Snaja i svekrva

Đorđe ima 29 godina…
Što bi se reklo…uspešan mladić…visok…lep…novopečeni intelektualac…imućan…iz dobre kuće…
Milica je to sve isto…sa istog fakulteta…i iz isto tako dobre kuće…samo siromašne…da ne kažem Uobičajne Srpske Pristojne Porodice…
Nakon završenih studija…trogodišnje veze…raskošnog svadbenog veselja…njih dvoje započinju zajednički život…
Očekivani raj…ubrzo postaje čist pakao…
Nakon niza kratkih provokacija…nešto dužih svađa…uobičajnih podjebavanja…spuštanja i sitnih pakosti…Milica i Svekrva prestaju da komuniciraju…zauvek…pod mantrom „ako ona ikad prođe ova vrata…ja odoh“…
Đorđe na svaki pomen kompromisa i smiravanja strasti prođe kao konobar u kafani kad razdvaja pijance…
Šljus….po glavi…ma čekajte bre ženske glave…šljus…
I tako…vreme prolazi…
Đorđe razmišlja…i sekira se…depresivan nad svojom sudbinom…anksiozan pred svaki praznik…slavu…Novu godinu …ili rođendan…kakav će haos sada da ispadne…kako da izbalansira nešto što se ne može izbalansirati…besan nakon svakog izliva agresije na njega…u igri između dve vatre gde je lopta njegova duša …a tvrdi oštri beton njegova trenutna životna situacija…a njih dve predane i zanesene igračice…sa penom na ustima…žarom u zenicama i spremne na sve samo da bi pobedile…da bi postale „Šampion Đorđa 2017“…povređen do srži što se niko ne zapita „kako je bre njemu“…
Uobičajna srpska priča…Svekrva i Snaja..dve ovnice na brvnu…i provalija ispod…
Đorđe uporno pokušava…kao što bi i svako…miri…meri svaku reč…balansira…svađa se…postavlja na mesto…razdvaja sukobljene strane…a dobija po nosu samo „jel mi je to hvala za sve sine“ i „bravo veliki mužu moj majkin sine bez one stvari“…
Đorđe u trenutku shvata…pod dobrim gasom…i besplatnom psihoterapijom kod kuma na terasi…da je on postao treći ovan…koji upire o suprostavljene rogove na brvnu…zahtevajući da mu se ostavari jedna obična želja…da mu se…na primer… supruga i majka ne poubijaju za trpezarijskim stolom…
Sasvim lepa…ljudska…najnormalnija želja…koja se ne mora ostvariti… ni njemu…niti bilo kome drugom…
I da njegova muka nastaje zbog toga što on to ne može da prihvati…što mu je do tog normalnog odnosa toliko stalo….da upada u nezdrave emocije za čas…i onda tako blokiran i omađijan svojim strastima greši…i pravi situaciju još gorom…
U trenutku shvata…da je njegovo razmišljanje toliko iracionalno…a ponašanje isto toliko disfunkcionalno kao kada bi danas…na 40 stepeni u Beogradu…izašao napolje u perjanoj jakni i ljutio se na sudbinu…sunce…i toplu Košavu…globalno zagrevanje…Haarp…i štrajkovao protiv Amerike…što je danas toliko vruće…a on to ne podnosi…i želeo bi da je 20 stepeni…jer njemu to prija…što bi bilo normalno za ovu geografiju…i tako bi bilo svima mnogo bolje i komotnije…
Što više istrajava u tom Štrajku to će mu biti teže…a baš ništa neće postići…osim eventualnog onesvešćivanja…
Umesto tog samoubistva…on odlučuje da od sutra okrene novi list…spusti roletne…raspali klimu…naruči hranu umesto kuvanja iste…rehidrira se redovno…i odmara…dok ne prođe ovaj pakao…adaptira se na realnost…a ne na to kakava bi realnost po njemu morala da bude…spusti svoj apsolutistički zahtev na nivo želje…“voleo bih da je napolju 20 stepeni…ali ne mora tako i da bude…hajde sada da vidimo kako ćemo da preživimo…“
Potraži konstruktivno rešenje za problem…
Postavi jasna porodična pravila…
Zabrani porodične ručkove…dok je rat u toku…
Zabrani pljuvanje protivnice…dok je on prisutan…
Zabrani pridikovanje na vreme provedeno sa onom tvojom ženom/majkom…jer ima vremena za sve…i on ima pravo da voli…i bude dobar sa obe…iako se one ne podnose…to nije njihova stvar…
Jer će mu to doneti korist i blagodet odmah…
Automatsku psihološku dekompresiju i olakšanje…
Neće više biti anksiozan pred svaki susret…jer ih neće ni biti…
Neće više biti besan jer mu neko priča nešto što ne bi smeo o nekome koga mnogo voli…jer to više neće ni slušati…
I neće više biti depresivan zbog svoje sudbine…već samo tužan…što nije baš po njegovom…jer da se ne lažemo…ukoliko je Stara Đavolja Dihotomija Snaja/Svekrva njegov jedini problem…ipak je on jedan srećnik…ta muka je maltene pravilo službe…ko ga terao da se ženi…
A možda će jednog dana takav njegov stav dovesti do primirja…do unormaljenja odnosa…do razmene zarobljenika…i do komuniciranja na nivou izrečenog a ne protumačenog…
Do trošenja njihove ljubavi na njega…a ne na otimanje o njega…
Možda će i Milina kovrdžava kosa…ista ko bakina…i smejalice na obrazima…iste ko majkine…postati mirovna misija…možda će njen smeh začiniti sporazum u Rambujeu pod patronatom Ujedninjenih Đoređevih Žena…i dovesti do prekida vatre…
Pa će konačno moći da pojede…Milicine princes krofne…nakon majkine gibanice…što je oduvek želeo i za šta je živeo…dok njih dve uz kaficu ogovaraju tetku…
I možda će njeno širenje ruku i ka majci i ka baki…postati podsetnik da je život toliko težak…sam po sebi…da su unutarporodični ratovi siguran put u propast…
A da se i Đavo zapita u čemu greši i šta sad da radi…ukoliko je porodica složna…
I da je Milino prezime sada njihova jedina Zastava…Grb…i Dres…za koji se gine…bez obzira ko je protivnik…
Ko god da je protiv Njih…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s