Месечне архиве: новембар 2016

Golicanje

Da li ste znali da covek ne moze sam sebe da zagolica?Pokusajte…ako ne verujete…

Postoje odredjeni centri u mozgu koji detektuju nas licni dodir…

I onemogucavaju taj Prijatni Nadolazeci Neizdrz…i taj mali pokret usana…koji tako puno znaci…

Tojest…

Potrebna je tudja ruka da bi se nasmesili…

(Dobro…postoji i Taj nacin…sram vas bilo…i ne postoji nista prirodnije…zdravije…i normalnije…od toga…bezobraznici… 🙂

No o tom…neki drugi put…)

Ali u globalu…

Za Osmeh je potrebno minimum dvoje…

I ljude koji nas nasmeju treba negovati…kao neki Prebozanstveni Cvet koji cveta samo u savrsenim uslovima…jedanput godisnje..i zbog toga je praznik…u celoj zemlji…

I oni definitivno postoje…

I tu…

Oko vas…

Ukoliko ih niste nepromisljeno rasterali svojim sudjenjem o nekome…na osnovu samo jedne jedine osobine…mane ili greske…ukoliko niste doneli definitivan zakljucak o nekome na osnovu samo jedne pojedinosti…ili jos gore… zbog necega sto poseduju…ukoli niste skocili iracionalno na zakljucak…bez dubljeg promisljanja…i ocekivali od nekoga da bude bilo sta vise od Nesavrsenog Pogresivog Ljudskog Bića.. to jest…nesto vise od vas…ili od mene…

I sasvim je ok druziti se sa nekim samo zbog toga sto nas zasmejava…pa cak iako nije akademik…maneken…kolega u stavovima…ili moralni cistunac…

Osmeh je toliko dragocen…da oko njegovog porekla ne treba praviti pitanje…

Pogotovo u ovoj nestasici…i inflaciji gluposti…

Vec ostaviti separe…i flasu pica…

Za slavlje…

U njegovu cast…

Advertisements

Osveta i Uspeh

„Nema bolje Osvete od Uspeha! “
Pre upotrebe detaljno proučiti uputstvo! O indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama na ovu izreku posavetujte se sa nekim Iskusnim u koga imate poverenja…
Indikacije: ostavljeni, iznevereni, razočarani, otpušteni, izdani, prevareni, povređeni i poniženi…
P.S.
Sujeta, Ponos, Kompleksi, Inat i Prkos imaju orkanski potencijal…
Međutim…
Taj snažni Vetar može duvati u bilo kom pravcu…
Spreda…ili bočno…ponekad i vrtložno…ka Dnu…
Upravo zato su…fino podešavanje kormila i jedara…dužnost i obaveza… ni za koga drugog…već isključivo za Kapetana…
Jer…
Potrebno je iskustvo…i veliko Majstorstvo…kako bi se ta Energija uhvatila…ukrotila…preobratila…i iskoristila…
Postavila na svoje mesto…pozadi…IZA JEDARA…
I tako postala…
Naš Saveznik…
I Saputnik…
Na Putu..
Ka našem ličnom Zakopanom Blagu…

Na peronu

Osam perona autobuske stanice u Požarevcu su večeras pusti…prljavi…i po ovoj ledenoj novembarskoj noći…nekako sablasni…uz onaj posebno britak…zimski…miris naftnih isparenja…
Na peronu broj jedan…u potpunoj diskrepanci sa okolinom iz 80 tih…stoji maltene potpuno nov autobus…ponos lokalnog prevoznika…i onakav kakav bi po pravilima Evropske Unije i morao biti…ukoliko želi da se šepuri po njenim autoputevima…
Na šoferci…velikim boldiranim slovima piše Beč…
Srce aristokratske Evrope…i treći najveći srpski grad na svetu…posle Beograda i Čikaga…
Ispred autobusa uobičajna galerija likova…nacionalne manjine…sitni šverceri… kandidat za Zvezdu Granda od pre tri godine…ocvali gasterbajteri…momak sa ogromnom kutijom, pretpostavljam kontrabasom…i Oni…
Nekako nesnađeni…i očigledno Debitanti na ovoj liniji…
Otac i majka koji prate…i ćerka…koja odlazi…
Ćerka je u kaputu…kakav se kupuje kada odlazite u grad u kome ne poznajete zimu…i gde nemate tetke i prijateljice…i čizmama…više toplim no lepim…lepa…i mlada…sa osmehom…koji prikriva sva ostala osećanja…i nesigurnost u odluku da ode…i strah od nepoznatog…i tugu…što odlazi…na dugo…
On je…u svom odelu i mantilu…za svadbe i sahrane…sa brkovima… podšišanom sedom kosom…Intelektualac…i Gospodin…bliži penziji…no nekoj radosti…
Ona je nemarno obučena…u elegantnoj jakni i cipelama…i kućnoj garederobi ispod…u potpunom rastrojstvu…sa hiljadu i jednim pitanjem u glavi…da li se svega setila…da li je sve spakovala…svom detetu…jedinici…i ponosu…kombinacija nespavanja i BromazepaNa na kome je od devedesetih uzimaju danak…nervozna je…čas se smeje…i glumi oslonac…čas izgleda kao da će svakog trenutka briznuti u plač…
Autobus odlazi…
Njih dvoje ostaju sami na stanici…
Prisustvovao sam do sada svakakvim mukama…
I na Fakultetu…i na Klinici…i u Savetovalištu…i ovako privatno…
Ali ne znam da li sam ikada video nešto toliko tužno…kao što su njih dvoje u tom trenutku…
Sami…
Ćutke odlaze sa stanice…
Majka u potpunom ludilu odlazi u pravcu stana…i BromazepaNa…ne pozdravivši se sa ocem…
On zastaje…pali cigaretu…kao i uvek…kada oseća taj nadolazeći neizdrž…suza..pri dnu očnih jabučica…jer Bože moj…muškarci nikada ne plaču…
Odlučuje da prošeta do grada…da razbistri misli…da pokuša da se smiri…da objasni sebi…da će sve biti u redu…da poslaže sigurnost, perspektivnost i otvorenost Austrije za mlade intelektualce iz Srbije…sa tugom što je baš Ona morala da ode….
Misao da će njoj tamo biti bolje…sa pomisli…kako će biti njima…i njemu lično…
Jedinica…
Njegov Ponos…i Dika…najveća Radost…neko za koga je živeo…i sve…
Približava se centru…
Na semaforu zastaje na crvenom i pali još jednu cigaru…iz istog razloga kao i malopre…a u ostalom…pa gde to on žuri sad?
Kako to život obično uredi…dok se menjaju svetla na semaforu ispred njega zastaje najnoviji Audi sa zatamnjenim staklima…
Požarevac je mali grad…svako svakoga poznaje…tako su i njemu poznate te tablice…bahatost u vožnji… i potmula grmljavina basova u pozadini…
Dok se pali žuto…. pesma se završava…i čuje poznati smeh…sina njegovog nekada najboljeg prijatelja…egzaltiran…i pun radosti…
Kao da uživo prisustvuje snimanju reklame za „život je lep!“…
Seća se pijanke kada se on rodio…smotanosti tog malog dok je učio da hoda po njegovoj dnevnoj sobi…koliko je voleo njegovu gibanicu…seća se prvog dana škole…dok su ih zajedno čekali…seća se kada mu je njegova ćerka pomagala da popravi jedinice u srednoj…i kad su se njih dvoje smrtno posvađali nakon što je ona otišla na studije…a on ne…
Posle ga se baš nešto i ne seća…jer se postpeno i razdvojio od njegovog oca…posle onih izbora…i nakon rečenice „daj da mi obezbedimo našu decu, pusti ti to šta će ljudi pričati…“
Skoro je čuo da je visoko u podmlatku stranke…da ima lepo nameštenje u opštini…i privatan biznis…kažu da će biti ozbiljan kandidat za gradonačenika na sledećim izborima…
Sa njegovim ocem odavno i ne govori…ne zna o čemu bi…a uostalom i ne pričaju više istim jezikom…
Zeleno za pešake se pali…ali on ne može dalje…noge ne slušaju…
Da li je čitav život proveo u zabludi?
Da li je sve ono na šta se celi život oslanjao i po čemu se ravnao….sav taj ponos…čast…vaspitanje…moral…poštenje…sto puta ponovljene reči njegovog oca… u stvari jedno obično Sranje…i potpuna Glupost…
Da li mu sada vredi Obraz…kada Nje nema…i kada na Njemu neće biti Tog poljupca…uz Taj zagrljaj…koji je rastao od 50…do 170 cm…do sledeće slave…ili sledeće jeseni…naravno ukoliko dobije slobodno…i ako papiri dozvole…da izađe…iz njene nove domovine…
Da li je čitav život proćerdan uludo?
Da bi nepoznati i nebitni ljudi rekli da je on pošten i dobar?
Da su ***–ići poštena porodica?
Da li je ispao glup?
I naivan?
Vrištao bi sada tu…na sred ulice…psovao i vlast…i opoziciju…i prethodnu…i sadašnju…i buduću…
I ideale…i planove…
I ono da se dobro dobrim vraća…
Ne zna gde bi sada mogao da ode…
Kući je već uveliko tišina…dupla doza šljaka perfektno…
Prijatelji su ili na groblju…ili kod nekih srećnijih i optimističnijih prijatelja…
Za Alkohol se zarekao…još u Vukovaru…
Da li je kasno da ode do Crkve?
Da li Bog radi još uvek?
Da li Sveci pokrivaju teritoriju Evrope?
Ma samo neka ona bude srećna…
Sve će biti u redu…

Jastozi

Nema mnogo vecih mudrosti od one stare izreke da je u životu sve pitanje perspektive!
Potonuce Titanika je za jastoge u brodskoj kuhinji verovatno bilo pravo čudo…i uslišenje njihovih molitvi…
Stoga…
Ukoliko ste sposobni da menjate perspektivu u skladu sa realnoscu…ukoliko uspevate da budete racionalni (da razmisljate istinito, logicno i na nacin koji vam koristi)…ukoliko ste fokusirani na sada i ovde…i ukoliko ste uspeli sebe bezuslovno da prihvatite…
Verovatno ste vec uveliko perspektivni…