I u povratku kući…zatekoh…ispred „mog kontejnera“…cigu…skupljača…dok sam se parkirao…čujem… pevuši… slušalice u ušima… mp3 player visi oko vrata…subota veče… vredno radi… deluje nekako zadovoljno…
I opet se setih Ušća…i onih prebogatih… prelepih… ubrzanih… frustriranih… iscrpljenih… nezadovoljnih… iskompleksiranih…
I ponovo shvatih… da smo mi zaista krojači svoje sreće… I da nas ne uznemiravaju životne nedaće same po sebi…već način kako gledamo na njih… što je vrlo kul…jer je taj način…na sreću…promenjiv…čak i kada nedaće…nažalost…nisu…