Koliko ste puta ludeli čekajući u saobraćajnom kolapsu na Gazeli?
Koliko ste puta cupkali u redu u vašoj banci za vaš rođeni novac?
Koliko ste puta popizdeli u povratku iz Grčke kada vidite kolonu na našoj granici?
Koliko ste puta histerisali kada dostava hrane ne shvata da ste gladni i nervozni?
Ili se jednom rečju nervirali kada gubite vaše vrlo ograničeno vreme na neku glupu i neprijatnu obavezu?
Ukoliko jeste…a siguran sam da jeste…vi ste pravi pravcati srećnik…
Jer…
Koliko ste puta pratili Nekog Svog u Bolnicu?
Na rutinsku intervenciju…
Sa relativno dobrom prognozom…
Jednu od onih što 99 puta od 100 prođu savršeno ok…
Stajali pored te Osobe…i razmišljali koliko je statistika jedna beskorisna nauka…kada je Neko Vaš u pitanju…
Kada je Neko ko vam je sve…samo obično x u toj jednačini…(koja se rezrešava na Nekom Drugom Mestu…)
I kada sebi postavite pitanje da li je baš on taj neviđeni Baksuz…baš taj jedan od sto…
Ili ste to možda vi?
Koliko ste puta stajali u redu u nekoj Bolnici i zahvaljivali se Bogu što kod nas ništa ne funkcioniše…što su redovi toliko veliki…i što ćete sa tom Osobom provesti SIGURNO još barem 45 minuta u redu…
ZAGARANTOVANIH i IZVESNIH 45 minuta…
Koje niko ne može da vam oduzme…
Srećni zbog svake sulude administrativne gluposti i birokratske zavrzlame koja sada koči i usporava napredovanje u tom redu…
Jer više nigde ne žurite…
Samo bi stajali makar i tu…
Na tom nesrećnom mestu…
Sa tom vašom osobom…
Lupali…i pokušavali da je nasmejete i opustite…kao da je to svaki dan…i da uopšte nije strašno što će joj neko šetati sa nekim instrumentima po stomaku…
Pokušavate na svaki način da odložite trenutak kada će proći…kroz nevidljivu granicu…u deo koji je samo za pacijente…gde vi ne možete…
Gledate tog prokletog portira i mrzite ga iz dubine duše…što se drznuo da vas razdvaja… kao da je on nešto kriv…kao da je on odlučio ko će danas na operaciju…a ko ne…od vas dvoje…
I mislite kako je u potpunosti u pravu genijalni Ajnštajn…
Kako je sve zaista relativno…
Kako se sekiramo zbog trivijalnosti…
I rasipamo vreme na gluposti…
Nerviramo se zbog uobičajnih frustracija…
Saobraćaja…novca…vremenske prognoze…i dijete…
A zanemarujemo Naše Lične Vrednosti…
Osobe koje su nam najvažnije…
Aktivnosti u kojima najviše uživamo…
Najmanje pažnje posvećujemo suštinski najvažnijim stvarima…
Budisti kažu da svakog dana treba meditirati minimum 20 minuta…osim u danima kada nemamo vremena za to…
Tada treba meditirati minimum sat vremena…
Kako bi posložili misli…
Utvrdili prioritete…
I shvatili gde to žurimo kao muve bez glave…
Fokusirani na raznorazne detalje…zanemarujući suštinu…
Isto je i sa ljubavlju…
I sa voljenjem naših voljenih…
Prvo trebamo to pokriti…obezbediti i utvrditi…štiklirati kad završimo za taj dan…
Pa sve ostalo…
Jer vremena ionako nema…
I svakako je potpuno relativno…
Pa što ga onda ne bismo potrošili na najbolji mogući način?