Scena maločas …na maloj pumpi u Cvijićevoj…
Čekam u redu sto godina…žurim…nervozan sam…ljut…petak je…radio sam kao konj cele nedelje…premoren sam… a hocu zadovoljstvo…sad i odmah…
Konačno sipao benzin…Pritom pokisao baš…Ulazim da platim…shvatam da je neko na kasi napravio zastoj…besan sam…
Taj neko je…baš nizak…u prastaroj mont jakni…prevelikoj…tako da mu glava deluje nekako još manja… frizura jednostavna… na jedinicu…ne znam kako da opišem…a da ne bude uvredljivo…i stigmatizujuće… evidentno mentalno oštećen…broji svežanj žutih i zelenih novčanica… konačno uspeva da izbroji dvesta dinara…i…uzima nešto kao svetlo plavi disk od prodavca…
I zadovoljno izgovara…tihim…poniznim…više nego ljubaznim glasom…uz osmeh…hvala lepo…prijatno…i laku noć…
Maltene se sudaramo…u uskom prolazu…vidim te zadovoljne…male…iskrivljene oči…na…nekako milom licu…i on odlazi u noć…peške…po kiši
Dok čekam da platim…primećujem na polici…i shvatam šta je kupio…naime…postoji u telenoru neka…nemam pojma kakva opcija…da pošalješ dopunu…kojom se sa jednog pripejd broja…kreditira drugi…
Kome li je on to poslao?
Ima li on nekog „svog“?
Čija sreća njega čini tako srećnim?
Koliko li je on ljubavi i dobrote dobio…kada je tako srećan da je poklanja?
Ili…možda večeras… konačno… nekome može pustiti poruku…da mu nešto važno kaže…ipak je petak veče…
Postiđen…dirnut…odlazim sa pumpe…
Ko sam bre ja da budem ljut i nezadovoljan?