše…
I koliko su smrtnih neprijatelja te postepene promene stvorile psihoterapeutima…
Jednostavno je…
Nemaju svi iste ciljeve…
Nečije su slabosti…često privilegija drugim ljudima…koji to koriste…i svim silama se upiru da zadrže status quo…koji njima odgovara…
Zamislite samo studenta koji studira fakultet koji mrzi…i nikako mu ne ide…i njegove roditelje koji ga sve više i više pritiskaju…jednostavno…porodična ordinacija ne sme da čeka…
Ili ženu koja se udala zbog njegovih para…i ima panične napade…pred svaki seks…
Ili muškarca koji se oženio zbog njene lepote i tela…i sad je besan…svuda…mimo kreveta…a i tamo nije više kao nekad…
Ili vrednog i čestitog čoveka u državnoj službi…koji je depresivan…zbog nepravde…besmisla…i uzaludnosti truda…
Ili lenjog i netalentovanog čoveka u sportu ili muzici…ili bilo kojoj profesiji…koji se živ pojede zavideći boljima i uspešnijima…neprimećujući sebe…smrtno uvređen time što on nije taj Bogom dani…
Ili vlasnika odlivenog mozga koji sad ima sve…ali nikad nije bio nesrećniji…i pije…da bi kad zažmuri imao osećaj da je tu…gde nije imao ništa…ali je imao to nešto…
Šta je tu onda zaista problem?
I šta tu zaista treba menjati?
I lečiti?
Pretpostavljam da bi svaka iole politički nekorektna baka sa pijace…mogla da posavetuje ove ljude šta im je zaista problem…i šta bi ona da je na njihovom mestu uradila…onako uz sir na nožu…
A kamoli Jung koji je o tome govorio pre više od sto godina…
„Neuroza je uvek zamena za legitimnu patnju“…
Stvar je potpuno jasna…
Ukoliko se ratosiljate neuroze…ogoljeni ste pred patnjom…
Obično oči u oči sa onim čega se najviše plašite…
I prosto je onda Baš Taj Suštinski Problem na redu…za rešavanje…
I nemate kud…osim da se sa njim pozabavite…koliko god veliki bio…
I koliko god zastrašujuće bilo to što tada sve od vas zavisi…
Nema više odlaganja…
Nema više drugih krivaca niti alibija…
Niti umišljenih mamaca za vašu pažnju…vreme i resurse…lakozapaljivih…zaraznih…i sa neograničenim repetitivnim potencijalom…
Ili jesi…ili nisi…
Jednostavno je…
Koliko god prihvatanje života takvog kakav jeste…i odbacivanje naših intimnih jezgrovnih iracionalnih uverenja kakav bi morao da bude…uporan rad na sebi…i mukotrpno putovanje ka našim suštinskim ciljevima…ponekad bili mučni…neprijatni i bolni…i činili nas nakratko uzrujanim…i uznemirenim…
I koliko god neurotične alternative delovale primamljivo…ili makar manje gore…i neprimetno nas navlačile na sebe…zamagljujući nam pogled na suštinske probleme…
Taj sokak je jedini pravi…
I neophodno ga je preći na putu ka sreći…ispunjenosti i zadovoljstvu…
Na putu ka Životu sa Smislom…
A ti osećaji i to saznanje su i jedina suštinska brana svakoj psihopatologiji…
Koj’ će psihoterapija…
Studentu koji je fasciniran medicinom…
Emancipovanoj ženi sa novcem koji je sama zaradila u džepu…
Muškarcu koji obožava svaku boru i nesavršenost na za njega savršenom ženčetu koje ga zasmejava po kišnim danima…
Sposobnom i ostvarenom preduzetniku…
Profesionalcu u bilo kojoj oblasti koji se upoređuje samo sa prethodnim verzijama sebe…i stalno se apdejtuje…
Ili čoveku koji je otišao…shvatio surovu cenu emigracije…šta je zaista vredno…i šta baš njega čini srećnim…priznao iskreno sebi da je pogrešio…da se zaleteo trbuhom za kruhom za efemernim trivijalnostima…pa se predomislio…i vratio…pa sad može više i da ceni…to malo kruha što jedino Ovde ima baš takav ukus i miris…i služi se u specifičnoj atmosferi…sa posebnim društvom za stolom…
Njima je potrebno samo zdravlje…i vreme…
Ostalo će oni sve sami…
Ne brinem se za njih uopšte…
Naprotiv…
Ukoliko se ta drevna veština usrećivanja samog sebe…upornim prilagođavanjem života sopstvenom sistemu vrednosti…pročuje…
Psihoterapeuti su u stvari ti koji bi trebalo da se zabrinu…